#12pitanjaza (Intervju)

12 pitanja za Nenada Gajića

Nenad Gajić je au­tor „Slovenske mi­to­lo­gi­je“ i fan­ta­zij­skog se­ri­ja­la Bajka nad baj­ka­ma. Njegove knji­ge pro­da­te su u vi­še de­se­ti­na hi­lja­da pri­me­ra­ka u dvo­ci­fre­nom bro­ju do­sa­da­šnjih izdanja.

  1. Šta vas je in­spi­ri­sa­lo da po­sta­ne­te pisac?

Dugo sam bio, ka­ko ka­žu, singer&songwriter ben­da, gde sam se iz­ra­ža­vao u sti­ho­vi­ma. Onda sam po­čeo da shva­tam da me mno­go bo­lje ra­zu­me­ju u pro­zi. Iako sop­stve­ni pri­stup stva­ri­ma ni­sam pro­me­nio, od un­der­gro­und pe­sni­ka sam ne­ka­ko po­stao ma­in­stre­am pi­sac. A in­spi­ra­ci­ja je uvek bi­la u po­tre­bi da pre­ne­sem ne­ka zna­nja, ose­ća­nja ili ide­je. Kao i kod svih pisaca.

  1. Naziv va­šeg po­sled­njeg dela?

Bajka nad baj­ka­ma – Treća noć“. Završnica fan­ta­zij­ske tri­lo­gi­je pre­ma mo­ti­vi­ma srp­ske epi­ke i slo­ven­skih mi­to­va. Takođe i za­vr­šni­ca jed­ne pu­no­let­ne ide­je, na ko­joj sam ra­dio pro­te­klih 18 go­di­na, ia­ko je či­ta­o­ci­ma po­zna­ta ve­ro­vat­no sa­mo po­lo­vi­na tog pe­ri­o­da, od iz­la­ska „Slovenske mitologije“.

  1. Ebook – za ili protiv?

U knji­žev­no­sti obo­ža­vam štam­pa­na de­la, ali aka­dem­ske ra­do­ve i knji­ge či­tam is­klju­či­vo u elek­tron­skom obli­ku, pa mo­gu re­ći da su mi po­zna­ta oba sve­ta. I stvar­no ima ne­čeg ma­gič­nog u šu­mu, mi­ri­su i do­di­ru no­ve pa­pir­ne knji­ge. Moram da do­dam i da sve vi­še po­štu­jem au­dio knji­gu, pri­la­go­đe­nu na­šem vre­me­nu, ko­je pru­ža mo­guć­nost da u njoj uži­va­te i na tre­nin­gu, u džo­gin­gu ili šet­nji, u au­tu… Opet, e‑knjige su ve­ro­vat­na bu­duć­nost, a od ne­dav­no sva pra­va na Ebook iz­da­nja svih mo­jih knji­ga ima li­te­rar­na agen­ci­ja Vitor ko­ja me za­stu­pa – vi­de­će­mo ho­će li to u bu­duć­no­sti do­ve­sti do au­to­ri­zo­va­nih e‑knjiga, ume­sto broj­nih ama­ter­skih iz­da­nja po in­ter­ne­tu. Inače, da na­gla­sim, ne sme­ta mi pre­vi­še ta pi­ra­te­ri­ja – ve­ru­jem da sam do­bar deo svo­je či­ta­lač­ke pu­bli­ke i ste­kao ta­ko, da su knji­gu ku­pi­li na­kon što im se do­pa­la. Nedavno mi je pri­ja­te­lji­ca, ured­ni­ca jed­ne in­ter­net gru­pe, za­bri­nu­to re­kla da „ima lo­še ve­sti“ za me­ne; ka­da sam shva­tio da je u pi­ta­nju još jed­no pi­rat­sko iz­da­nje mo­je knji­ge, ute­šio sam je re­či­ma: „Ne bri­ni, ni­su to lo­še ve­sti, to je traj­no sta­nje stvari“.

  1. Kako se no­si­te sa lo­šim kritikama?

Smatram ih lič­nim i pam­tim. Šalim se, do­ne­kle, ali na­rav­no da mi sme­ta­ju jer znam ko­li­ko vre­me­na i tru­da ula­žem u sva­ku svo­ju knji­gu. Da pa­ra­fra­zi­ram, „pi­sa­ti je la­ko: sa­mo sed­ne­te za ta­sta­tu­ru i kr­va­ri­te.“ Loše kri­ti­ke uglav­nom su od či­ta­la­ca ko­ji mo­ja de­la ni­su ra­zu­me­li ili sa­gle­da­li u pot­pu­no­sti; npr. u Bajci se po­ne­kad pi­še Bog a po­ne­kad bog (ma­lim slo­vom), i to ni­kad ni­je slu­čaj­no – pr­vi je „Bog bo­go­va“, tvo­rac i bog ne­be­ski, a osta­lo su bo­go­vi ko­je on sa­nja. Naravno da mi sme­ta ka­da mi pre­ba­cu­ju ne­pa­žnju oko ova­kvih stva­ri ili po­gre­šno ra­zu­me­ju da me­šam hri­šćan­skog Boga sa slo­ven­skim pan­te­o­nom. Ili, još go­re, ka­da mi na osno­vu iz­mi­šlje­nih li­ko­va iz knji­ge i gla­sa ogra­ni­če­no sve­zna­ju­ćeg pri­po­ve­da­ča, ko­ji je i sam deo iz­ma­šta­nog sve­ta, pri­pi­su­ju odre­đe­ne pre­dra­su­de ko­je ni­ti imam, ni­ti sam ih ikad is­po­ljio. Kao da Martinu sta­vlja­mo na du­šu sva zlo­de­la nje­go­vih li­ko­va. Moja ini­ci­jal­na re­ak­ci­ja uvek je že­lja da ne­ka­ko raz­ja­snim za­blu­de, jer ve­ro­vat­no će se ti či­ta­o­ci ose­ća­ti po­ma­lo ne­pri­jat­no ka­sni­je, kad shva­te ce­li­nu ili im dru­gi uka­žu na stva­ri ko­je ni­su sa­gle­da­li. Ali, obič­no je za pi­sca bo­lje da ne ula­zi u ra­spra­vu sa či­ta­o­ci­ma, jer se to do­ži­vlja­va kao kri­ti­ka sa po­zi­ci­je mo­ći, kao da npr. pred­sed­nik kri­ti­ku­je ne­kog hu­mo­ri­stu, pa sa­mo pro­gu­tam kne­dlu i na­sta­vim da­lje. Tešim se, na kra­ju, da su mo­ja de­la uvek po­la­ri­zo­va­la lju­de na one ko­ji ih vo­le i one ko­ji ne. Milan Mladenović je jed­nom re­kao da je bo­lje ta­ko ne­go da svi bu­du mla­ki pre­ma njima.

  1. Da li je bo­lje pro­mo­vi­sa­ti se pre­ko in­ter­ne­ta ili dru­gih medija?

Internet ima pred­nost u to­me što je vi­še ne­go ikad pri­bli­žio pi­sca i či­ta­o­ca – ra­ni­je ste mo­gli do­bi­ti po ko­je ret­ko pi­smo u po­štan­sko san­du­če, o če­mu je če­sto pi­sao Bukovski, a da­nas de­li­te svo­ja raz­mi­šlja­nja i uti­ske sa ce­lim sve­tom pu­tem dru­štve­nih mre­ža. Lakše je pred­sta­vi­ti svo­je de­lo ka­ko že­li­te i ko­me že­li­te, pu­tem mre­ža, saj­ta ili blo­ga, ali dru­gi me­di­ji, po­go­to­vo te­le­vi­zi­ja, i da­lje ima­ju pre­sud­nu ulo­gu u for­mi­ra­nju sve­sti o pi­scu, po­seb­no kod sta­ri­je publike.

  1. Koji pi­sci su naj­vi­še uti­ca­li na vaš stil pisanja?

Iako se naj­vi­še ba­vim mi­to­lo­gi­jom i ep­skom fan­ta­sti­kom, for­mi­ra­li su me uglav­nom pi­sci kod ko­jih je fan­ta­stič­no po­sle­di­ca, a ne uzrok. Obično su to usa­mlje­na de­la ra­zli­či­ta od ostat­ka pi­šče­vog opu­sa, po­put knji­ga „Slika Dorijana Greja“, „1984“, „Majstor i Margarita“, pr­vog de­la se­ri­ja­la „Kapija“ ko­ji vi­še li­či na „Zločin i ka­znu“ no na fan­ta­sti­ku, pa do „Alhemičara“ ili po­seb­nih „fan­ta­stič­nih pri­ča“ u stri­po­vi­ma o Zagoru ili Mister Nou. Moram na­ve­sti i jed­nu sko­ri­ju knji­gu do­ma­ćeg au­to­ra, „Veliki ju­riš“, ko­ja je osta­vi­la sna­žan uti­sak na me­ne jer je u pri­stu­pu slič­na go­re­na­ve­de­ni­ma. U či­sto­krv­noj fan­ta­sti­ci su Tolkin i Murkok bi­li ot­kro­ve­nje za me­ne u škol­skim da­ni­ma, a obo­ža­vam i Pavića jer je pi­sac sa­svim pro­tkan fan­ta­sti­kom, a ni­kad ga ta­ko ne do­ži­vlja­va­ju. Danas, ina­če, ima­mo ne­ko­li­ko vr­lo kva­li­tet­nih pi­sa­ca ko­ji se ba­ve fan­ta­sti­kom, što je ne­ka­rak­te­ri­stič­no za ma­lo tr­ži­šte po­put srpskog.

  1. Kakav uspeh oče­ku­je­te od va­šeg dela?

Što ve­ći, jer ži­vim od pi­sa­nja već sko­ro pu­nu de­ce­ni­ju. Od pro­da­je mo­jih knji­ga se obla­čim, pre­hra­nju­jem i pla­ćam ali­men­ta­ci­ju. Ali, kao i u mu­zi­ci gde ni­kad ni­sam pre­šao „u na­rod­nja­ke gde je lo­va“, i u pi­sa­nju sam do­sle­dan sa­mom se­bi i pi­šem is­klju­či­vo na te­me ko­je me is­pu­nja­va­ju. Mogu da sta­nem iza sva­ke knji­ge, pri­če i re­če­ni­ce ko­ju sam na­pi­sao, jer je to u da­tom tre­nut­ku uvek bi­lo naj­bo­lje što umem i mo­gu, da­ju­ći sve od sebe.

  1. Koja vam je cilj­na publika?

Najšira mo­gu­ća. Pišem ta­ko da za­do­vo­ljim se­be, da mi sva­ka re­če­ni­ca za­zvu­či ube­dlji­vo. Zato sam spor i za­to mno­go bri­šem. Poštujem i Andrića i Hemingveja i Pavića, u se­bi sva­ku re­če­ni­cu osmo­trim i kroz nji­ho­vu ne­u­mit­nu, jed­no­stav­nu ili kra­sno­re­či­vu pri­zmu, odo­bra­va­ju­ći je ili ne. Ali iz­gle­da da ni­kad ni­sam nad­ra­stao ni de­ča­ka u se­bi, jer mo­je knji­ge ra­do či­ta­ju i mla­di, ia­ko ih ne pri­la­go­đa­vam nji­ma. Što mo­žda i ni­je čud­no, jer naj­ve­ću pa­žnju, uvek, po­sve­ću­jem pri­či – pri­če su ono što je kroz ve­ko­ve pre­ži­vlja­va­lo pre­pri­ča­va­njem uz va­tru, sve osta­lo su ukra­si ko­ji se mo­gu i ski­nu­ti ili ostaviti.

  1. Opišite svo­je po­sled­nje de­lo u 12 reči.

Skraćeni ci­tat sa zad­nje ko­ri­ce: „Od au­to­ra Slovenske mi­to­lo­gi­je, pre­ma mo­ti­vi­ma baj­ki na ko­ji­ma su od­ra­sta­le generacije“

  1. Savet za bu­du­će pisce?

Ne slu­šaj­te sa­ve­te pi­sa­ca. Ponekad će uči­ni­ti da se ose­ća­te uža­sno, po­put Stivena Kinga i nje­go­vog hva­lje­nja da pi­še ogrom­ne ko­li­či­ne re­či baš sva­kog da­na, ili Martina pre no što je pre­su­šio. Ja sam vi­še od onih ti­po­va ko­ji bro­je re­či tru­de­ći se da do­stig­nu skrom­ni dnev­ni mi­ni­mum, i to sa­mo ka­da ak­tiv­no ra­dim na knji­zi. Negde sam iz­ja­vio da sam ve­ro­vat­no naj­spo­ri­ji srp­ski pi­sac. Ali, na kra­ju, ipak sti­žem ta­mo gde sam kre­nuo, po­put ča­rob­nja­ka, ni pre­ra­no ni pre­ka­sno, ne­go uvek baš na vre­me… Budite i vi ta­kvi, hra­bro pro­na­đi­te sop­stve­ni ri­tam ka­kav god da je, od­ma­hu­ju­ći ru­kom na sa­ve­te mu­dri­ja­ša. A ako ste pri­tom i br­ži od me­ne, za šta po­sto­je do­bre šan­se, znaj­te da vam du­bo­ko i iskre­no zavidim.

  1. Gde bi­ste vo­le­li da gostujete?

Nigde. Ne, za­i­sta, o knji­žev­no­sti vo­lim da pri­čam, ali opu­šte­no, uz vi­no i li­cem u li­ce, bez mi­kro­fo­na. Promocije i knji­žev­ne ve­če­ri od­u­vek mi iza­zi­va­ju ne­ka­kvu ne­ja­snu ne­u­go­du pre ne­go što poč­nu. Zato i na­pla­ću­jem svo­ja go­sto­va­nja, da iz­beg­nem or­ga­ni­za­to­re ko­ji­ma je ma­nje sta­lo – jed­nom pri­ja­te­lju ovo sam ob­ja­snio re­či­ma da sam „pi­sac, a ne vi­še pe­vač. Ko oče­ku­je da po­no­vo uz­mem mi­kro­fon, tre­ba to i da pla­ti.“ A ta ne­la­go­da, ni­je to tre­ma od jav­nih na­stu­pa, sa ben­dom sam na­stu­pao i pred de­se­ti­na­ma hi­lja­da lju­di, ali sa­da ne­ma ni­ko­ga iza me­ne da na­sta­vi da svi­ra i ka­da mi puk­ne glas ili is­pad­ne kabl iz gi­ta­re, ili mi jed­no­stav­no ne bu­de do pri­če. Pisanje je sa­mo­tan po­sao, i to je u re­du, ali su go­sto­va­nja i dru­že­nja sa pu­bli­kom za me­ne uvek ne­što po­put ma­ska­ra­de, gde vuk sa­mot­njak sta­vlja na se­be ma­sku so­ci­jal­no pri­hva­tlji­ve oso­be i do­pu­šta da ga kao ta­kvog vo­de od gra­da do gra­da. A zna­te već ka­kvi su vu­ko­vi, ni­ka­da ih ne­će­te vi­de­ti da igra­ju u cir­ku­su. Dok ću ja pro­mo­ci­je ve­ro­vat­no po­no­vo ra­di­ti, ali eto, zbog epi­de­mi­je sam u ovom tre­nut­ku po­šte­đen ve­ći­ne go­sto­va­nja, i mo­ram da pri­znam da mi to prija.

  1. Održavanje va­še sle­de­će promocije?

Gornji od­go­vor sa­dr­ži do­volj­no da se ra­zu­me za­što pro­mo­ci­ja za­sad ni­je u pla­nu i za­što se una­pred ra­du­jem to­me. A sve na in­ter­ne­tu, po­put ovog in­ter­vjua, i je­ste ne­ka vr­sta pro­mo­ci­je, ma­da smo mo­gli vi­še da pri­ča­mo o mo­jim knji­ga­ma. Mislim da su mo­je knji­ge uz­bu­dlji­vi­je od me­ne. I poznatije.

 

Razgovarala: Snežana Kanački

Izvor: Moljac.net

(Preneto i na saj­tu Lagune; pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply