Odlomak iz knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Treća noć (u pripremi)

Kolovrat

Iako ni­su uspe­va­li da ga na­te­ra­ju da ih ču­je, ovaj čud­ni ka­me­ni pa­tu­ljak, sme­šten iz­me­đu tri drev­na hra­sta, mo­ra bi­ti ka­men ko­ji tra­že! Pomisli Marena ka­ko mo­žda i te re­či ko­je tre­ba da iz­go­vo­re ne mo­gu bi­ti pro­i­zvolj­ne, već mo­ra­ju bi­ti oči­gled­ne ka­da ih se do­se­te, baš kao što sa­da be­hu sa­svim si­gur­ni da su kod pra­vog ka­me­na

„Još ne­što nam iz­mi­če“, ko­nač­no pri­zna­de ona, pa po­no­vo raz­vi ob­no­vlje­nu ma­pu. Dugo je, du­go za­gle­da, ali ni­šta no­vo ne mo­že da sa­gle­da. Onda re­ši da po­ku­ša ne­što dru­ga­či­je, mo­že­bi­ti po­ne­se­na mi­šlju da će, ako osta­li­ma ob­ja­sni šta zna, i sa­ma do­ći do no­vih spo­zna­ja. A mo­žda sa­mo že­li da pri­vre­me­no skre­ne mi­sli i pu­sti ih da slo­bod­no le­te, jer ko bi znao ve­štič­je na­me­re… Kakve god bi­le, ona pr­stom iz­ne­na­da po­ka­zu­je naj­ve­ći sim­bol na ma­pi, obra­ća­ju­ći se pri­tom Žarku.

„Šta ti vi­diš ov­de, Žarko?“

„Kolo bo­go­va“, sprem­no od­go­va­ra de­li­ja. Zna i on po­ne­što.

„I, šta u nje­mu?“

„Pa ka­ko šta, Maro? Znak bo­go­va to je, po­štu­ju ga svi na­ro­di ko­ji slo­ve i sla­ve ko mi. To vi­dim.“

„E moj Žarko… Vidiš, a ne vi­diš! Šta ako bih ti re­kla da taj sim­bol sa­dr­ži mno­go vi­še od pu­stog obe­lež­ja? Da on za­i­sta je­ste ko­lo svih bo­go­va?“

„Ne ra­zu­mem te, ve­šti­ce. Upravo ti re­koh da to je­ste znak bo­go­va!“

„Jeste znak svih bo­go­va jer ih sve sa­dr­ži… Pogledaj do­bro taj sim­bol, Žarko. Vidiš li ovu spi­ra­lu bes­kra­ja u cen­tru sve­ga? Šta ti mi­sliš, meg­dan­dži­jo i kra­lju Prilipa, šta je to?“

„Eh, ve­šti­ce, pa ka­ko bih znao? Mistika je tvo­ja igrač­ki­ca…“ Na ove re­či Marin po­gled kao da se iz­o­štrio i kuc­nuo Žarka u če­lo, na šta on po­mir­lji­vo na­sta­vi. „No, do­bro već, šta bi to u zna­ku mo­glo bi­ti… Ukras ni­je? Oznaka da bo­go­vi su več­ni?“

Mara se na ove re­či opet odo­bro­vo­lji­la i na­sta­vi­la svo­ju pri­ču, mno­go otvo­re­ni­je ne­go što ju je Žarko na­vi­kao slu­ša­ti.

„Na do­brom si pu­tu, moj ve­li­ki rat­ni­če… Drevni bo­go­vi mo­žda i ni­su sa­svim več­ni, jer su kao i mi deo sna Svaroga, stvo­ri­te­lja, ali on je­ste ve­čan i bes­ko­na­čan, i to je ovo u sre­di­ni, po­če­tak i is­ho­di­šte sve­ga, bes­te­le­sni tvo­rac ko­ji još sa­nja naš svet. Možeš li mi, na osno­vu to­ga, ras­tu­ma­či­ti osta­tak sim­bo­la?“

Žarka već po­če da za­ma­ra ova igra, na­kon svih za­go­net­ki ko­je su da­nas pro­šli, pa nje­gov glas iz­gu­bi sva­ku ni­jan­su ra­spo­lo­že­no­sti.

„Stvarno ne znam, že­no. Uvek mi je taj sim­bol li­čio na sun­ce.“

Mara shva­ti da raz­go­vor ne­će oti­ći da­le­ko, pa ko­nač­no pre­sta­de sa pi­ta­nji­ma, jed­no­stav­no ob­ja­sniv­ši ono što je ne­ka­da, mo­žda, bi­lo deo ko­lek­tiv­nog zna­nja.

„Kolovrat li­či na sun­ce, da, jer Svarogov pr­vo­stvo­re­ni sin be­še bog sun­ca i va­tre, onaj is­ti Dajbog ko­ga sla­ve kao svo­ga u ovoj ze­mlji za ko­ju se, sva­ko na svoj na­čin, od­u­vek bo­ri­mo. Ali to ni­je sun­ce, taj sim­bol, već krug bo­go­va. Pogledaj ko­li­ko kra­ko­va, ili, ako že­liš da osta­neš pri pred­sta­vi sun­ca, ko­li­ko zra­ka ima taj znak – osam ih je. Isto ko­li­ko i, mi­mo Stvoritelja, mu­ških bo­go­va po­zna­tih svim na­ro­di­ma ko­ji sla­ve ne­ko­ga od njih: Dajbog, Perun, Stribog, Veles, Triglav i Svetovid, kat­ka­da Jarovid, a na kra­ju ži­vo­ta – Crnobog. Neki su ne­gde zna­ni i pod dru­gim ime­ni­ma, ali to su ti bo­go­vi, is­ti bo­go­vi: bo­go­vi va­tre i sun­ca, prav­de, ve­tra, bi­lja i ži­vlja, vi­si­na i du­bi­na, sve­vi­de­ći, bo­go­vi ra­ta i ono­ga sve­ta. A ovi tro­stra­ni zna­ci u sre­di­ni, što te ne­ću ni pi­ta­ti, pred­sta­vlja­ju tri žen­ske bo­gi­nje: Vesnu, Mokoš i Moranu. Opet ne­gde i s dru­gim ime­nom, kao što od Morane i mo­je ime bi­va, Marena, a za ko­je ba­ba re­če da je i sta­ri­je… Tri su to is­ta bo­žan­stva s obi­ljem ime­na, is­te bo­ži­ce: bo­gi­nje pro­le­ća i bu­ja­nja, žen­skih taj­ni, zi­me i opa­da­nja. To vi, mi­slim, manje-​više zna­te. Ono što te ho­ću upi­ta­ti, moj vaj­ni rat­ni­če, je­ste ovo: za­što je baš to­li­ko tro­stra­nih pro­re­za?“

„Ah, bre, že­no! Pa valj­da je mo­ra­lo ih bi­ti?!“ Žarko ovo od­go­vo­ri uz po­di­za­nje jed­ne ru­ke, kao da se tru­di da ote­ra do­sad­nu zun­za­ru od svo­je gla­ve.

„U do­broj me­ri je ta­ko, moj ve­li­ki kr­zna­ti za­štit­ni­če… Moralo ih je bi­ti to­li­ko da se naglasi da su te boginje, upravo kao i mi smrtne žene – ili bar one od nas koje misle svojom glavom (ovo Mara reče spuštenim glasom, više sebi u bradu, ali odmah zatim odlučno nastavi) – da su žene, dakle, u svemu ravne svojim muškim saputnicima. Da su boginje, iako ih je samo tri, u svemu jednake muškim bogovima i jednako vredne stvoritelju. Ovde, na­rav­no, ne mi­slim na kon­kret­ne stva­ri ko­je oči­to ni­su is­te – ja te­bi ta­kvo­me sva­ka­ko ne bih mo­gla obo­ri­ti ru­ku… osim mo­žda uz ma­lo ma­gi­je!“ I tu se ve­šti­ca slat­ko na­sme­ja, i još se sme­ju­lji­la ka­da je na­sta­vi­la re­če­ni­cu: „Ali, ra­zu­meš već na šta mi­slim, na ce­li­nu, ona je jed­na­ka. Žene i mu­škar­ci či­ne pot­pu­nost, ia­ko se ta pot­pu­nost is­po­lja­va kao je­din­stvo ra­zli­či­tih stva­ri, zbir pu­no­će i pra­zni­ne. Što ti imaš u tim mi­ši­ca­ma, de­li­jo moj dra­gi, u zna­nju sam ja na­do­me­sti­la…“

Nije Žarko znao tre­ba li da se bu­ni zbog ovih re­či, ili pak da bu­de za­do­vo­ljan to­pli­nom sa ko­jom ih je Mara iz­go­vo­ri­la, te odlu­či da je naj­bo­lje da oću­ti i pu­sti nju da na­sta­vi, sve dok ima šta da pri­ča.

„Zašto, da­kle, is­to ko­lo bo­go­va, oko vra­ta ili na šti­tu, ogr­ta­ču, ucr­ta­no ne­gde, no­se i oni ko­ji sla­ve ra­zli­či­tog bo­ga? Zato što ih taj krug obu­hva­ta sve! Svi na­ro­di ko­ji slo­ve, ko­ji se me­đu­sob­no ra­zu­me­ju, i ko­ji sla­ve, ko­ji oda­ju po­štu bo­go­vi­ma svo­jim ko­je sma­tra­ju pra-​precima, svi oni tu, u ko­lu bo­go­va, mo­gu na­ći i svog bo­ga. Ali i usnu­log stvo­ri­te­lja što ga svi štu­ju, za­tim bo­ga prav­de što upra­vlja sve­tom, i bo­go­ve ‘na­šem bo­gu iza le­đa’, što se štu­ju da­le­ko od kra­je­va na­ših, i bo­ga ra­ta kog svi zo­vu kad us­tre­ba… Svi oni su u tom kru­gu, je­din­stve­ni u ko­lu bo­go­va… Ali, ni­je to sa­mo bo­žan­sko ko­lo, to je i ko­lo svih nas, ko­lo svih lju­di i ži­vo­ta sa­mog. Točak ko­ji se ne­pre­kid­no ob­r­će, vr­ti u krug po­put go­di­šnjih do­ba… Vrti se do­no­se­ći u na­ša sr­ca ne­že­lje­ne zi­me, ali ih i od­no­se­ći ka­da je pra­vo vre­me za to, uz zvu­ke ve­tra, on­da kad su sr­ca sprem­na da ih za­gre­ju pr­vi zra­ci sun­ca što bu­de uspa­va­nu pri­ro­du, ka­da sve la­ga­no oži­vlja­va ra­du­ju­ći se le­tu ko­je ne­u­mit­no sle­di. Točak ko­ji se vr­ti do­no­se­ći u na­ša sr­ca ra­do­sti, ot­kri­va­ju­ći ih on­da ka­da smo sprem­ni za njih, a skri­va­ju­ći sve ono što nas je mu­či­lo, a što tre­ba da bu­de skri­ve­no od na­ših oči­ju i od­ne­to iz na­ših sr­ca do idu­ćeg obr­ta­ja kru­ga…“

Ozarena i sko­ro ras­pe­va­na ve­šti­ca je mo­žda ima­la da ka­že još ne­što, ali Žarko, za­klju­čiv­ši da je ovo već do­volj­no, is­ko­ri­sti pre­dah u nje­nom na­dah­nu­tom go­vo­ru da je za­u­sta­vi, ne sa­svim gru­bo, ali za­to sa­svim odluč­no: „I do­bro, Maro, le­pa pri­ča, ali ka­kve sve to ve­ze ima s na­šom ma­pom i taj­nim ula­zom?“

Dođe red na Maru da na tre­nu­tak osta­ne zbu­nje­na pi­ta­njem ko­je, iz­gle­da, ni­je oče­ki­va­la sa­da, mi­sli­ma još u kru­gu ži­vo­ta.

„Kakve ve­ze? Ne znam još ka­kve, ali ne­ka­kve mo­ra ima­ti – sve na ovoj ma­pi tu je sa ra­zlo­gom. A taj sim­bol, po­gle­daj­te, pa on je naj­ve­ći! Desna stra­na ma­pe nas je do­ve­la čak dov­de, a le­va, ona bi tre­ba­lo da nam uka­že gde su vra­ta i ka­ko ih ot­klju­ča­ti. Ako smo ih na­šli, ako smo pred nji­ma, pred vrat­ni­ca­ma Mračne ze­mlje i do­njeg sve­ta, za­što nam se ne otva­ra­ju? Zašto? Zato što ne ku­ca­mo na njih ka­ko tre­ba!“

Zastade ko­nač­no na­dah­nu­ta ve­šti­ca ka­ko bi do­šla do da­ha, što Žarko is­ko­ri­sti da se uba­ci u pri­ču. „Pre no što sve od­go­vo­re pro­na­đe­mo i kre­ne­mo u mrač­ne du­bi­ne u ko­je si na­me­ri­la da po­ve­deš, je­si li ti, ve­šti­ce, si­gur­na da zna­mo sve za­go­net­ke? Jer ih je već ta­ko mno­go za to ma­lo par­čen­ce tka­ni­ne… Jedva smo i raz­ja­sni­li da je na­o­pa­ko okre­nu­ta ma­pa, i sad još da, za­seb­no či­ta­ne, uz ivi­cu re­či da­ju druk­či­ju po­ru­ku… mo­žda ima za­go­net­ka ne­ka što ti je pro­ma­kla? Možda ima još ne­što na ma­pi?“

Ovo pro­sto ali oštro­um­no raz­mi­šlja­nje oza­ri­lo je Maru kao da je re­še­nje već na­šla. Delila je to mi­šlje­nje, pa opet na­sta­vi sa pu­no sa­mo­po­u­zda­nja, mi­sle­ći da je sa­svim bli­zu da raz­ja­sni sve.

„Dragi Žarko, ta­ko si u pra­vu! Mnogo je tu za­go­net­ki, ne znam da li sve vi­di­mo… Tri su za­šti­te, ka­ko ma­pa ka­že, a mi mo­žda još ni­smo uo­či­li tre­ću? Obrnuta ma­pa je pr­va za­šti­ta, taj­ne re­či uz ivi­cu sva­ka­ko su dru­ga, a tre­ća… šta bi, on­da, mo­gla bi­ti tre­ća? Mora da je od­go­vor u ovom sim­bo­lu!“ Veštica tu za­dr­ža po­gled na Žarku, kao da oče­ku­je od nje­ga da ka­že još ne­što, da uče­stvu­je u ovom obred­nom ple­su ko­ji su upra­vo igra­li, ia­ko ne­po­mič­ni. I oda­zva se ju­nak tom ne­i­zre­če­nom po­zi­vu.

„Ne znam, Maro… Slušam tvo­je re­či ali va­zda is­to vi­dim – sa­mo sun­ce ili to­čak što se okre­će ule­vo, ma­da vi­đah is­ti sim­bol i ude­sno, ta­kvo­ga ga obič­no u ra­to­ve no­se… Sve to ka­da gle­da se od­go­re, a odo­le je­ste baš su­prot­no, jer krug se okre­će…“

„Žarko!“ pre­ki­de ga Mara ko­ja kao da je upra­vo ima­la ot­kro­ve­nje. „Moj Žarko, pa ti si, ti si…“ Ne re­če vi­še ni­šta, već se ba­ci na nje­ga, za­gr­liv­ši ga sna­žno i spu­stiv­ši svo­je usne na usne zbu­nje­nog rat­ni­ka. Nije on još ni shva­tio šta se do­ga­đa, a ona se već žu­stro od­ba­ci od nje­ga, pa mu svo­jim zvon­kim gla­som sko­ro ot­pe­va ove re­či, i nje­mu i Relji:

„Simbol se okre­će! Okreće se, to je na­ša tre­ća za­go­net­ka i ključ sve­ga!“

(Odlomak sa saj­ta Lagune, pogledaj izvor)

 


„Slovenska mitologija” – deseto izdanje

Deseto iz­da­nje do­ži­ve­će knji­ga Nenada Gajića „Slovenska mi­to­lo­gi­ja”. Knjiga obu­hva­ta niz ce­lo­vi­tih čla­na­ka o slo­ven­skim bo­go­vi­ma, obi­ča­ji­ma, ri­tu­a­li­ma i mit­skim pred­sta­va­ma, ve­o­ma op­se­žno obu­hva­ta sve ono što pred­sta­vlja osnov­nu mi­to­lo­šku sup­stan­cu slo­ven­skih na­ro­da, za­tim ono što pret­ho­di us­po­sta­vlja­nju mi­to­lo­ške sve­sti i po­ret­ka (je­zik, re­li­gi­ja, pre­da­nje…) i, naj­zad, ono što je sa­vre­me­nom či­ta­o­cu ali i ozbilj­nom […]


Srbi još uvek čuvaju mnoge običaje iz starih vremena

BALKAN INFO – Gost emi­si­je „Intervju” bio je Nenad Gajić, pi­sac ep­ske fan­ta­sti­ke. Autor je best­se­le­ra „Slovenska mi­to­lo­gi­ja”, sve­o­bu­hvat­ne ilu­stro­va­ne knji­ge en­ci­klo­pe­dij­skog ti­pa, kao i fan­ta­zij­skog se­ri­ja­la „Bajka nad baj­ka­ma”, pre­ma mo­ti­vi­ma srp­ske na­rod­ne epi­ke. Nemirna pri­ro­da vu­kla ga je da pro­ba mno­go to­ga: naj­du­že je bio mu­zi­čar (gi­ta­ri­sta, pe­vač i pe­snik ben­da s ko­jim […]


Šumski most

Kada se Žarko raz­bu­dio, pro­sto mu se ni­je po­la­zi­lo da­lje. Proteže se le­njo u mr­klom mra­ku i pri­se­ti bo­ga­te go­zbe i mno­gih vr­če­va vi­na, i bi mu dra­go što su ga za­pit­ki­va­li tek po­ma­lo, a slu­ži­li mno­go, i što tu be­še sa­mo ma­li deo se­la ko­je je sil­no že­le­lo da se na­gle­da jed­nog kra­lja, ne­o­če­ki­va­nog […]


„Slovenska mitologija” – deveto izdanje

„Slovenska mi­to­lo­gi­ja” usko­ro do­bi­ja i svo­je 9. iz­da­nje, ka­ko se na­vo­di na saj­tu Lagune u ve­sti „Nova iz­da­nja do­ma­ćih au­to­ra”: Na po­li­ca­ma knji­ža­ra usko­ro će se na­ći de­ve­to iz­da­nje knji­ge „Slovenska mi­to­lo­gi­ja” Nenada Gajića. Ona je ide­a­lan spoj mo­der­nog pri­stu­pa mi­to­lo­škoj te­mi i na­uč­ne stu­di­je, ko­ja kao je­di­ni im­pe­ra­tiv se­bi po­sta­vlja či­nje­nič­nu za­sno­va­nost, bo­gat­stvo po­da­ta­ka […]


Fantastika, književnost i mitovi

VEČERNJE NOVOSTI – Nenad Gajić, pi­sac „Slovenske mi­to­lo­gi­je” i fan­ta­zij­skog se­ri­ja­la „Bajka nad baj­ka­ma”, pri­hva­tio se ne­o­bič­ne ulo­ge is­tra­ži­va­ča jed­nog mo­der­nog mi­ta. Serija „Igra pre­sto­la” po­sta­la je fe­no­men, a ši­rom sve­ta se pri­ča o po­sled­njoj se­zo­ni, ko­ja je ne­dav­no po­če­la da se pri­ka­zu­je. Autor knji­ga po ko­ji­ma je ra­đe­na se­ri­ja, Džordž R.R. Martin, pri­znao je […]


Ukratko o sujeverju

PINK TV – Autor knji­ge „Slovenska mi­to­lo­gi­ja” Nenad Gajić za Novo ju­tro ka­že da su obi­ča­ji i ve­ro­va­nja, ko­ji su deo mi­to­lo­gi­je, za­stu­plje­ni svu­gde. – Sva ve­ro­va­nja su ne­ka vr­sta mi­to­lo­gi­je. Neka su no­vi­jeg ti­pa, mo­žda smo ih po­zaj­mi­li kao op­šte­po­zna­ta su­je­ver­ja, ali ona ve­ro­va­nja ko­ja is­tra­žu­jem su sta­ri­ja, iz dav­ni­na. Kod Srba, ge­ne­ral­no, ma­gi­ja […]


Tribina: Hristijanizacija slovenskih paganskih običaja

Da li se na Božić za­i­sta sla­vi ro­đe­nje Isusa Hrista? Da li se Isus Hrist ro­dio 25. de­cem­bra, od­no­sno 7. ja­nu­a­ra? Da li su apo­sto­li sla­vi­li Božić? Da li je izvor­na no­vo­za­vet­na cr­kva dr­ža­la ovaj pra­znik? Znate li šta Biblija ka­že za bo­žić­nu i no­vo­go­di­šnju jel­ku? Zašto no­vo­ro­đen­če­tu ve­zu­je­mo cr­ven kon­čić oko ru­ke? Ko je […]


„Bajka nad bajkama – Senka u tami” dobija šesto izdanje

U štam­pi je še­sto iz­da­nje knji­ge „Bajka nad baj­ka­ma – Senka u ta­mi” Nenada Gajića. Velika sa­ga u ko­joj se pre­pli­ću za­go­net­ke, mi­ste­ri­je, bor­be i iz­ne­na­đu­ju­ći obr­ti kroz fan­ta­stič­ne do­ga­đa­je s ne­i­zve­snim is­ho­dom, u sve­tu ko­ji na­sta­nju­ju za­di­vlju­ju­ći i ne­u­stra­ši­vi ju­na­ci ve­li­kog sr­ca. (Deo ve­sti sa saj­ta iz­da­vač­ke ku­će „Laguna”, pogledaj izvor)  


Razgovor: sat slovenske mitologije

PINK TV – Gostovanje u emi­si­ji Pravac i ce­lo­ve­čer­nji raz­go­vor o slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji sa vo­di­te­lji­com Ivanom Majstorović, ko­ja je osmi­sli­la te­mu i am­bi­jent emi­si­je.