VEČERNJE NOVOSTI (Kultura, Dragan Bogutović)

Bogovi na krilatim konjima

VEČERNJE NOVOSTI – „Slovenska mitologija“, knjiga o neobičnim bićima i verovanjima.

U knjizi „Slovenska mitologija“, koja se pre tri dana pojavila u izdanju „Lagune“, autor Nenad Gajić (1974) skromno kaže da to nije bajka iako u sebi ima mnogo bajkovitog. Nije ni enciklopedija pojmova ni rečnik, kao što nije ni naučna ni istorijska studija već jednostavno i prijemčivo delo nastalo iz ljubavi. Dugo godina istražujući ovu temu, uspeo je da u sažetoj formi predstavi sve ono što se danas zna i pretpostavlja o čudnom, često surovom, ali uvek prelepom i misterioznom svetu Starih Slovena.

Pred čitaocima su tako iz daleke prošlosti oživljeni mnogobrojni bogovi sa čudnim moćima, mitska bića zastrašujućih izgleda i namera, najraznovrsnija verovanja u predviđanje budućnosti, u moći biljaka, u mitska mesta (vodenica, most, jame i pećine)… Sav taj svet, predstavljen i sjajnim ilustracijama grupe darovitih crtača, drži čitaoca na onoj maglovitoj granici između činjenica i mašte, sna i jave, jer se tom granicom, kako napominje autor, i kreću slovenska duša, istorija i mitologija.

Za razliku od ostalih mitoloških panteona slovenski je karakterističan po tome što božanstva nisu povezana rodbinskim ili bračnim odnosima u ljudskom smislu, i što su svi bogovi „deca Svarogova“. Naime, Svarog je vrhovni bestelesni bog, praotac zemlje koji je u snu stvorio ovaj svet i poverio ga na čuvanje Perunu i ostalim bogovima. Ovog boga nekoliko puta spominje i „Povest minulih leta“, najstariji ruski letopis s kraja XI veka, poznat i pod nazivom „Nestorova hronika“.

Znan svim Slovenima kao bog groma i olujnog neba Perun je ostavio brojne tragove u imenima ljudi, mesta, planina, pa čak i biljaka (perunika), a zamišljan je kao zreo čovek duge brade sa ognjenim kamenom, strelama ili munjom u rukama. Sloveni su duboko verovali da on može da zgromi svakoga ko prekrši ugovoreni mir ili laže na suđenju.

U slovenskoj mitologiji Stribog je bio bog rečnih tokova i potoka, zime i leda, a svi vetrovi smatrali su se njegovim unucima. Jedan od najčudnijih bogova bio je Triglav, bog ratnik koga su davnašnji preci zamišljali kao stvorenje sa tri glave i zlatnim povezima preko usta i očiju, koje nosi jer njegove oči imaju zastrašujuću moć ili, kako su verovali neki drugi, zato da ne vidi grehe ljudi, kojima je izuzetno naklonjen. Prema sačuvanim predanjima, najstariji Svarogov sin bio je Dajbog, koji se često naziva Svarožić. U Rusiji gde ga zovu i Dažbog veruje se da je rodonačelnik ruskog naroda. U srpskom predanju poznat je kao Dabog i pretpostavlja se da je plemenski bog Srba, onaj kome su oni najviše okrenuti, od koga potiču i od koga očekuju zaštitu. Među neobičnijim bogovima je Svetovid koji je imao četiri glave što mu je omogućavalo da istovremeno gleda na sve četiri strane sveta. Prenosilo se s kolena na koleno da je on „onaj koji vidi sve“, a njegov um nadmašuje vreme, pa su mu poznati i prošlost i sadašnjost i budućnost.

Bogovi su po pravilu imali i konje, ponekad i krilate. Tako se za Svetovida prenosilo kako je jahao dva konja, belog danju a crnog noću. Belac je ušao u verovanja i korišćen za gatanje pre polaska u rat. Sveštenici bi ispred hrama postavljali na tlo trostruki red kopalja, a zatim izvodili osedlanog belca da preko njih pređe. Ako bi krenuo desnom nogom smatralo se da će ishod biti povoljan, a ako bi podigao levu, to je predviđalo nesreću i značilo da se ratni pohod mora odložiti.

Među boginjama najpoznatije su tri, Vesna, Morana i Mokoša. Prva je boginja proleća i plodnosti, najčešće predstavljana kao rumena i bujna žena, dok je Morana njen antipod – ona je boginja noći, zime i smrti i najčešće se pojavljuje u liku devojke duge crne kose, bledog lica, sa vučjim očnjacima i kandžama. Mokoša je pak slovila kao zaštitnica žena i ženskih poslova, posebno predenja. Bila je upraviteljica devojačkih sudbina i boginja plodnosti.

Među mnogobrojnim slovenskim mitskim bićima najpoznatija su Aždaja, Anđeo, Vampir, Veštica, vile, vilenjaci, Vuk, Div, Zmaj, drekavci… U slovenskoj mitologiji se o baucima veoma malo zna iako se ta reč često upotrebljava da se objasni kako je nešto strašno („to je pravi bauk“). Veruje se da se bauci u potpunoj tišini skrivaju u mraku i da se od njih mogu videti samo oči koje svetle. To su strašila u životinjskom obliku koja se i danju kriju po rupama i mračnim mestima, a noću u potaji vrebaju žrtvu da je ugrabe, odnesu, udave ili prožderu. Izgone se vikom, lupanjem i svetlošću, jer su, uprkos svojoj grabljivosti, prilično plašljivi. Zastrašujućim bićima pripada i Besomar, demon grozote i odvratnosti, nešto između Vampira i Vukodlaka. Demon je, ali šumski, i Lesnik koji ima brojne magične moći, od kojih je najpoznatija da se privremeno može pretvoriti u drvo ili životinju. Prema opisu podseća na kentaura iz grčke mitologije, do pola je čovek a od pola konj, ali su sačuvani mnogi živopisni detalji. Prema njima, krv mu je plave boje, obrazi plavičasti, oči zelene, ima dugu bradu i čupave obrve. Prati ga priča da je sve veći što je bliže srcu šume, kada glavom može da dodirne i najviše krošnje, a dok se približava njenom obodu postepeno se smanjuje, dok na kraju ne postane praktično nevidljiv.

U predanju svih slovenskih naroda prisutna je i Mora, koja je prema nekim tumačenjima kći Veštice. Ona je od matere izučila zanat, ali dok je devojka još ne može biti Veštica, niti može pojesti nečije srce dok se ne uda. Do tada, ona može samo noću da ljudima otežava disanje, a posle udaje i more postaju veštice.

U mračnoj zemlji, u „tamnom vilajetu“, žive psoglavi, demoni lešinari ljudskog oblika, sa psećom glavom, kozjim nogama i repom i jednim ili tri oka. Ponekad se opisuju sa gvozdenim zubima, hrane se uglavnom leševima i poznati su i mnogim neslovenskim narodima, pa čak i na Dalekom istoku.

U verovanjima slovenskih naroda ostala su i mnoga ženska bića, kao što su rusalke, mlade i lepe devojke, koje obitavaju na rekama ili jezerima, i mame i dave ljude. U njihovim opisima često se ističu duge raspuštene kose i riblji rep, da su uvek nage i neretko sa „velelepnim grudima“.

Jednom prilikom Vuk Karadžić je napisao: „Naš narod misli da je svakome čovjeku suđeno šta će mu se u vijeku dogoditi i kakvom će smrću umrijeti, i da se čovek od suđenja ne može sačuvati.“ To uverenje takođe potiče iz drevne mitologije, iz priča o suđajama ili suđenicama, koje su ženski demoni sudbine, obično u vidu mladih žena obučenih u bele haljine. Javljaju se jednom u životu svake osobe, ali njihov uticaj na život svakog pojedinca je od presudne važnosti.

Potkrepljujući svoja saznanja koliko izvodima iz naučnih studija, toliko i primerima narodnih umotvorina, autor u ovoj knjizi, kako dobro primećuje urednik Dejan Mihailović, još jednom potvrđuje koliko se mitološka svest, verovanja u nadnaravno i narodna imaginacija transponuju u verovanja, bogatstvo mašte i svakodnevne rituale savremenog čoveka, kojima ovaj, ne bitno manje nego njegov drevni predak, pokušava da umilostivi bogove ili da im saopšti svoje namere.


Košulja od uroka

Stari sloveni duboko su verovali u košulju od uroka koja ima magičnu moć i može i da zaštiti onoga koji je nosi.

U toku noći punog meseca devet golih baba otkaju, skroje i sašiju košulju koja se u zapisima naziva „Čumina košulja“. Posao se mora obaviti u potpunoj tišini, bez izgovorene i jedne reči. Košulja se poverava najmlađoj starici na čuvanje i ona sa njom odlazi kod deteta za koje smatra da mu preti opasnost. Pri tom, opasnost koja se otklanja jednostavnim navlačenjem košulje nije samo opasnost od bolesti i nije samo rezervisana za decu. Ima primera da su se kroz ovakve košulje provlačili i odrasli muškarci koji kreću vojsku i rat, pa čak i na neko duže putovanje.

 (Članak objavljen u Večernjim Novostima, 2. jul 2011, strana 23)

 

 

No Comments

Leave a Reply