Nenad Gajić

Stablo pre­da mnom blje­snu po­put no­vo­go­di­šnje jel­ke, za­sle­plju­ju­ći me! Zvuk je bio ra­zo­ran, po­me­šan sa pu­ca­njem dr­ve­ta. Nije bi­lo po­ža­ra pod ova­kvom vo­dom, ali su sit­ni blje­sko­vi elek­trič­nog pra­žnje­nja kao na uspo­re­nom fil­mu po­vre­me­no osve­tlja­va­li po­go­đe­no sta­blo dok po­sr­će i pa­da, uru­še­no iz­ne­nad­nom bo­žan­skom in­ter­ven­ci­jom. Nezadrživa bu­ji­ca mi­sli pre­pla­vi mi um. Iz jed­ne tač­ke vi­deo sam sve.

Zaboravili smo ide­a­le i stre­mlje­nja na­ših de­do­va i pra­de­do­va. Sa tim i ta­kvim za­bo­ra­vlja­njem iz­gu­bi­li smo i se­be. Zaboravili smo ko smo, za­bo­ra­vi­li oda­kle po­ti­če­mo i gde ide­mo. Odricanje od ve­kov­nih te­žnji ni­je nam do­ne­lo slo­bo­du, već ma­le­no me­sto na za­če­lju ma­se, so­bi­čak u tom bez­o­bli­ku što ga da­nas na­zi­va­mo čo­ve­čan­stvom. Umesto da svet obo­ga­ti­mo sop­stve­nom su­šti­nom, mi smo osta­li bez pr­tlja­ga, pa je naš tu­žni so­bi­čak pot­pu­no pra­zan; bez ukra­sa je i obe­lež­ja, po­put jef­ti­ne so­be u krč­mi kraj pu­ta gde put­nik za­no­ći sa­mo kad mo­ra. Naši pre­ci gle­da­ju bez re­či, su­znih oči­ju – že­le­li bi da nam po­ka­žu put, ali mi smo uz put iz­gu­bi­li i spo­sob­nost da ih čujemo.

Ova ki­ša, su­ro­va i ne­u­mo­lji­va, sim­bo­li­zu­je naš pad. Odlučna je da sve pre­tvo­ri u is­tu bez­lič­nu ma­su, da ko­nač­no za­vr­ši ono što smo sa­mi započeli…

(Odlomak iz pri­če za zbir­ku „Čuvari zlat­nog ru­na“, gde 30 au­to­ra pi­še in­spi­ri­sa­no obi­ča­ji­ma i mi­to­vi­ma Homolja i Zvižda)