Odlomak iz knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Senka u tami (Laguna 2013)

Morlak

Družina konačno u potpunosti razumede izraz „gluvo doba“. Ponoć je stigla, i svi su jednostavno osetili taj trenutak. Kao da se sve u šumi utišalo: nestao je šum vetra, prestao je povremeni cvrkut ptica, prestalo je čak i hučanje sova, a i potok kojim su gazili kao da se utišao – tišina ih je obavila poput plašta. A onda, iznenada, kroz tišinu se iz daljine začuo jauk, dugo i otegnuto zavijanje iz grla jedne jedine životinje, koje je trajalo i trajalo i trajalo, da bi napokon na njega bilo odgovoreno zavijanjem iz mnogih drugih grla. Činilo se da ovaj hor jauka dolazi sa svih strana.

bajka-nad-bajkama-senka-u-tami-morlak

Žarko je zastao. Vuk pomisli da čak ni odlučni junak više ne zna kuda dalje. Izgledalo je da su opkoljeni; u svojoj glavi je i Senka zamislila obruč od demonskih vukova koji se polako steže oko njih. Da li su možda zavarali trag? Ili su samo zavaravali sebe da mogu pobeći? Onda vođa begunaca ponovo poteže uzde konja i povede ih van potoka.

Vuku u prvi mah ne bi jasno gde idu, dok ne zapazi nešto sasvim neočekivano – usred šume, samo malo napred niz potok, videla se nekakva koliba! Žarko je izašao iz potoka i lagano poveo konja prema njoj, držeći se senki najvećeg drveća. Šuma beše neprirodno obasjana jarkom mesečinom. Kako su se približavali, Vuk vide obrise još jedne kolibe iza prve, pa još jedne, pa još jedne! Neverovatno – šta je ovo, selo usred šume? Kada su prišli, pokazalo se da su kolibe bile grupisane uz ivicu male šumske čistine, pokraj koje je proticao potok koji su upravo napustili, i mesečina ih je sada jasno osvetljavala. Sve do jedne bile su sasvim male i, kako se činilo, prilično nevešto sklepane ili jednostavno propale od starosti, dok se u središtu pravilnog kruga koji su obrazovale nalazila nešto veća koliba, velika otprilike kao Senkina izgorela kuća. Šumsko drveće raslo je sasvim uz male kućerke, natkrivajući ih delimično, i samo je oko one najprostranije u sredini, niske poput i svih ostalih, bilo malo brisanog prostora, tek toliko da njime naporedo može proći nekoliko ljudi. Iz ovog kruga, otrgnutog od šume, nije se čulo ništa što bi remetilo šumski mir: nije bilo staja, nije bilo obora sa stokom, nije se videlo prisustvo živine, konja, niti bilo čega karakterističnog za seoske naseobine. Nije bilo ničega po čemu bi se moglo pretpostaviti da li neko uopšte živi tu, ili je selo možda odavno napušteno.

„Kakva li je ovo đavolja vukojebina…“, progunđa Žarko sebi u bradu, sasvim tiho, odmeravajući prizor pred sobom. Stajali su na ivici čistine, gledajući kroz mali prolaz između dveju kolibica, i, koliko su mogli videti levo i desno od sebe, ne beše ni jednog jedinog putića koji bi kroz šumu vodio do ovog mesta. Kao da je nekakav demon odnekuda otrgnuo šaku kućeraka i zasadio ih usred šume. Vuk se stresao od jeze koju je iznenada osetio, poželevši da se vrate u potok i što pre odu odatle, ali Žarko iz samo njemu znanih razloga hrabro kroči napred. Poveo je konja kroz uzani prostor pravo ka kolibi u centru. Čudna je bila ta povorka koju su sačinjavali veliki čovek koji vodi konja sa slepom devojčicom i hromim lopovom, a za kojima nečujno korača pas. I naša družina tako uđe u Morlak.

Ništa se nije dogodilo dok su činili prve korake. Nije bilo pretećih šumova koji bi slutili na zasedu dok su izlazili na malu čistinu oko centralne kolibe. Nekako se pogodilo da se ulaz u nju nalazio baš pred njima – tek kasnije će Vuk shvatiti da je to uvek tako – i Žarko ih povede pravo ka tom ulazu. Činilo se kao da je hipnotisan, jer svoje postupke nije objašnjavao, ili možda samo nije želeo da rečima razbije apsolutnu tišinu tog mesta. Korak po korak, prilazio je ulazu osvetljenom mesečinom. Već behu na samo nekoliko koraka od vrata, kada se selo razbudi!

Dogodilo se to neverovatno brzo, a opet sasvim prirodno, kao da ničega čudnog nije bilo u tome. Vrata pred njima se otvoriše bez šuma, i na vratima se pojavi prilika s leđa obasjana svetlošću vatre iznutra. I gde beše mrkli mrak obasjan mesečinom i apsolutna tišina, sada behu titravi odblesci mnogih vatri i prijatno prigušeni šumovi naselja. Vuk nije mogao razabrati kako se to dogodilo – vatre se nisu odjednom upalile, ali je bio siguran da nije bilo ni jedne jedine dok su prilazili straćarama i prolazili između dve od njih. A sada je iz svake kolibe dolazilo pomalo svetlosti, koja se stidljivo probijala ispod vrata ili kroz poneko malo prozorsko okno.

Prilika pred njima stajala je nepomično, s licem u tami, ali je svetlost iz pozadine jasno ocrtavala krupnu figuru – bio je to jak bradati čovek, velik gotovo kao i Žarko. Samo je stajao, netremice ih gledajući. Vuk tada primeti da su se otvorila i vrata na svim ostalim kolibama koje je mogao videti, i da na svakim stoji po jedna osoba. Sva vrata su gledala ka centru kruga, na veću kolibu pred kojom oni behu zastali. Bili su ukopani i izgubljeni, a sve te osobe gledale su u njih. Onda počeše polako da im prilaze. Nije bilo ničega pretećeg u ovom kretanju; znali su to čak i konj i pas, jer se nisu nimalo uznemirili. I, očas, begunci behu okruženi ljudima koji su ih znatiželjno posmatrali. Nije im prišao jedino onaj koji se prvi pojavio na vratima najveće kolibe, jer im on već beše na dohvatu ruke; kao da je samo čekao da se i ostali okupe, on progovori dubokim muškim glasom, istovremeno grubim ali i neizrecivo prijatnim: „Putnici, dobro došli u Morlak! Retka je prilika da ugostimo namernike u našem malom selu. Sjašite i uđite, jer je vreme za gozbu.“

Žarko je, očekivano, bio prvi koji se snašao, dok su Senka i Vuk i dalje bili potpuno zbunjeni: „Domaćine, hvala, bolje te našao! Rado bismo jeli i pili, no nije prilika; nevolja je, progone nas dušmani…“

„Nemaj brige, junače“, prekide Žarka čovek na vratima. „Ovde vreme drugačije teče. Uđite slobodno, da se pogostimo, imamo kada.“ S tim rečima, čovek se okrete i ponovo nestade kroz vrata na kojima se i pojavio.

(Blog sa sajta Lagune, pogledaj izvor)

No Comments

Leave a Reply