Odlomak iz knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Senka u tami (Laguna 2013)

Raskovnik

I ta­ko, Vuče, osta­smo još ti i ja. Na kra­ju, jer nas po­če­tak tvo­je po­tra­ge ve­že. Hajde, mo­ra­mo na put – za tri da­na je pra­znik Kupala, naj­du­ži dan u go­di­ni, a mi naj­kra­ću noć mo­ra­mo do­če­ka­ti sprem­ni. Nakon to­ga nam se pu­te­vi raz­dva­ja­ju, jer sa­mo lo­po­vu pri­sto­ji da oba­vlja lo­pov­ska po­sla, ali ću ti o to­me re­ći ka­da do­đe vreme.

bajka-nad-bajkama-senka-u-tami-raskovnik

U su­mrak dru­go­ga da­na sti­gli su u ne­ko ma­nje me­sto, vi­še se­lo ne­go grad, ko­je je Marena iza­bra­la za nji­ho­vo pr­vo odre­di­šte. Vuk, ko­ji je mno­go pu­to­vao, još ni­je pro­šao kroz nje­ga, jer je me­sto bi­lo mi­mo svih glav­nih pu­te­va. Nadao se da će tu noć na­po­kon pro­ve­sti u kre­ve­tu, u ne­koj krč­mi, ali je ve­šti­ca ima­la dru­ge pla­no­ve: „Nećemo se za­dr­ža­va­ti ov­de; do­šli smo sa­mo da pa­za­ri­mo ne­što što nam je ne­op­hod­no.“ Izgledalo je da do­bro zna gde ide, jer je bez mno­go za­dr­ža­va­nja po­ve­la Vuka po gru­boj, pra­šnja­voj i sa­svim za­pu­šte­noj kal­dr­mi pra­vo ka ma­loj rad­nji, ne­da­le­ko od pr­vih ku­ća ko­je su ozna­ča­va­le po­če­tak naselja.

Pre ne­go što su ušli, ve­šti­ca se okre­nu­la ka Vuku i do­šap­nu­la mu ne­što što ga je osta­vi­lo sa­svim zbu­nje­nim: „Ako te iko pi­ta, ti si moj muž, a bu­ka­gi­je ku­pu­je­mo za kra­vu, jer ne zna­mo ka­da se su­tra otva­ra­ju rad­nje u me­stu gde je pre­u­zi­ma­mo.“ Kupuju bu­ka­gi­je? Lance? Za šta će im kog đa­vo­la lan­ci? Nije bi­lo mno­go vre­me­na za raz­mi­šlja­nje, jer je Mara već sa­mo­u­ve­re­no kro­či­la u radnju.

Vuka ni­ko ni­šta ni­je pi­tao, Marena je oba­vi­la sve ne­op­hod­ne raz­go­vo­re, i za ma­nje od sa­ta me­sto je već osta­lo iza njih, a oni su na­sta­vi­li put ka ne­kom odre­di­štu ko­je je bi­lo po­zna­to sa­mo čud­noj de­voj­ci. Vuk je sa­da še­pao do­dat­no op­te­re­ćen ve­li­kim lan­cem s po­kret­nim me­ha­ni­zmom na po­sled­njoj ka­ri­ci, ko­ji je rit­mič­no zvec­kao pri sva­kom nje­go­vom ko­ra­ku. Na kra­ju, za­pi­ta ono što je že­leo da pi­ta već iz­ve­sno vre­me: „Hoćeš li mi ka­za­ti za šta su nam po­treb­ne bu­ka­gi­je?“ Marena ga je po­gle­da­la, pa opet okre­nu­la gla­vu i na­sta­vi­la po­gle­dom da ša­ra po obe­ma ivi­ca­ma pu­ta. „Sve u svo­je vre­me, Vuče, sve u svo­je vre­me…“ Vuk ose­ti ka­ko mu se vra­ća po­ti­snu­to ne­po­ve­re­nje pre­ma njoj: „Čuj, Maro, ho­ću da znam. Pratim te evo već dva da­na, a ni­ti znam gde ide­mo, ni­ti za­što. Reci mi bar šta ćeš či­ni­ti s tim lan­ci­ma!“ Ona ga po­no­vo po­gle­da, ovo­ga pu­ta sa onim svo­jim vra­go­la­stim osme­hom: „Ne ja; ti ćeš či­ni­ti, Vuče. Trebaju nam bu­ka­gi­je da me uve­žeš u njih. A sa­da, do­sta pri­če, već po­hi­taj­mo, va­lja nam pro­na­ći me­sto na ko­me će­mo pro­ve­sti ovu noć ko­ja sa­mo što ni­je.“ I ona po­no­vo skre­te po­gled i ubr­za ko­rak, osta­vlja­ju­ći Vuka još zbunjenijim.

Noć su pro­ve­li na ivi­ci oma­nje šu­me, pri­lič­no da­le­ko od pu­ta s kog je Marena skre­nu­la ne­po­sred­no na­kon nji­ho­vog raz­go­vo­ra. Do od­mo­ri­šta su ho­da­li us­kom uta­ba­nom sta­zi­com, ta­ko ret­ko ko­ri­šće­nom da je me­sti­mič­no već bi­la ob­ra­sla tra­vom. Marena je ipak, dok god se vi­de­lo, i da­lje po­gle­dom špar­ta­la po tra­vi s obe ivi­ce pu­ta, de­lu­ju­ći kao da tra­ži ne­što. Zaustavili su se tek ka­da se sa­svim smr­klo, i ve­če­ra­li ma­lo hle­ba i su­vo­ga me­sa ko­je su pa­za­ri­li u is­toj rad­nji gde i la­nac. „Noćas ne­će­mo pa­li­ti va­tru. Važno je da ne skre­će­mo pa­žnju na se­be.“ Vuk po­no­vo po­mi­sli ka­ko je oprez pre­te­ran, jer ni­su sre­li ama baš ni­ko­ga od ka­da su na­pu­sti­li ono me­sto, ali ni­šta ne reče.

Marena ga je pro­bu­di­la u ra­nu zo­ru, dok još ni­je ni sva­nu­lo ka­ko tre­ba. Pitao se da li je ona uop­šte spa­va­la, jer je bi­la bud­na i ka­da je on za­spao. Na br­zi­nu su do­ruč­ko­va­li is­to što su i ve­če­ra­li, pa kre­to­še da­lje. I ceo taj dan pro­te­če u pe­ša­če­nju, uz sa­svim krat­ke pa­u­ze, i Vuk je već po­stao do­bra­no ner­vo­zan jer je Marena sve vre­me ću­ta­la i po­sma­tra­la tra­vu oko sta­ze. Najednom se sa­že i uz­bra ne­što, uz re­či: „Napokon. Već sam po­mi­sli­la da ću mo­ra­ti da skre­nem sa sta­ze ka­ko bih ga po­tra­ži­la.“ Zatim se okre­te ka Vuku i pru­ži mu struk ne­ka­kve tra­ve: „Uzmi, i za­pam­ti gde si ga sta­vio, mo­žda će ti ve­če­ras spa­si­ti gla­vu.“ Vuk zbu­nje­no po­gle­da u tra­vu s mno­štvom sit­nih ble­do­žu­tih cve­ti­ća, ko­ja je nje­mu iz­gle­da­la sa­svim slič­no raz­nom dru­gom bi­lju kraj ko­ga su pro­šli, ne odo­lev­ši da upi­ta šta to za­pra­vo pred­sta­vlja. „Pelin. Imaj još ma­lo str­plje­nja, re­ći ću ti sve što tre­ba da znaš još večeras.“

I na­po­kon sti­go­še do po­sled­njeg od­mo­ri­šta pre ci­lja. Sunce je već bi­lo ni­sko, i se­do­še na tra­vu da se ma­lo od­mo­re i po­je­du po­sled­nje ostat­ke ku­plje­ne hra­ne. Staza po ko­joj su ho­da­li je­dva se na­zi­ra­la, kao da ne­de­lja­ma ni­ko ni­je pro­šao njom, a u da­lji­ni is­pred njih vi­deo se od­sjaj za­la­ze­ćeg sun­ca na po­vr­ši­ni ne­ka­kvog je­ze­ra, či­ju je pra­vu ve­li­či­nu skri­va­la šu­ma ko­ja se pro­te­za­la na­da­le­ko s nji­ho­ve de­sne stra­ne. Marena, i da­lje se­de­ći na tra­vi, naj­zad po­ka­za ru­kom u prav­cu jezera.

„Tamo ide­mo, ali mo­ra­mo bi­ti opre­zni. Danas su Kupala, po­či­nje ru­sal­na ne­de­lja, i ru­sal­ke od ve­če­ras iz­la­ze na oba­le i pe­nju se po dr­ve­ću. Može bi­ti, ima­će­mo sre­ću da ih ne sret­ne­mo, jer je je­ze­ro ve­li­ko, a u šu­mu ne­će­mo za­la­zi­ti, ali ipak pri­pa­zi: pe­lin je tvo­ja je­di­na za­šti­ta od nji­ho­ve ma­gi­je. Ja sam žen­sko, i ti­me mno­go si­gur­ni­ja, ali ću ga i ja dr­ža­ti uza se.“

„Rusalke?“, za­ču­di se Vuk. „Čuo sam za njih, ali te­ško mi je da po­ve­ru­jem da za­i­sta postoje.“

„Zar i po­sle sve­ga što smo već ima­li pri­li­ku da vi­di­mo? I po­red to­ga što si sa­znao o se­bi? Znaš, mno­gi ne ve­ru­ju ni u vu­ko­dla­ke…“ Mara se na­sme­ja­la toj kon­sta­ta­ci­ji. „Kako bi­lo, ni ja ru­sal­ke do­sad ni­sam sre­la, ali pre­do­stro­žno­sti ni­kad do­sta. U sva­kom slu­ča­ju, ni­su one ra­zlog na­šeg ve­če­ra­šnjeg po­du­hva­ta, već raskovnik.“

Vuku je ovaj raz­go­vor po­sta­jao sve čud­ni­ji. „Raskovnik?“, zapita on. „Za to još nisam čuo.“
„Raskovnik je magična trava koju je moguće pronaći samo večeras. Retki znaju gde, kada i kako da traže, ali ipak ih ima, i zato sam htela da budemo oprezni. Ne želim da se borimo s konkurencijom, iako imam tebe da me zaštitiš, moj dragi Vuče.“
Ovo je iz­go­vo­ri­la uz onaj svoj še­ret­ski osmeh ta­ko da Vuk ni­je bio si­gu­ran da li je ozbilj­na ili ga sa­mo za­či­ka­va, pa br­zo uz­vra­ti pi­ta­njem: „Čemu to služi?“

„Raskovnik? Nebrojene su mu na­me­ne, a glav­nu ćeš vi­de­ti i sam, uko­li­ko ga pro­na­đe­mo. I do­pa­šće ti se… No, haj­de, vre­me je – uve­ži me do­bro ovim bu­ka­gi­ja­ma, pa će­mo kre­nu­ti ka je­ze­ru. Tvoje je od­sad pa na­da­lje sa­mo da me šti­tiš ta­ko uve­za­nu ako se po­ja­ve i ne­ki ne­zva­ni go­sti, i da mi no­siš štap jer ga sa­ma ne mo­gu no­si­ti uvezana.“

I ti­me raz­go­vor bi za­vr­šen ia­ko je Vukova ra­do­zna­lost sa­mo još oja­ča­la. Mara mu je ja­sno sta­vi­la do zna­nja da je vre­me da de­la­ju, pa je on po­slu­ša i ob­mo­ta je onim lan­cem, za­ka­čiv­ši na kra­ju me­ha­ni­zam po­put kop­če za jed­nu slo­bod­nu ka­ri­ku, uve­zav­ši de­voj­ku ta­ko da su joj ru­ke bi­le pri­pi­je­ne uz te­lo, kao što je i že­le­la. Ona po­ku­ša da mrd­ne ru­ka­ma, ali br­zo odu­sta­de od to­ga. „Dobro je. Bukagije ne mo­gu zba­ci­ti sa­ma. Hajde, krenimo.“

I ta­ko ne­o­bič­ni par kre­te kroz gu­stu i vi­so­ku tra­vu ka je­ze­ru, dok je mrak po­la­ko osva­jao po­lje pred nji­ma. Devojka uve­za­na lan­ci­ma išla je na­pred, po­vre­me­no po­sr­ću­ći jer su joj ne­po­kret­ne ru­ke i te­žak la­nac ote­ža­va­li kre­ta­nje, a bo­so­no­gi mu­ška­rac še­pao je za njom.

Vuk je oče­ki­vao mno­go za­ni­mlji­vi­je do­ga­đa­je od ono­ga što su ra­di­li to­kom pr­vih ne­ko­li­ko sa­ti: la­ga­no su se pri­bli­ža­va­li, pa od­mah po­tom uda­lja­va­li od je­ze­ra, pra­ve­ći sve ši­re i ši­re kru­go­ve po ve­li­koj po­lja­ni. Izgledalo je da se Mara tru­di da ni­ka­da ne pro­đu is­tim pu­tem, kao da ovim kru­že­njem ho­će da uga­zi ce­lo ne­pre­gled­no po­lje pred nji­ma. Vuku je sve ovo iz­gle­da­lo be­smi­sle­no, a bo­ga­mi je po­čeo i da se do­sa­đu­je; uza sve to, i umor je po­čeo da ga ozbilj­no sti­že, jer su na no­ga­ma bi­li već vi­še sa­ti prak­tič­no bez od­mo­ra. I baš kad hte­de pre­dlo­ži­ti lu­doj ve­šti­ci da ma­lo pri­sed­nu i od­mo­re se od za­lud­nog po­sla, stva­ri se promeniše.

Počelo je ka­da su, to­kom jed­nog od kru­go­va, naj­bli­že pri­šli je­ze­ru, na sve­ga ne­ko­li­ko de­se­ti­na ko­ra­ka. Vuk ni­je gle­dao ka vo­di već u tra­vu is­pred se­be, tra­vu ko­ja im je me­sti­mič­no do­se­za­la do po­ja­sa. Trudio se da se ne spo­tak­ne o ne­što u mra­ku, jer se me­sec još ni­je po­ja­vio na ne­bu. Tada mu pa­žnju pri­vu­če ne­ko plju­ska­nje, a od­jed­nom za­ču i za­ra­zno ve­se­li smeh. Podiže po­gled, i u pli­ća­ku je­ze­ra is­pred se­be ugle­da naj­lep­še de­voj­ke ko­je je ika­da vi­deo u životu.

Sve su bi­le u vo­di do po­ja­sa, pot­pu­no na­ge, i pr­ska­le su se, ki­ko­ću­ći se. Kao hip­no­ti­san, Vuk ih je gle­dao ne skre­ću­ći po­gled od tre­nut­ka ka­da ih je spa­zio, pot­pu­no ne­sve­stan da je me­sec od­jed­nom vi­so­ko na ne­bu, ali i te ka­ko sve­stan to­ga da on ja­sno osve­tlja­va nji­ho­ve buj­ne, čvr­ste, go­le i le­pe gru­di. Vuk je, za­pra­vo, za­bo­ra­vio na sve: na Maru, na nji­hov za­da­tak, na se­be. Sve što je bi­lo bit­no bi­le su te pre­div­ne de­voj­ke, ko­je su u nje­mu pro­bu­di­le ne­i­zmer­nu ra­dost, ek­sta­zu ka­kvu do­tad ni­je ose­tio. Gledao ih je i gle­dao, pot­pu­no oča­ran, ne­sve­stan ko­li­ko du­go je to tra­ja­lo, a de­voj­ke, ako su ga i pri­me­ti­le, ni­su to po­ka­zi­va­le, već su na­sta­vlja­le da se pr­ska­ju i ki­ko­ću. Poneka bi iz­ne­na­da ne­sta­la pod vo­dom, pa bi se po­no­vo po­ja­vlji­va­la, za­ba­cu­ju­ći svo­ju du­gu ras­pu­šte­nu ko­su i njo­me pr­ska­ju­ći osta­le, a Vuk se to­me oča­ra­no sme­jao za­jed­no s nji­ma. Onda, iz­ne­na­da, jed­na od njih za­pe­va. Pesma je bi­la na ne­kom ne­po­zna­tom je­zi­ku, ali div­na po­put sve­ga osta­log na tim de­voj­ka­ma. Jedna po jed­na, i osta­le pri­hva­ti­še pe­smu, i ona se raz­le­že po po­lju po­put let­njeg da­na. Vuk ose­ti ka­ko mu no­ge sa­me po­či­nju po­i­gra­va­ti, a ra­dost ko­ju je ose­ćao do­sti­že gra­ni­cu bo­la, i on ose­ti ne­o­do­lji­vu po­tre­bu da kre­ne ka tim pre­div­nim de­voj­ka­ma. I kre­te, igra­ju­ći pri­tom, že­le­ći sa­mo i je­di­no i ne­o­do­lji­vo da im pri­đe i pri­klju­či se nji­ho­voj igri. Odjednom, zga­zi ne­zgod­no na onu svo­ju še­pa­vu no­gu i pade.

Ovo kao da na tre­nu­tak raz­bi ča­ro­li­ju, i do Vukove sve­sti pro­bi se Marin glas. „Vuče! Vuče!“ Čuo je to, još se ne do­se­ća­ju­ći či­ji su ni glas ni ime, ali ipak po­gle­da u tom prav­cu, i vi­de Maru, uve­za­nu u oko­ve, ka­ko ga po­lu­gla­sno do­zi­va i pri­la­zi mu. Onda po­no­vo skre­te po­gled ka je­ze­ru, oda­kle se i da­lje ču­la pre­le­pa pe­sma, i vi­de da je oba­la sa­da sa­svim bli­zu, te da bi u sve­ga ne­ko­li­ko ko­ra­ka mo­gao do­ći do vo­de. Devojke su se dr­ža­le za ru­ke i pe­va­le ja­če svo­jim zvon­kim gla­so­vi­ma, i on shva­ti da je ceo nje­gov ži­vot be­smi­slen ako im od­mah ne pri­đe. „Vuče! Vuče!“, i da­lje je do nje­go­ve sve­sti do­pi­rao ne­ki glas ko­ji je re­me­tio sa­vr­šen­stvo de­vo­jač­ke pe­sme, i on po­že­le da taj glas pre­sta­ne, da ne­sta­ne, da ga ne­ma. Besno se okre­te ka nje­mu, i po­no­vo ugle­da Maru ko­ja se sa­da po­put nje­ga sru­ši­la na tra­vu, i bes­po­moć­no se, po­put ri­be na su­vom, pra­ća­ka­la u onim lan­ci­ma po­ku­ša­va­ju­ći da ga do­zo­ve. „Vuče, pelin!
Dodirni ga, Vuče, do­dir­ni ga odmah!“

Vuk je po­ku­ša­vao da ra­za­be­re smi­sao u re­či­ma že­ne u lan­ci­ma, ali mu je smi­sao jed­no­stav­no iz­mi­cao. Shvati da je to io­na­ko ne­va­žno, i ko­rak­nu po­no­vo na­pred, že­le­ći da što pre do­pre do bla­žen­stva. Ali se pri usta­ja­nju oslo­nio na onu svo­ju ban­ga­vu no­gu, i opet se sru­ši na tra­vu, bes­kraj­no ne­sre­ćan što ne mo­že od­mah, is­tog tre­nut­ka, da se na­đe u je­ze­ru, okru­žen pre­div­nim devama.

„Pelin, Vuče, pe­lin!“ Ovoga pu­ta se ne­ka­ko, do po­sled­njeg trač­ka sve­sti ko­ji je još pri­pa­dao nje­mu, pro­bi zna­če­nje pre­te­ćih re­či, i on se, i da­lje le­že­ći pro­strt po tra­vi, ma­ši ru­kom za džep u ko­ji je od­lo­žio onu tra­vu sa žuć­ka­stim cve­ti­ći­ma. I u tre­nut­ku ka­da mu se pr­sti sklo­pi­še oko nje, ma­gi­ja prestade.

Vuk od­jed­nom po­sta­de sve­stan se­be, tra­ve u ko­joj le­ži, bo­la u ćo­pa­voj no­zi, Mare ko­ja se uvi­ja u lan­ci­ma da­le­ko iza nje­ga, i je­ze­ra ko­je je bi­lo opa­sno bli­zu, kao i pre­le­pih de­vo­ja­ka u nje­mu. Njihova pe­sma, me­đu­tim, ni­je ga vi­še ma­mi­la da im pri­đe, ni­ti ga te­ra­la da za­i­gra. Umesto to­ga, on se okre­te i ot­pu­za ka Mari, ste­žu­ći i da­lje pe­lin u ru­ci. „Hvala bo­gu ne­be­skom te si ćo­pav, ma­gar­če je­dan, a ne vu­če!“ U Marinom gla­su se, osim be­sa, ose­ća­lo i sil­no olak­ša­nje. „Jesi li do­bro?“, upi­ta je Vuk. Ona mu klim­nu gla­vom, a on se po­no­vo ra­do­zna­lo okre­te i pri­di­že gla­vu da osmo­tri de­voj­ke. Jesu bi­le pre­le­pe, ne­ma šta. Tada se, sa­mo na tre­nu­tak, nje­gov po­gled ukr­sti s po­gle­dom jed­ne od njih, i on u nje­nim oči­ma pro­či­ta ne­ka­kvu bes­kraj­nu tu­gu… „Glavu do­le, ma­gar­če! Nemoj da odlu­če da do­đu do nas, ia­ko bi im uz nji­ho­vo pu­za­nje tre­ba­lo iz­ve­sno vre­me za to!“

„Puzanje?“, upi­ta Vuk. Mara ga za­ču­đe­no po­gle­da: „Zar je mo­gu­će da ni­si pri­me­tio da ne­ma­ju no­ge? Pa da, mo­gu­će je… si­se, to je je­di­no što ti vi­diš od njih.“ Vuk po­no­vo pri­di­že gla­vu da po­gle­da, raz­mi­šlja­ju­ći ka­ko za­i­sta ni­je ve­ro­vao da mo­gu po­sto­ja­ti ta­kve ve­le­lep­ne gru­di, ali ga po­no­vo do­če­ka is­ti pri­gu­še­ni uz­vik. „Glavu do­le!“ I on spu­sti gla­vu, ali je pre to­ga ipak uspeo da uhva­ti po­gle­dom do­nji deo te­la de­vo­ja­ka – de­lo­va­lo je kao da ima­ju ne­što obu­če­no od po­ja­sa na­do­le, a jed­na se upra­vo ta­da pra­ćak­nu­la kroz vo­du, i na po­vr­ši­nu izbi vrh ogro­mnog ri­bljeg re­pa osve­tljen me­se­či­nom. „Ribe? Ovo ni­su de­voj­ke, već ri­be?“, obra­ti se on zbu­nje­no Mari, a ova ga pre­ki­de: „Ne ri­be, ne ni de­voj­ke, već ru­sal­ke. Toliko si du­go bu­ljio u njih, a da to ni­si shva­tio – do­po­la že­ne, a ot­po­la ri­be. Vi mu­škar­ci ste stvar­no ne­vi­đe­no tu­pi, čak i ka­da ste vu­ko­vi. Šta mi­sliš za­što ja pu­na dva da­na tra­žim pe­lin, iz obes­ti? Rusalke su iza­šle da tra­že se­bi mu­že­ve, i ma­lo je fa­li­lo da na­đu jed­nog ćo­pa­vog!“ Vuk ne odo­le da se ne na­sme­je na ovo: „Tolika zbr­ka, a de­voj­ke sa­mo tra­že mu­ško dru­štvo? Pa, mo­žda mi pe­lin ni­je ni tre­bao…“ Mara ga po­gle­da sa­svim ozbilj­no: „Da je ta­ko jed­no­stav­no, dra­gi Vuče, pu­sti­la bih te da im odeš u je­ze­ro. Problem je sa­mo u to­me što te­ško da bi iza­šao iz nje­ga. Ne znam ka­ko je u kri­stal­nom dvo­ru na nje­go­vom dnu, ali čak i da ti se ne do­pad­ne da bu­deš vo­de­njak, ni­sam još ču­la da se ne­ko vra­tio nazad.“

Neka je­za pro­đe Vuku kroz te­lo, a pe­sma ru­sal­ki u nje­go­vim uši­ma od­jed­nom do­bi i du­blji, pre­te­ći ton, či­ji pri­zvuk kao da ni­je čuo do ta­da. On od­mah­nu gla­vom. „I, šta sa­da?“, za­pi­ta Maru. „Ništa, če­ka­će­mo da odu i na­da­ti se da nas ni­su pri­me­ti­le ili da ne že­le da do­đu po nas. U ovim bu­ka­gi­ja­ma ni­sam baš pre­vi­še po­kret­na, znaš. A, ko­li­ko ja znam, ru­sal­ke mu­že­ve io­na­ko uz­i­ma­ju sa­mo uz pri­sta­nak, ko­ji im ti uz pe­lin valj­da ne­ćeš da­ti.“ Vuk klim­nu, i pre­pu­sti se po­no­vo zvu­ci­ma ne­o­bič­ne pe­sme. Iako vi­še ni­je bi­la ma­gič­na ni­ti bu­di­la onu ne­o­pi­si­vu ra­dost u nje­mu, i da­lje je bi­la pre­le­pa, i bi mu dra­go što ima pri­li­ku da je od­slu­ša do kra­ja. Nekako je, čak i bez Marinog ob­ja­šnje­nja, ose­ćao da ru­sal­ke ne­će do­ći po nje­ga – one su ga zva­le svo­jom pe­smom, a on im se ni­je oda­zvao. I, kao po­tvr­da nje­go­vog ose­ća­ja, pe­sma se za­vr­ši iz­ne­nad­no kao što je i za­po­če­la, za­ču se još po­ko­ji ki­kot i još ma­lo plju­ska­nja po vo­di, a za­tim po­lja­nu po­no­vo pre­kri ti­ši­na. Rusalke su otišle.

Sačekavši još ne­ko­li­ko mi­nu­ta, Vuk se naj­zad po­la­ko us­pra­vi i po­gle­da ka je­ze­ru, ali je nje­go­va po­vr­ši­na sa­da bi­la sa­svim mir­na i ta­mo vi­še ni­je bi­lo ni tra­ga od de­vo­ja­ka. Zatim po­mo­že Mari da se i ona dig­ne. „Od tih tvo­jih la­na­ca do­sad smo vi­de­li sa­mo šte­te“, re­če joj pri­tom, a ona sa­mo frk­nu i za­po­ve­di mu da po­dig­ne njen štap. Vuk se osvr­te oko se­be, i vi­de ga gde le­ži do­sta da­le­ko, ve­ro­vat­no baš na me­stu gde je pr­vi put ugle­dao ru­sal­ke – is­pu­stio ga je ta­da, a da to­ga ni­je bio ni sve­stan. Pokupi štap, a ka­da se po­no­vo okre­nuo pre­ma Mari, ona je već uve­li­ko ban­za­la po li­va­di, na­sta­vlja­ju­ći da tra­ži to što je već tra­ži­la. On po­hi­ta za njom.

„Mogu da shva­tim da tra­ži ne­ku bilj­ku ili trav­ku, ali stvar­no ne mo­gu da ra­zu­mem za­što ova lu­da­ča to či­ni ve­za­na“, po­mi­sli Vuk za se­be. I baš ta­da, bu­ka­gi­je s tre­skom spa­do­še s Mare, po­put ko­fe iz­ne­na­da is­pu­šte­ne iz ru­ke! Dogodilo se to ta­ko iz­ne­nad­no i ne­o­če­ki­va­no da se Vuk tr­že i po­sko­či u me­stu. Još je ose­ćao ka­ko mu sr­ce ubr­za­no lu­pa, a Mara se već ba­ci­la na ze­mlju, raz­mi­ču­ći ru­ka­ma tra­vu svu­da oko bu­ka­gi­ja. Poluglasno se sme­ja­la pri­tom, a smeh joj je imao po­bed­nič­ki pri­zvuk, pa Vuk za­klju­či da je i oče­ki­va­la da će se baš to do­go­di­ti. Onda nje­ni po­kre­ti ru­ka­ma uspo­ri­še, i ona sa­svim ne­žno uz­bra iz ze­mlje ne­ku bilj­ku čud­nog vre­te­na­stog obli­ka. Zatim je po­di­že u vi­si­nu oči­ju i pod sve­tlo­šću me­se­ca po­če zna­ti­želj­no da je za­gle­da, ta­ko da se i Vuku pru­ži­la pri­li­ka da osmo­tri to ču­do. Najviše mu je za­li­či­lo na ne­ka­kav ko­ren s vla­ti­ma po­put ljud­ske ko­se na vr­hu. Ono što je bi­lo naj­čud­ni­je je­ste da je ta bilj­ka sa­da si­ja­la ble­dom sve­tlo­šću. Mara ta­da kao da za­vr­ši s in­spek­ci­jom i za­do­volj­no cik­nu: „Muški, i u po­kre­tu! Baš ono što nam tre­ba!“ Zatim se us­pra­vi i uba­ci bilj­ku ne­gde pod svo­ju ha­lji­nu, pa br­zim ko­ra­ci­ma pri­đe Vuku i otr­že mu svo­ju pa­li­cu iz ru­ke. „Idemo!“, re­če, i okre­te se ne sa­če­kav­ši od­go­vor, te br­zim ko­ra­ci­ma kre­nu da­lje od jezera.

Vuk je i da­lje zbu­nje­no gle­dao ka­ko se uda­lja­va, pa do­vik­nu za njom: „A bu­ka­gi­je?“ Devojka mu od­go­vo­ri bez za­staj­ki­va­nja, ne okre­ću­ći se: „Ostavi ih! Koji nam đa­vo tre­ba da vu­ca­ra­mo lan­ce sa so­bom!“ Vukove usne se raz­vu­ko­še u osmeh. „To sam se i ja pi­tao sve vre­me, lu­da ve­šti­ce“, po­že­le da joj ka­že, ali se ugri­ze za usnu i po­žu­ri ka­ko bi je stigao.

(Blog sa saj­ta Lagune, pogledaj izvor)

 

Bez komentara

Leave a Reply