Pitanja: Milorad Milovanović (Noizz Maker)

Autor „Slovenske mitologije“ otkriva za NOIZZ kojih se bauka Srbi i dalje plaše

Kada bih mo­rao u jed­noj re­če­ni­ci da opi­šem „Slovensku mi­to­lo­gi­ju“ pi­sca Nenada Gajića, ona bi gla­si­la – spoj mo­der­nog pri­stu­pa mi­to­lo­škoj te­mi i na­uč­ne stu­di­je. Autor fan­ta­zij­skog se­ri­ja­la pod ime­nom „Bajka nad baj­ka­ma“ kao ek­spert u do­me­nu mi­to­va i le­gen­di ko­ji su se šu­nja­li po šu­ma­ma i mrač­nim uglo­vi­ma na­šeg uma u in­ter­vjuu za NOIZZ ot­kri­va ko­je stra­ho­ve ni­smo pre­va­zi­šli i od ko­je le­gen­de ga po­di­la­zi je­za.

Triglav

Triglav Foto: Dušan Marković /​ Noizz.rs

NOIZZ: Najčešće pi­ta­nje sa ko­jim se au­tor su­sreo na­kon iz­da­va­nja „Slovenske mi­to­lo­gi­je“?

Nenad Gajić: Najčešće pi­ta­nje bi­lo je: „A to ste vi?“, iz­re­če­no u ne­ve­ri­ci. Valjda su lju­di oče­ki­va­li da ta­kvu knji­gu na­pi­še ne­ko se­de ko­se i bra­de, ve­ro­vat­no mu­dri pro­fe­sor kao kru­nu ka­ri­je­re. No do­bro, vre­me ra­di za me­ne, sa go­di­na­ma po­či­njem da li­čim na za­mi­šlje­nog au­to­ra te knji­ge! A bez ša­le, im­po­nu­je mi što je „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ ne­za­vi­sna od svog au­to­ra, mo­gu re­ći i ve­ća od nje­ga. To zna­či da sam po­sao do­bro oba­vio, jer ni­sam ja iz­mi­šljao stva­ri na­ve­de­ne u knji­zi, to su ve­ro­va­nja iz dav­nih vre­me­na ko­ja su osta­la u na­ro­du. Moje je bi­lo sa­mo da stva­ri pri­ku­pim, raz­vr­stam, po­ne­što raz­ja­snim, i na ogra­ni­če­nom pro­sto­ru za­be­le­žim naj­va­žni­je i naj­za­ni­mlji­vi­je.

Todorci
Todorci Foto: Miloš Nicić /​ Noizz.rs

NOIZZ: Koja su to da­na­šnja ve­ro­va­nja ko­ja ima­ju ko­ren u slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji?

Nenad Gajić: Bravo, to je dru­go naj­če­šće pi­ta­nje ko­je mi je po­sta­vlja­no! Takvih ve­ro­va­nja je za­i­sta mno­go, prak­tič­no ne po­sto­ji bi­tan do­ga­đaj u ži­vo­tu li­šen mit­skog. U sve­sti drev­nih Slovena naj­va­žni­ji do­ga­đa­ji bi­li su ro­đe­nje, že­nid­ba i smrt, i za­i­sta, ako po­gle­da­te sa­mo ove do­ga­đa­je, to­li­ko je obred­nog još pri­sut­no u nji­ma: hra­na na gro­blju i od­si­pa­nje pi­ća na­me­nje­nog po­koj­ni­ku na ono­me sve­tu, cr­ni­na kao ozna­ka tu­ge sa sta­ri­jim prak­tič­nim po­ri­vom ma­ski­ra­nja pred umr­lim ko­ji se mo­že vra­ti­ti, obe­le­ža­va­nja 40 da­na kao is­te­ka pe­ri­o­da u ko­me se mr­tvac mo­že po­vam­pi­ri­ti, pre­no­še­nje mla­de pre­ko pra­ga kao sim­bo­lič­no uno­še­nje u no­vu za­jed­ni­cu či­ji deo po­sta­je, pre­ko mno­štva za­bav­nih ri­tu­a­la na ven­ča­nji­ma ko­ji ima­ju mit­ske ko­re­ne i du­blju sim­bo­li­ku, sve do ve­zi­va­nja cr­ve­nog kon­či­ća no­vo­ro­đen­če­tu kao za­šti­te od de­mo­na ko­ji mu mo­gu na­u­di­ti.

NOIZZ: Koje mit­sko bi­će iz knji­ge je op­sta­lo u mo­der­noj do­ma­ćoj kul­tu­ri, tač­ni­je, če­ga se i da­lje pla­ši­mo?

Nenad Gajić: Da se na­do­ve­žem na ono što sam upra­vo re­kao, mno­ga od bi­ća ni­su sa­ču­va­na u ja­snom obli­ku, ia­ko ih knji­ga „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ so­lid­no re­kon­stru­i­še, ali je sa­ču­va­na svest o pret­nji od njih. Retki će zna­ti ko­ji su to de­mo­ni od ko­jih se be­ba i po­ro­di­lja šti­te u naj­ra­ni­jem pe­ri­o­du, ali svest o potrebi zaštite sačuvana je kroz drevne običajne norme: „valja se“ i „ne valja se“, koje kao po pravilu obeležavaju stvari od ritualnog značaja. Može se reći da se današnji čovek štiti od nepoznatog, jer su rituali zaštite opstali, ali svest o onome od čega štite – uglavnom ne.

Nektar života
Nektar ži­vo­ta Foto: Goran Josić /​ Noizz.rs

NOIZZ: Najstrašnija le­gen­da ko­ju si čuo?

Nenad Gajić: Priča arap­skog pu­to­pi­sca Ibn Fadlana, ko­ga Vasiljev na­zi­va Ibn Foslan, o po­gre­bu vi­kin­škog vo­đe ne­zna­ne et­nič­ke pri­pad­no­sti, nor­dij­ske ili slo­ven­ske – Ibn Fadlan ovaj na­rod ko­ji plo­vi Volgom na­zi­va Rusima u vre­me­nu Kijevske Rusije. Njegova pri­ča o ri­tu­al­nom po­gre­bu sa spa­lji­va­njem te­la na bro­du uklju­ču­je i do­bro­volj­no žr­tvo­va­nje de­voj­ke, pre­ma Vasiljevu ćer­ke, ali pre­ma pre­vo­du ori­gi­na­la jed­ne od ro­bi­nja ili že­na. Ona se sa­ma ja­vlja da umre sa svo­jim go­spo­da­rom, ali jed­nom ka­da se ja­vi, vi­še ne mo­že odu­sta­ti. Opis te ce­re­mo­ni­je du­bo­ko je uz­ne­mi­ru­ju­ći i ni­ma­lo sli­čan dru­gim opi­si­ma po­gre­ba, a pre­ma ne­kim pre­vo­di­ma uklju­ču­je i vi­še­stru­ke sek­su­al­ne od­no­se žr­tvo­va­ne že­ne sa svo­jim bu­du­ćim li­kvi­da­to­ri­ma. Ovo za me­ne osta­je naj­je­zi­vi­ja pri­ča iz mrač­nih du­bi­na slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je, što je i glav­ni ra­zlog zbog če­ga sam je iz­o­sta­vio iz knji­ge, uz po­sto­ja­nje sum­nji u nje­nu ve­ro­do­stoj­nost i mit­sku pri­pad­nost.

NOIZZ: Možeš li da iz­dvo­jiš dva ili tri omi­lje­na li­ka iz slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je?

Nenad Gajić: Mogu, sa is­tom la­ko­ćom kao i ve­ći­na: Marko Kraljević, naš na­ci­o­nal­ni ju­nak, ko­ji je prak­tič­no ju­žno­slo­ven­ski ju­nak, po­što­van i od Bugara i Makedonaca. Ono što je u na­ro­du sa­ču­va­no mno­go se ra­zli­ku­je od isto­rij­skih či­nje­ni­ca, pa de­lu­je da je Marko u na­rod­nom se­ća­nju pre­u­zeo ulo­gu ne­kog mno­go drev­ni­jeg po­lu­bo­ga. On je pre lik za stra­ho­po­što­va­nje ne­go ne­ko ko­ga mo­že­te bez­re­zerv­no vo­le­ti, ali to­li­ko upe­ča­tljiv da sam po nje­mu iz­gra­dio lik Žarka iz „Bajke nad baj­ka­ma“. Kao nje­go­vog pri­rod­nog par­nja­ka, ali ne­ko­ga mno­go slič­ni­jeg opi­su kla­sič­nog he­ro­ja, iz­dvo­jio bih Miloša Voinovića, ko­ji po­ka­zu­je mno­go slič­no­sti sa mit­skim Milošem Obilićem, uklju­ču­ju­ći i ne­u­o­bi­ča­je­nu ošto­um­nost i sprem­nost da ko­ri­sti um pre oruž­ja za raz­re­še­nje kon­fli­ka­ta, kao i sprem­nost da se žr­tvu­je za vi­še ci­lje­ve. Neki ka­žu da je Miloš ono što bi Srbin vo­leo da bu­de, dok je Marko pre­te­ran u sve­mu, pa i svo­jim gre­ho­vi­ma. A pr­vo me­sto ne­ka po­de­le vam­pir, kao ret­ka srp­ska reč ko­ja je ušla u sve je­zi­ke sve­ta, i sve vi­le, te več­no mla­de že­ne ras­pu­šte­nih ko­sa, ko­je od­li­ku­je ne­spu­ta­na slo­bo­da ro­đe­na u pri­ro­di i ne­raz­dvo­ji­va od nje.

Nenad Gajić
Nenad Gajić Foto: Noizz.rs

NOIZZ: Kako je ep­ska fan­ta­sti­ka po­sta­la mejn­strim?

Nenad Gajić: A ka­ko da i ne po­sta­ne, u smut­nim vre­me­ni­ma ko­ja ži­vi­mo? Ljudi su želj­ni pra­vih pri­ča, istin­skih he­ro­ja, želj­ni su­štin­ske ra­zli­ke iz­me­đu do­bra i zla, ia­ko žanr, u skla­du sa vre­me­nom, pri­zna­je da obe stva­ri mo­gu bi­ti sa­dr­ža­ne u is­toj oso­bi. Po to­me smo mi Srbi is­pred sve­ta – na­ši ep­ski ju­na­ci od­u­vek u se­bi ima­ju i do­bre i lo­še oso­bi­ne, što ih či­ni ži­vi­ma. Oni se več­no bo­re ne sa­mo pro­tiv svo­jih pro­tiv­ni­ka, već i sa­mi sa so­bom, po­ku­ša­va­ju­ći da bu­du naj­bo­lja mo­gu­ća ver­zi­ja se­be.

NOIZZ: Da li u Srbiji mo­že da se pre­ži­vi od pi­sa­nja ep­ske fan­ta­sti­ke?

Nenad Gajić: Zavisi ko­li­ko ste či­ta­ni. Imam tu sre­ću da mo­je tri do­sa­da­šnje knji­ge ima­ju već 14 iz­da­nja i uku­pan ti­raž ko­ji se me­ri de­se­ti­na­ma hi­lja­da. To zna­či da ži­vim od pi­sa­nja, ali, opet, to ni­je do­volj­no za bi­lo ka­kvu ra­skoš, što va­ži i za uspe­šni­je pri­me­re. Mnogi pi­sci ma­te­ri­jal­ne pri­ho­de  po­bolj­ša­va­ju hi­per­pro­duk­ci­jom, što me­ni jed­no­stav­no ne ide, jer pi­šem ot­pri­li­ke jed­nu knji­gu na dve go­di­ne, a u slu­ča­ju „Mitologije“ je pe­ri­od na­stan­ka bio i mno­go du­ži.  Mislim da ci­lj sva­kog pi­sca tre­ba da bu­de glo­bal­na pri­sut­nost, oli­če­na u pre­vo­di­ma na dru­ge je­zi­ke i pri­ho­di­ma od to­ga.

Vila
Vila Foto: Miloš Nicić /​ Noizz.rs

NOIZZ: Koje knji­ge pre­po­ru­či­ti lju­di­ma ko­ji vo­le „Bajku nad baj­ka­ma“ i „Slovensku mi­to­lo­gi­ju“?

Mislim da je pre­dug spi­sak knji­ga ko­je bih lič­no pre­po­ru­čio… Da se dr­ži­mo su­šti­ne, oni­ma ko­ji­ma se do­pad­ne „Bajka nad baj­ka­ma“ pre­po­ru­čio bih njen sle­de­ći deo, na­dam se usko­ro i tre­ći, pa „Slovensku mi­to­lo­gi­ju“, ali i obrat­no – ep­ska fan­ta­sti­ka i mi­to­lo­gi­ja ima­ju mno­go slič­no­sti i mno­go ma­šte u se­bi, pa ve­ru­jem da oni ko­ji uži­va­ju u jed­nom mo­gu la­ko uži­va­ti i u dru­gom.

NOIZZ: Šta ne­do­sta­je mo­der­noj do­ma­ćoj knji­žev­noj sce­ni?

Nenad Gajić: Nikada ni­sam po­sma­trao „sce­nu“ – za me­ne po­sto­je pi­sci ko­je vo­lim da či­tam, i pi­sci ko­je pla­ni­ram da či­tam, i to je sve. A či­ni mi se da ve­ći­na tih me­ni pri­vlač­nih au­to­ra ho­da ne­kim za­ni­mlji­vim sta­za­ma. Kao do­bru stvar  vi­dim to što je žan­rov­ski okvir po­stao pre­u­zak za mno­ge pi­sce, uklju­ču­ju­ći i naj­ko­mer­ci­jal­ni­je. Ovo otva­ra pro­stor iz­ne­na­đe­nji­ma. Književnost mo­ra osta­ti uz­bu­dlji­va u mo­ru no­vih za­bav­nih sa­dr­ža­ja ko­ji kon­ku­ri­šu za vre­me po­ten­ci­jal­nih či­ta­la­ca.

 

(Intervju za Noizz.rs, pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply