Odlomak iz knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Senka u tami (Laguna 2013)

Morlak

Družina ko­nač­no u pot­pu­no­sti ra­zu­me­de iz­raz „glu­vo do­ba“. Ponoć je sti­gla, i svi su jed­no­stav­no ose­ti­li taj tre­nu­tak. Kao da se sve u šu­mi uti­ša­lo: ne­stao je šum ve­tra, pre­stao je po­vre­me­ni cvr­kut pti­ca, pre­sta­lo je čak i hu­ča­nje so­va, a i po­tok ko­jim su ga­zi­li kao da se uti­šao – ti­ši­na ih je oba­vi­la po­put pla­šta. A on­da, iz­ne­na­da, kroz ti­ši­nu se iz da­lji­ne za­čuo ja­uk, du­go i oteg­nu­to za­vi­ja­nje iz gr­la jed­ne je­di­ne ži­vo­ti­nje, ko­je je tra­ja­lo i tra­ja­lo i tra­ja­lo, da bi na­po­kon na nje­ga bi­lo od­go­vo­re­no za­vi­ja­njem iz mno­gih dru­gih gr­la. Činilo se da ovaj hor ja­u­ka do­la­zi sa svih strana.

bajka-nad-bajkama-senka-u-tami-morlak

Žarko je za­stao. Vuk po­mi­sli da čak ni odluč­ni ju­nak vi­še ne zna ku­da da­lje. Izgledalo je da su op­ko­lje­ni; u svo­joj gla­vi je i Senka za­mi­sli­la obruč od de­mon­skih vu­ko­va ko­ji se po­la­ko ste­že oko njih. Da li su mo­žda za­va­ra­li trag? Ili su sa­mo za­va­ra­va­li se­be da mo­gu po­be­ći? Onda vo­đa be­gu­na­ca po­no­vo po­te­že uz­de ko­nja i po­ve­de ih van potoka.

Vuku u pr­vi mah ne bi ja­sno gde idu, dok ne za­pa­zi ne­što sa­svim ne­o­če­ki­va­no – usred šu­me, sa­mo ma­lo na­pred niz po­tok, vi­de­la se ne­ka­kva ko­li­ba! Žarko je iza­šao iz po­to­ka i la­ga­no po­veo ko­nja pre­ma njoj, dr­že­ći se sen­ki naj­ve­ćeg dr­ve­ća. Šuma be­še ne­pri­rod­no oba­sja­na jar­kom me­se­či­nom. Kako su se pri­bli­ža­va­li, Vuk vi­de obri­se još jed­ne ko­li­be iza pr­ve, pa još jed­ne, pa još jed­ne! Neverovatno – šta je ovo, se­lo usred šu­me? Kada su pri­šli, po­ka­za­lo se da su ko­li­be bi­le gru­pi­sa­ne uz ivi­cu ma­le šum­ske či­sti­ne, po­kraj ko­je je pro­ti­cao po­tok ko­ji su upra­vo na­pu­sti­li, i me­se­či­na ih je sa­da ja­sno osve­tlja­va­la. Sve do jed­ne bi­le su sa­svim ma­le i, ka­ko se či­ni­lo, pri­lič­no ne­ve­što skle­pa­ne ili jed­no­stav­no pro­pa­le od sta­ro­sti, dok se u sre­di­štu pra­vil­nog kru­ga ko­ji su obra­zo­va­le na­la­zi­la ne­što ve­ća ko­li­ba, ve­li­ka ot­pri­li­ke kao Senkina iz­go­re­la ku­ća. Šumsko dr­ve­će ra­slo je sa­svim uz ma­le ku­ćer­ke, nat­kri­va­ju­ći ih de­li­mič­no, i sa­mo je oko one naj­pro­stra­ni­je u sre­di­ni, ni­ske po­put i svih osta­lih, bi­lo ma­lo bri­sa­nog pro­sto­ra, tek to­li­ko da nji­me na­po­re­do mo­že pro­ći ne­ko­li­ko lju­di. Iz ovog kru­ga, otrg­nu­tog od šu­me, ni­je se ču­lo ni­šta što bi re­me­ti­lo šum­ski mir: ni­je bi­lo sta­ja, ni­je bi­lo obo­ra sa sto­kom, ni­je se vi­de­lo pri­su­stvo ži­vi­ne, ko­nja, ni­ti bi­lo če­ga ka­rak­te­ri­stič­nog za se­o­ske na­se­o­bi­ne. Nije bi­lo ni­če­ga po če­mu bi se mo­glo pret­po­sta­vi­ti da li ne­ko uop­šte ži­vi tu, ili je se­lo mo­žda odav­no napušteno.

„Kakva li je ovo đavolja vukojebina…“, progunđa Žarko sebi u bradu, sasvim tiho, odmeravajući prizor pred sobom. Stajali su na ivici čistine, gledajući kroz mali prolaz između dveju kolibica, i, koliko su mogli videti levo i desno od sebe, ne beše ni jednog jedinog putića koji bi kroz šumu vodio do ovog mesta. Kao da je nekakav demon odnekuda otrgnuo šaku kućeraka i zasadio ih usred šume. Vuk se stre­sao od je­ze ko­ju je iz­ne­na­da ose­tio, po­že­lev­ši da se vra­te u po­tok i što pre odu oda­tle, ali Žarko iz sa­mo nje­mu zna­nih ra­zlo­ga hra­bro kro­či na­pred. Poveo je ko­nja kroz uza­ni pro­stor pra­vo ka ko­li­bi u cen­tru. Čudna je bi­la ta po­vor­ka ko­ju su sa­či­nja­va­li ve­li­ki čo­vek ko­ji vo­di ko­nja sa sle­pom de­voj­či­com i hro­mim lo­po­vom, a za ko­ji­ma ne­čuj­no ko­ra­ča pas. I na­ša dru­ži­na ta­ko uđe u Morlak.

Ništa se ni­je do­go­di­lo dok su či­ni­li pr­ve ko­ra­ke. Nije bi­lo pre­te­ćih šu­mo­va ko­ji bi slu­ti­li na za­se­du dok su iz­la­zi­li na ma­lu či­sti­nu oko cen­tral­ne ko­li­be. Nekako se po­go­di­lo da se ulaz u nju na­la­zio baš pred nji­ma – tek ka­sni­je će Vuk shva­ti­ti da je to uvek ta­ko – i Žarko ih po­ve­de pra­vo ka tom ula­zu. Činilo se kao da je hip­no­ti­san, jer svo­je po­stup­ke ni­je ob­ja­šnja­vao, ili mo­žda sa­mo ni­je že­leo da re­či­ma raz­bi­je ap­so­lut­nu ti­ši­nu tog me­sta. Korak po ko­rak, pri­la­zio je ula­zu osve­tlje­nom me­se­či­nom. Već be­hu na sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka od vra­ta, ka­da se se­lo razbudi!

Dogodilo se to ne­ve­ro­vat­no br­zo, a opet sa­svim pri­rod­no, kao da ni­če­ga čud­nog ni­je bi­lo u to­me. Vrata pred nji­ma se otvo­ri­še bez šu­ma, i na vra­ti­ma se po­ja­vi pri­li­ka s le­đa oba­sja­na sve­tlo­šću va­tre iz­nu­tra. I gde be­še mr­kli mrak oba­sjan me­se­či­nom i ap­so­lut­na ti­ši­na, sa­da be­hu ti­tra­vi od­ble­sci mno­gih va­tri i pri­jat­no pri­gu­še­ni šu­mo­vi na­se­lja. Vuk ni­je mo­gao ra­za­bra­ti ka­ko se to do­go­di­lo – va­tre se ni­su od­jed­nom upa­li­le, ali je bio si­gu­ran da ni­je bi­lo ni jed­ne je­di­ne dok su pri­la­zi­li stra­ća­ra­ma i pro­la­zi­li iz­me­đu dve od njih. A sa­da je iz sva­ke ko­li­be do­la­zi­lo po­ma­lo sve­tlo­sti, ko­ja se sti­dlji­vo pro­bi­ja­la ispod vra­ta ili kroz po­ne­ko ma­lo pro­zor­sko okno.

Prilika pred nji­ma sta­ja­la je ne­po­mič­no, s li­cem u ta­mi, ali je sve­tlost iz po­za­di­ne ja­sno ocr­ta­va­la krup­nu fi­gu­ru – bio je to jak bra­da­ti čo­vek, ve­lik go­to­vo kao i Žarko. Samo je sta­jao, ne­tre­mi­ce ih gle­da­ju­ći. Vuk ta­da pri­me­ti da su se otvo­ri­la i vra­ta na svim osta­lim ko­li­ba­ma ko­je je mo­gao vi­de­ti, i da na sva­kim sto­ji po jed­na oso­ba. Sva vra­ta su gle­da­la ka cen­tru kru­ga, na ve­ću ko­li­bu pred ko­jom oni be­hu za­sta­li. Bili su uko­pa­ni i iz­gu­blje­ni, a sve te oso­be gle­da­le su u njih. Onda po­če­še po­la­ko da im pri­la­ze. Nije bi­lo ni­če­ga pre­te­ćeg u ovom kre­ta­nju; zna­li su to čak i ko­nj i pas, jer se ni­su ni­ma­lo uz­ne­mi­ri­li. I, očas, be­gun­ci be­hu okru­že­ni lju­di­ma ko­ji su ih zna­ti­želj­no po­sma­tra­li. Nije im pri­šao je­di­no onaj ko­ji se pr­vi po­ja­vio na vra­ti­ma naj­ve­će ko­li­be, jer im on već be­še na do­hva­tu ru­ke; kao da je sa­mo če­kao da se i osta­li oku­pe, on pro­go­vo­ri du­bo­kim mu­škim gla­som, is­to­vre­me­no gru­bim ali i ne­i­zre­ci­vo pri­jat­nim: „Putnici, do­bro do­šli u Morlak! Retka je pri­li­ka da ugo­sti­mo na­mer­ni­ke u na­šem ma­lom se­lu. Sjašite i uđi­te, jer je vre­me za gozbu.“

Žarko je, oče­ki­va­no, bio pr­vi ko­ji se sna­šao, dok su Senka i Vuk i da­lje bi­li pot­pu­no zbu­nje­ni: „Domaćine, hva­la, bo­lje te na­šao! Rado bi­smo je­li i pi­li, no ni­je pri­li­ka; ne­vo­lja je, pro­go­ne nas dušmani…“

„Nemaj bri­ge, ju­na­če“, pre­ki­de Žarka čo­vek na vra­ti­ma. „Ovde vre­me dru­ga­či­je te­če. Uđite slo­bod­no, da se po­go­sti­mo, ima­mo ka­da.“ S tim re­či­ma, čo­vek se okre­te i po­no­vo ne­sta­de kroz vra­ta na ko­ji­ma se i pojavio.

(Blog sa saj­ta Lagune, pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply