Nenad Gajić

TANJUG – Objavljena knji­ga „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ au­to­ra Nenada Gajića. Izdavačka ku­ća „Laguna“ traj­no je za­du­ži­la či­ta­lač­ku pu­bli­ku srp­skog go­vor­nog po­druč­ja ob­ja­vlji­va­njem „Slovenske mi­to­lo­gi­je“ Nenada Gajića, za­slu­žnog što je shva­tio da je svi­ma ne­op­hod­na jed­na na­uč­na sin­te­za o ovoj te­ma­ti­ci pre­zen­to­va­na na po­pu­la­ran način.

Svi ko­ji su pi­sme­ni si­gur­no su se sre­ta­li sa broj­nim po­pu­lar­nim pre­gle­di­ma mi­to­lo­gi­ja an­tič­ke Grčke, Rima, Skandinavskih ze­ma­lja, Kelta, se­ver­no­a­me­rič­kih Indijanaca, la­ti­no­a­me­rič­kih pre­ko­lum­bij­skih kul­tu­ra (Maje, Azteci), drev­nih Egipćana, Kine, Japana…, ali osim ve­o­ma struč­nih knji­ga ni­ko­me ni­je pa­da­lo na pa­met da se po­za­ba­vi mi­to­lo­gi­jom Slovena, sa po­seb­nom pa­žnjom po­sve­će­nom Srbima, a da to ni­je na­me­nje­no naj­mla­đi­ma ko­ji či­ta­ju baj­ke o zma­je­vi­ma, di­vo­vi­ma, vi­la­ma, patuljcima…

Sa no­vim ta­la­som li­te­ra­tu­re i fil­mo­va na­me­nje­nih ti­nej­dže­ri­ma, ali i od­ra­sli­ma ko­ji uži­va­ju u ep­skoj fan­ta­sti­ci, ho­ro­ru, al­ter­na­tiv­noj isto­ri­ji, mi­ste­ri­ja­ma, ob­no­vlje­no je i in­te­re­so­va­nje za drev­ne mitove.

Sa po­ja­vom ro­ma­na do­ma­ćih au­to­ra ko­ji sle­de re­cep­te svet­skih hi­to­va, sa­mo što ko­ri­ste slo­ven­ske mi­to­ve, primećen je nedostatak praktičnog, razumljivog „vodiča“ ne samo kroz slovensku mitologiju, već kroz drevne rituale pretočene u savremene običaje, mitska mesta, magiju, mitska bića.

U ovom luk­su­zno opre­mlje­nom i bo­ga­to ilu­stro­va­nom de­lu ko­je je na­uč­no za­sno­va­no, či­ji je au­tor ve­što sa­žeo i si­ste­ma­ti­zo­vao po­dat­ke na­đe­ne u struč­noj an­tro­po­lo­škoj i et­no­lo­škoj li­te­ra­tu­ri iz ce­log slo­ven­skog re­gi­o­na, ali i u usme­noj knji­žev­no­sti, u isto­ri­ji je­zi­ka, mo­gu se na­ći tu­ma­če­nja poj­mo­va, ime­na i do­ga­đa­ja sa ko­ji­ma se či­ta­o­ci sre­ću u ro­ma­ni­ma, po­put „Kosingasa“, „Đavo i ma­la go­spo­đi­ca“, „Strah i nje­gov slu­ga“, „Konstantinovo ras­kr­šće“, „O vu­ko­vi­ma i senkama“…

Autor, ko­ji je di­plo­mi­rao eko­no­mi­ju, ali je imao ve­o­ma bo­ga­tu ka­ri­je­ru kao mu­zi­čar, tek­sto­pi­sac, ban­kar, me­na­džer, pri­vat­ni pre­du­zet­nik, na­gra­đi­va­ni pro­gra­mer, au­tor igre „Izvori ma­gi­je“… go­di­na­ma je pro­u­ča­vao i sa­ku­pljao gra­đu za ovu knji­gu, jer je pri­me­tio da su mno­ge te­me iz do­me­na slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je osta­le nedorečene.

U pred­go­vo­ru Gajić se ogra­đu­je da „ovo ni­su baj­ke, ia­ko ima ele­me­na­ta baj­ko­vi­to­sti, ni­je ni en­ci­klo­pe­di­ja poj­mo­va, ni reč­nik sve­ga što kri­je ži­vo­pi­sna mi­to­lo­gi­ja na­ših slo­ven­skih pre­da­ka, ne po­ku­ša­va da bu­de ni na­uč­na ni isto­rij­ska stu­di­ja, već svi­ma pri­jem­či­vo de­lo na­sta­lo iz ljubavi“.

On pi­še da mu je, či­ta­ju­ći struč­nu li­te­ra­tu­ru, bi­lo kri­vo što su sve mi­to­lo­gi­je ko­je je imao pri­li­ke da vi­di, na­šle put da do­pru do či­ta­la­ca u po­pu­lar­noj for­mi sem slovenske.

Knjiga je, pre­ma re­či­ma au­to­ra, po­ku­šaj da se na svi­ma ra­zu­mljiv na­čin is­pra­te i ras­tu­ma­če tra­go­vi ko­je su iza se­be osta­vi­li drev­ni slo­ven­ski obi­ča­ji , pri­sut­ni sve do na­ših dana.

Da bi či­ta­o­ca uveo u pri­ču o slo­ven­skom Panteonu, o ma­gij­skim ri­tu­a­li­ma, o mit­skim bi­ći­ma, au­tor je u krat­kim cr­ta­ma ob­ra­dio te­mu po­re­kla gru­pe na­ro­da ko­ji se obe­le­ža­va­ju kao Sloveni na osno­vu isto­rij­skih izvo­ra ko­ji su sa­ču­va­ni od an­tič­kog do­ba do vre­me­na ka­da su se ovi na­ro­di po­kr­sti­li, opi­sme­ni­li i ušli kao Česi, Poljaci, Rusi, Hrvati, Srbi… u isto­ri­ju Evrope.

Sledi po­gla­vlje po­sve­će­no slo­ven­skim je­zi­ci­ma ko­ji su na­sta­li iz pa­le­o­slo­ven­skog ka­da je for­mi­ra­na i za­jed­nič­ka mi­to­lo­gi­ja ko­ja je to­kom vre­me­na do­bi­la i ne­ke spe­ci­fič­no­sti za po­je­di­ne narode.

U po­gla­vlju ko­je ob­ra­đu­je sta­ru, mno­go­bo­žač­ku ve­ru, Gajić se po­seb­no ba­vi ele­men­ti­ma ko­je su mi­si­o­na­ri pre­u­zi­ma­li iz sta­re re­li­gi­je i ugra­đi­va­li u hri­šćan­stvo da bi lak­še po­kr­sti­li Slovene ko­ji su se ve­o­ma du­go opi­ra­li pre­o­bra­ća­nju. Osim pre­u­zi­ma­nja pra­zni­ka, po­seb­no me­sto za­u­zi­ma­ju obi­ča­ji go­sto­prim­stva, kum­stva i po­bra­tim­stva ko­ji di­rekt­no po­ti­ču iz pa­gan­skih vremena.

Argumentujući po­sto­ja­nje je­din­stve­nog Panteona u ko­me je bi­lo de­vet bo­go­va i tri bo­gi­nje, Gajić pri­me­ću­je da slo­ven­ski bo­go­vi, za ra­zli­ku od svih dru­gih mi­to­lo­gi­ja, ni­su u srod­stvu ili brač­nim od­no­si­ma osim što su svi „de­ca Svarogova“ ko­ji bi bio ono vr­hov­no božanstvo.

Svaki od bo­go­va i bo­gi­nja su po­seb­no ob­ra­đe­ni, ali po­seb­na po­gla­vlja su po­sve­će­na ko­nji­ma bo­go­va, nji­ho­vim fi­gu­ral­nim pred­sta­va­ma, hra­mo­vi­ma i svetilištima.

Posebnu ce­li­nu či­ne po­gla­vlja po­sve­će­na mit­skim me­sti­ma (gra­di­šta i ba­va­ni, gro­blja, vo­de­ni­ce, vi­lin­sko ko­lo, mo­sto­vi i ras­kr­šća, ja­me i pe­ći­ne, raj i nav) i mit­skim toponimima.

Četvrti deo knji­ge pod na­zi­vom „Magija“ tu­ma­či poj­mo­ve kao što su alo­vi­tost, vi­do­vi­tost, hrast, či­nja­ri­ce, zma­je­va gla­va, ko­šu­lja od uro­ka, ra­zne „vr­ste“ vo­da, ras­kov­nik, pro­ri­ca­nje i pred­vi­đa­nje bu­duć­no­sti, ne­mu­šti je­zik, ime­na od uro­ka i tabuisanje.

Poslednji seg­ment knji­ge po­sve­ćen mit­skim bi­ći­ma do­no­si sve ono naj­po­zna­ti­je: ažda­je, ale, an­đe­le, ba­u­ke, be­so­ve, be­so­ma­re, vam­pi­re, ve­šti­ce, vi­le, vi­le­nja­ke, vo­de­nja­ke, vo­de­ne du­ho­ve, vu­ko­ve, vu­ko­dla­ke, di­vo­ve, dre­kav­ce, zma­je­ve, zmi­je, ko­nje u sve­tu mr­tvih, kuć­ne du­ho­ve, mo­re, pa­tulj­ke pso­gla­ve, ru­sal­ke, su­đa­je, utva­re, čume…

Ovaj seg­ment će do­bro do­ći svi­ma ko­ji či­ta­ju de­ci, da im ob­ja­sne ko su bi­ća iz na­rod­nih bajki.

(Vest sa saj­ta S me­dia, pogledaj izvor)