Nenad Gajić

VEČERNJE NOVOSTI – „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“, knji­ga o ne­o­bič­nim bi­ći­ma i verovanjima.

U knji­zi „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“, ko­ja se pre tri da­na po­ja­vi­la u iz­da­nju „Lagune“, au­tor Nenad Gajić (1974) skrom­no ka­že da to ni­je baj­ka ia­ko u se­bi ima mno­go baj­ko­vi­tog. Nije ni en­ci­klo­pe­di­ja poj­mo­va ni reč­nik, kao što ni­je ni na­uč­na ni isto­rij­ska stu­di­ja već jed­no­stav­no i pri­jem­či­vo de­lo na­sta­lo iz lju­ba­vi. Dugo go­di­na is­tra­žu­ju­ći ovu te­mu, uspeo je da u sa­že­toj for­mi pred­sta­vi sve ono što se da­nas zna i pret­po­sta­vlja o čud­nom, če­sto su­ro­vom, ali uvek pre­le­pom i mi­ste­ri­o­znom sve­tu Starih Slovena.

Pred či­ta­o­ci­ma su ta­ko iz da­le­ke pro­šlo­sti oži­vlje­ni mnogo­broj­ni bo­go­vi sa čud­nim mo­ći­ma, mit­ska bi­ća za­stra­šu­ju­ćih iz­gle­da i na­me­ra, naj­ra­zno­vr­sni­ja ve­ro­va­nja u pred­vi­đa­nje bu­duć­no­sti, u mo­ći bi­lja­ka, u mit­ska me­sta (vo­de­ni­ca, most, ja­me i pe­ći­ne)… Sav taj svet, predstavljen i sjajnim ilustracijama grupe darovitih crtača, drži čitaoca na onoj maglovitoj granici između činjenica i mašte, sna i jave, jer se tom gra­ni­com, ka­ko na­po­mi­nje au­tor, i kre­ću slo­ven­ska du­ša, isto­ri­ja i mitologija.

Za ra­zli­ku od osta­lih mi­to­lo­ških pan­te­o­na slo­ven­ski je ka­rak­te­ri­sti­čan po to­me što bo­žan­stva ni­su po­ve­za­na rod­bin­skim ili brač­nim od­no­si­ma u ljud­skom smi­slu, i što su svi bo­go­vi „de­ca Svarogova“. Naime, Svarog je vr­hov­ni bes­te­le­sni bog, pra­o­tac ze­mlje ko­ji je u snu stvo­rio ovaj svet i po­ve­rio ga na ču­va­nje Perunu i osta­lim bo­go­vi­ma. Ovog bo­ga ne­ko­li­ko pu­ta spo­mi­nje i „Povest mi­nu­lih le­ta“, naj­sta­ri­ji ru­ski le­to­pis s kra­ja XI ve­ka, po­znat i pod na­zi­vom „Nestorova hronika“.

Znan svim Slovenima kao bog gro­ma i oluj­nog ne­ba Perun je osta­vio broj­ne tra­go­ve u ime­ni­ma lju­di, me­sta, pla­ni­na, pa čak i bi­lja­ka (pe­ru­ni­ka), a za­mi­šljan je kao zreo čo­vek du­ge bra­de sa og­nje­nim ka­me­nom, stre­la­ma ili mu­njom u ru­ka­ma. Sloveni su du­bo­ko ve­ro­va­li da on mo­že da zgro­mi sva­ko­ga ko pre­kr­ši ugo­vo­re­ni mir ili la­že na suđenju.

U slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji Stribog je bio bog reč­nih to­ko­va i po­to­ka, zi­me i le­da, a svi ve­tro­vi sma­tra­li su se nje­go­vim unu­ci­ma. Jedan od naj­čud­ni­jih bo­go­va bio je Triglav, bog rat­nik ko­ga su dav­na­šnji pre­ci za­mi­šlja­li kao stvo­re­nje sa tri gla­ve i zlat­nim po­ve­zi­ma pre­ko usta i oči­ju, ko­je no­si jer nje­go­ve oči ima­ju za­stra­šu­ju­ću moć ili, ka­ko su ve­ro­va­li ne­ki dru­gi, za­to da ne vi­di gre­he lju­di, ko­ji­ma je iz­u­zet­no na­klo­njen. Prema sa­ču­va­nim pre­da­nji­ma, naj­sta­ri­ji Svarogov sin bio je Dajbog, ko­ji se če­sto na­zi­va Svarožić. U Rusiji gde ga zo­vu i Dažbog ve­ru­je se da je ro­do­na­čel­nik ru­skog na­ro­da. U srp­skom pre­da­nju po­znat je kao Dabog i pret­po­sta­vlja se da je ple­men­ski bog Srba, onaj ko­me su oni naj­vi­še okre­nu­ti, od ko­ga po­ti­ču i od ko­ga oče­ku­ju za­šti­tu. Među ne­o­bič­ni­jim bo­go­vi­ma je Svetovid ko­ji je imao če­ti­ri gla­ve što mu je omo­gu­ća­va­lo da is­to­vre­me­no gle­da na sve če­ti­ri stra­ne sve­ta. Prenosilo se s ko­le­na na ko­le­no da je on „onaj ko­ji vi­di sve“, a nje­gov um nad­ma­šu­je vre­me, pa su mu po­zna­ti i pro­šlost i sa­da­šnjost i budućnost.

Bogovi su po pra­vi­lu ima­li i ko­nje, po­ne­kad i kri­la­te. Tako se za Svetovida pre­no­si­lo ka­ko je ja­hao dva ko­nja, be­log da­nju a cr­nog no­ću. Belac je ušao u ve­ro­va­nja i ko­ri­šćen za ga­ta­nje pre po­la­ska u rat. Sveštenici bi is­pred hra­ma po­sta­vlja­li na tlo tro­stru­ki red ko­pa­lja, a za­tim iz­vo­di­li ose­dla­nog bel­ca da pre­ko njih pre­đe. Ako bi kre­nuo de­snom no­gom sma­tra­lo se da će is­hod bi­ti po­vo­ljan, a ako bi po­di­gao le­vu, to je pred­vi­đa­lo ne­sre­ću i zna­či­lo da se rat­ni po­hod mo­ra odložiti.

Među bo­gi­nja­ma naj­po­zna­ti­je su tri, Vesna, Morana i Mokoša. Prva je bo­gi­nja pro­le­ća i plod­no­sti, naj­če­šće pred­sta­vlja­na kao ru­me­na i buj­na že­na, dok je Morana njen an­ti­pod – ona je bo­gi­nja no­ći, zi­me i smr­ti i naj­če­šće se po­ja­vlju­je u li­ku de­voj­ke du­ge cr­ne ko­se, ble­dog li­ca, sa vuč­jim oč­nja­ci­ma i kan­dža­ma. Mokoša je pak slo­vi­la kao za­štit­ni­ca že­na i žen­skih po­slo­va, po­seb­no pre­de­nja. Bila je upra­vi­te­lji­ca de­vo­jač­kih sud­bi­na i bo­gi­nja plodnosti.

Među mno­go­broj­nim slo­ven­skim mit­skim bi­ći­ma naj­po­zna­ti­ja su Aždaja, Anđeo, Vampir, Veštica, vi­le, vi­le­nja­ci, Vuk, Div, Zmaj, dre­kav­ci… U slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji se o ba­u­ci­ma ve­o­ma ma­lo zna ia­ko se ta reč če­sto upo­tre­blja­va da se ob­ja­sni ka­ko je ne­što stra­šno („to je pra­vi ba­uk“). Veruje se da se ba­u­ci u pot­pu­noj ti­ši­ni skri­va­ju u mra­ku i da se od njih mo­gu vi­de­ti sa­mo oči ko­je sve­tle. To su stra­ši­la u ži­vo­tinj­skom obli­ku ko­ja se i da­nju kri­ju po ru­pa­ma i mrač­nim me­sti­ma, a no­ću u po­ta­ji vre­ba­ju žr­tvu da je ugra­be, od­ne­su, uda­ve ili pro­žde­ru. Izgone se vi­kom, lu­pa­njem i sve­tlo­šću, jer su, upr­kos svo­joj gra­blji­vo­sti, pri­lič­no pla­šlji­vi. Zastrašujućim bi­ći­ma pri­pa­da i Besomar, de­mon gro­zo­te i od­vrat­no­sti, ne­što iz­me­đu Vampira i Vukodlaka. Demon je, ali šum­ski, i Lesnik ko­ji ima broj­ne ma­gič­ne mo­ći, od ko­jih je naj­po­zna­ti­ja da se pri­vre­me­no mo­že pre­tvo­ri­ti u dr­vo ili ži­vo­ti­nju. Prema opi­su pod­se­ća na ken­ta­u­ra iz grč­ke mi­to­lo­gi­je, do po­la je čo­vek a od po­la ko­nj, ali su sa­ču­va­ni mno­gi ži­vo­pi­sni de­ta­lji. Prema nji­ma, krv mu je pla­ve bo­je, obra­zi pla­vi­ča­sti, oči ze­le­ne, ima du­gu bra­du i ču­pa­ve obr­ve. Prati ga pri­ča da je sve ve­ći što je bli­že sr­cu šu­me, ka­da gla­vom mo­že da do­dir­ne i naj­vi­še kro­šnje, a dok se pri­bli­ža­va nje­nom obo­du po­ste­pe­no se sma­nju­je, dok na kra­ju ne po­sta­ne prak­tič­no nevidljiv.

U pre­da­nju svih slo­ven­skih na­ro­da pri­sut­na je i Mora, ko­ja je pre­ma ne­kim tu­ma­če­nji­ma kći Veštice. Ona je od ma­te­re iz­u­či­la za­nat, ali dok je de­voj­ka još ne mo­že bi­ti Veštica, ni­ti mo­že po­je­sti ne­či­je sr­ce dok se ne uda. Do ta­da, ona mo­že sa­mo no­ću da lju­di­ma ote­ža­va di­sa­nje, a po­sle uda­je i mo­re po­sta­ju veštice.

U mrač­noj ze­mlji, u „tam­nom vi­la­je­tu“, ži­ve pso­gla­vi, de­mo­ni le­ši­na­ri ljud­skog obli­ka, sa pse­ćom gla­vom, ko­zjim no­ga­ma i re­pom i jed­nim ili tri oka. Ponekad se opi­su­ju sa gvo­zde­nim zu­bi­ma, hra­ne se uglav­nom le­še­vi­ma i po­zna­ti su i mno­gim ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma, pa čak i na Dalekom istoku.

U ve­ro­va­nji­ma slo­ven­skih na­ro­da osta­la su i mno­ga žen­ska bi­ća, kao što su ru­sal­ke, mla­de i le­pe de­voj­ke, ko­je obi­ta­va­ju na re­ka­ma ili je­ze­ri­ma, i ma­me i da­ve lju­de. U nji­ho­vim opi­si­ma če­sto se is­ti­ču du­ge ras­pu­šte­ne ko­se i ri­blji rep, da su uvek na­ge i ne­ret­ko sa „ve­le­lep­nim grudima“.

Jednom pri­li­kom Vuk Karadžić je na­pi­sao: „Naš na­rod mi­sli da je sva­ko­me čo­vje­ku su­đe­no šta će mu se u vi­je­ku do­go­di­ti i ka­kvom će smr­ću umri­je­ti, i da se čo­vek od su­đe­nja ne mo­že sa­ču­va­ti.“ To uve­re­nje ta­ko­đe po­ti­če iz drev­ne mi­to­lo­gi­je, iz pri­ča o su­đa­ja­ma ili su­đe­ni­ca­ma, ko­je su žen­ski de­mo­ni sud­bi­ne, obič­no u vi­du mla­dih že­na obu­če­nih u be­le ha­lji­ne. Javljaju se jed­nom u ži­vo­tu sva­ke oso­be, ali nji­hov uti­caj na ži­vot sva­kog po­je­din­ca je od pre­sud­ne važnosti.

Potkrepljujući svo­ja sa­zna­nja ko­li­ko iz­vo­di­ma iz na­uč­nih stu­di­ja, to­li­ko i pri­me­ri­ma na­rod­nih umo­tvo­ri­na, au­tor u ovoj knji­zi, ka­ko do­bro pri­me­ću­je ured­nik Dejan Mihailović, još jed­nom po­tvr­đu­je ko­li­ko se mi­to­lo­ška svest, ve­ro­va­nja u nad­na­rav­no i na­rod­na ima­gi­na­ci­ja trans­po­nu­ju u ve­ro­va­nja, bo­gat­stvo ma­šte i sva­kod­nev­ne ri­tu­a­le sa­vre­me­nog čo­ve­ka, ko­ji­ma ovaj, ne bit­no ma­nje ne­go nje­gov drev­ni pre­dak, po­ku­ša­va da umi­lo­sti­vi bo­go­ve ili da im sa­op­šti svo­je namere.

Košulja od uroka

Stari slo­ve­ni du­bo­ko su ve­ro­va­li u ko­šu­lju od uro­ka ko­ja ima ma­gič­nu moć i mo­že i da za­šti­ti ono­ga ko­ji je nosi.

U to­ku no­ći pu­nog me­se­ca de­vet go­lih ba­ba ot­ka­ju, skro­je i sa­ši­ju ko­šu­lju ko­ja se u za­pi­si­ma na­zi­va „Čumina ko­šu­lja“. Posao se mo­ra oba­vi­ti u pot­pu­noj ti­ši­ni, bez iz­go­vo­re­ne i jed­ne re­či. Košulja se po­ve­ra­va naj­mla­đoj sta­ri­ci na ču­va­nje i ona sa njom odla­zi kod de­te­ta za ko­je sma­tra da mu pre­ti opa­snost. Pri tom, opa­snost ko­ja se ot­kla­nja jed­no­stav­nim na­vla­če­njem ko­šu­lje ni­je sa­mo opa­snost od bo­le­sti i ni­je sa­mo re­zer­vi­sa­na za de­cu. Ima pri­me­ra da su se kroz ova­kve ko­šu­lje pro­vla­či­li i od­ra­sli mu­škar­ci ko­ji kre­ću voj­sku i rat, pa čak i na ne­ko du­že putovanje.

 (Članak ob­ja­vljen u Večernjim Novostima, 2. jul 2011, stra­na 23)