Kolumna za sajt Lagune

Nedeljne zanimljivosti 2 – O Novaku, Ginisu i ostalim rekorderima

OK, do­pa­le su vam se pret­hod­ne za­ni­mlji­vo­sti, ve­ro­vat­no zbog stva­ri „s dru­ge stra­ne“ o ko­ji­ma se obič­no ne pi­še. Mnogo ste re­a­go­va­li na tekst, pa evo i nastavka.

Vraćamo se u pe­ri­od ne­po­sred­no pre ob­ja­vlji­va­nja Slovenske mi­to­lo­gi­je. Nakon tri go­di­ne pri­pre­ma, na po­sled­njem sa­stan­ku pre ob­ja­ve, di­rek­tor i vla­snik Lagune iz­neo mi je svo­ju po­sled­nju di­le­mu: „Ne mo­gu tač­no da pro­ce­nim, šta ti mi­sliš, da li da ti­raž bu­de dve ili tri hi­lja­de?“ Srce mi je za­i­gra­lo, oče­ki­vao sam znat­no ma­nji ri­zik od stra­ne iz­da­va­ča ia­ko ve­ći ti­raž sma­nju­je ce­nu knji­ge, ali sam pre­dlo­žio „tri hi­lja­de. Tema je za­ni­mlji­va, pro­da­će se… ia­ko će tre­ba­ti ma­lo vre­me­na.“ I tre­ba­lo je ma­lo vre­me­na – ne­ko­li­ko da­na ili ne­de­lja. Ne znam tač­no ni ka­da je dru­go iz­da­nje oti­šlo u štam­pu, ve­ro­vat­no dok sam još bio na pu­tu, ne­sve­stan da je knji­ga uop­šte iza­šla, ali znam da smo o tre­ćem pri­ča­li već na­kon me­sec dana.

(Da sta­vim ove broj­ke u per­spek­ti­vu: is­tra­ži­va­nja ka­žu da je pro­se­čan ti­raž u Srbiji ispod 500 i da se pro­da­je oko dve go­di­ne. Sa 20 iz­da­nja i oko 30.000 pro­da­tih pri­me­ra­ka do iz­la­ska mo­je no­ve knji­ge, od če­ga ne­ma­li deo ide na Slovensku mi­to­lo­gi­ju, na­la­zim se me­đu ti­ra­žni­jim au­to­ri­ma u Srbiji. Na ne­dav­nom sa­stan­ku po­vo­dom mo­jih no­vih knji­ga, ka­da sam kon­sta­to­vao da Laguna ima do­sta pi­sa­ca sa još ve­ćim ti­ra­ži­ma, onaj ko to naj­bo­lje zna uve­rio me je da su mo­je broj­ke „sva­ka­ko u vr­hu“. Naravno, ima ne­ko­li­ko au­to­ra ko­ji, da bu­dem blag pre­ma se­bi, za­sad pro­da­ju bar du­plo vi­še knji­ga ne­go ja, po­put mog žan­rov­ski bli­skog ko­le­ge Dejana Stojiljkovića ili svi­ma zna­nog Marka Vidojkovića, da i ne po­mi­njem do­bro afir­mi­sa­ne „ju­go­slo­ven­ske“ pi­sce sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je ili spi­sa­te­lji­ce ko­je su i znat­no ko­mer­ci­jal­ni­je. Ali, ve­ći­na knji­ga osta­ne u ma­lim ti­ra­ži­ma i neprimećena.

Moje knji­ge su ne­ka­ko po­zna­ti­je od me­ne. Prodaju se po­sto­ja­no, što mi omo­gu­ća­va da već de­ce­ni­ju ži­vim od pi­sa­nja, skrom­no, s ob­zi­rom da pi­sci od svo­jih knji­ga za­ra­đu­ju znat­no ma­nje ne­go što mi­sle lju­di sa stra­ne – obič­no oko 10% od pro­daj­ne ce­ne. Ali, ne ža­lim se: da sam pr­ven­stve­no že­leo no­vac, ra­dio bih ne­što dru­go, a ne­ma mno­go po­slo­va ko­ji omo­gu­ća­va­ju slo­bo­du da sa­mi odre­đu­je­te tra­ja­nje rad­nog vre­me­na i rad­ne nedelje.)

Vidljiva glad či­ta­la­ca za tek ob­ja­vlje­nom Slovenskom mi­to­lo­gi­jom na­ve­la nas je na raz­mi­šlja­nje o ne­stan­dard­nim na­či­ni­ma nje­ne pro­mo­ci­je. U to­me je pred­nja­či­la Vesna Mihailović, du­go­go­di­šnji di­rek­tor Delfi knji­ža­ra i žena-​zmaj (a ja se ra­zu­mem u te­ma­ti­ku), ko­ju sam, uz još ne­ke div­ne lju­de, upo­znao na jed­noj od pr­vih pro­mo­ci­ja knji­ge – od mno­gih stva­ri o ko­ji­ma se raz­go­va­ra­lo, mi­slim da je nje­na bi­la ide­ja o ma­ji­ca­ma sa sli­ke, sa moć­nim ilu­stra­ci­ja­ma Dušana Markovića i Zorana Milenkovića i is­pi­som Lidije Šijačić. Čini mi se da je to bi­la iz­u­zet­na vi­zi­ja, ko­ja ipak ni­je za­ži­ve­la; ako se do­bro se­ćam, ni­je se mo­gao do­bi­ti do­sto­jan kva­li­tet. Šteta. Ali jed­na dru­ga stvar bi­la je mno­go, mno­go veća…

Jedne ve­če­ri za­zvo­nio mi je te­le­fon. Bio je to Dejan Papić, vla­snik Lagune. Pretpostavio sam da je ne­što zna­čaj­no; ni­sam pri­mao mno­go ta­kvih po­zi­va. „Evo pri­ča­mo o ne­če­mu, za­mo­lio bih te da za­sad osta­ne me­đu na­ma, ali mi­slim da bi te ob­ra­do­va­lo da ču­ješ… ima­mo ide­ju da Slovensku mi­to­lo­gi­ju na­pra­vi­mo naj­ve­ćom knji­gom na sve­tu!“ Teško je pred­sta­vi­ti ka­ko ne­ko, tek svi­kao na ide­ju da je pi­sac, re­a­gu­je na ova­kav pre­dlog. Ginisova knji­ga re­kor­da! O to­me se ra­di­lo. Najveća knji­ga, i ta­da i sa­da, bio je „Mali princ“, iz­da­nje ob­ja­vlje­no u Brazilu 2007. Otvorena, ta knji­ga je ima­la pre­ko 3x2 me­tra. Laguna je že­le­la da Slovensku mi­to­lo­gi­ju na­či­ni ve­ćom od to­ga! Objašnjenje je bi­lo lo­gič­no – mi­to­lo­gi­ja slo­ven­skih na­ro­da ve­ća je od sva­kog po­je­din­ca, pa ti­me i od sa­mog pi­sca. Kasnije je Aleksandar Ilić, glav­ni sa­rad­nik na ko­ga sam bio upu­ćen u ovo­me, i vr­lo spo­so­ban pri­ja­te­lj, ro­man­ti­zo­vao ovu epi­zo­du u svo­joj knji­zi PR, do­du­še sa iz­mi­šlje­nim li­ko­vi­ma, ali pret­po­sta­vljam da to i me­ne oslo­ba­đa oba­ve­ze ćutanja.

Svi smo zna­li da je ide­ja sjaj­na, da bi ta­kva knji­ga po­sta­la naj­u­pe­ča­tlji­vi deo bi­lo kog Sajma knji­ga, da bi se za sli­ka­nje for­mi­ra­li re­do­vi… Problem je bio ostva­ri­vost. Recimo, za­kon­ska oba­ve­za da se Narodnoj bi­bli­o­te­ci do­sta­ve pri­mer­ci sva­ke pu­bli­ka­ci­je ka­ko bi se do­bio ISBN broj, do­kaz ob­ja­ve ne­op­ho­dan za oba­ra­nje re­kor­da. Kako do­sta­vi­ti oba­ve­zne pri­mer­ke za knji­gu či­ji ti­raž je je­dan ko­mad? Mnoge ta­kve pro­ble­me uspe­šno smo re­ši­li, ali ne­do­volj­no br­zo za Sajam te go­di­ne. Ideja je osta­la za idu­ći, ali su i ozbilj­ni tro­ško­vi pred­sta­vlja­li pre­pre­ku – već sa­ma ta­ri­fa za do­la­zak Ginisovog su­di­je i „uknji­ža­va­nje“ me­ri­la se hi­lja­da­ma evra, a mo­že­te za­mi­sli­ti tro­ško­ve iz­ra­de knji­ge pre­ve­li­ke za sve štam­par­ske mašine.

Do tre­ćeg Sajma i mi­slim če­tvr­tog ili pe­tog iz­da­nja Mitologije, iz­gle­da da sam ostao naj­ve­ći en­tu­zi­ja­sta za ovu ide­ju. Ali sam joj smi­slio sa­vr­šen do­da­tak: da naj­ve­ći srp­ski spor­ti­sta pred­sta­vi jav­no­sti naj­ve­ću knji­gu na sve­tu! U mo­joj gla­vi, bi­lo je to lo­gič­no i ja­sno kao (ne­ka­da­šnji) dan. Laguna je na­ja­vi­la ob­ja­vlji­va­nje knji­ge Novaka Đokovića „Serviraj za po­be­du“, pa sam pret­po­sta­vio da će Novak do­ći na Sajam da je pred­sta­vi, te da je to sa­vr­še­na si­tu­a­ci­ja za „dve mu­ve jed­nim udar­cem“. Predložio sam da se naj­ve­ća knji­ga ta­da i pro­da na jav­noj auk­ci­ji či­ji pri­hod bi išao u hu­ma­ni­tar­ne svr­he, fon­da­ci­ji „Novak Đoković“, za obra­zo­va­nje i po­dr­šku de­ci da sa­nja­ju ve­li­ke sno­ve. Toliko sam bio si­gu­ran u ide­ju da sam u tre­nut­ku in­spi­ra­ci­je na­pi­sao Novaku, ko­ga ni­sam ni po­zna­vao, obim­no pri­vat­no pi­smo pu­tem dru­štve­ne mre­že, a tek po­tom ja­vio Dejanu šta sam ura­dio. I, mo­gu vam re­ći da re­do­sled ko­ra­ka ni­je bio baš najbolji.

Dobio sam ta­da, je­di­ni put u na­šoj du­go­go­di­šnjoj sa­rad­nji, mol­bu da se uz­dr­žim od na­stu­pa u ime Lagune bez pret­hod­nog do­go­vo­ra. Prosledio sam od­mah po­sla­to pi­smo iz ko­ga se vi­di da je na­stup ipak bio u mo­je ime, uz to fin i kul­tu­ran. Ali, da… uvek se po­ma­lo ustru­ča­vam i da se pri­se­ćam ova­kvih „en­tu­zi­ja­stič­no bu­da­la­stih“ po­te­za ko­ji se ni­su raz­vi­li ka­ko sam mi­slio. I ni­je da mi je ovaj bio je­di­ni; ali na­dam se da ne­ću pi­sa­ti o svi­ma. Novak se ni­je ja­vio, mo­ji od­no­si sa Lagunom osta­li su od­lič­ni, ali je to, ipak, bi­lo po­sled­nje po­mi­nja­nje na­šeg Ginisovog re­kor­da u na­red­nih se­dam go­di­na, tač­ni­je do ovog tek­sta. Da sli­ko­vi­to pred­sta­vim du­ži­nu tog pe­ri­o­da: u nje­mu su ob­ja­vlje­na sva tri de­la se­ri­ja­la „Bajka nad baj­ka­ma“.

(Kolumna za sajt Lagune, pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply