NEDELJNIK (Vašar taštine – Branko Rosić)

Šta sam preuzeo od Obeliksa

NEDELJNIK Pisac best­se­le­ra „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ i „Bajka nad baj­ka­ma: Senka u ta­mi“ pri­ča za­što je pro­pao ro­ken­rol, ka­ko po­be­ći od kre­dit­nog rop­stva i otkriva…

U tvo­je dve knji­ge, „Bajka nad baj­ka­ma“ i „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“, nedeljnik-nenad-gajicju­na­ci se kre­ću kroz slo­ven­sku mi­to­lo­gi­ju. Da li je to be­zbed­ni­je i lep­še ne­go da se tvo­ji ju­na­ci kre­ću kroz ma­lo­let­nič­ki kriminal?

Lepše je i sva­ka­ko ko­ri­sni­je da svo­je či­ta­o­ce, uz do­bru za­ba­vu, upu­tim u drev­ne taj­ne i usme­rim ka traj­nim vred­no­sti­ma. Verujem da jedan čovek, ma kako inspirisan bio, ne može biti kreativniji od sopstvenog naroda – ja cr­pim zna­nje i mo­ti­ve iz ri­zni­ce na­rod­nih pre­da­nja, tru­de­ći se da pro­me­nim što ma­nje, ka­ko bih po­ru­ku pre­neo što isprav­ni­je i ši­re, u for­mi pri­la­go­đe­noj vre­me­nu u ko­me ži­vi­mo. A ne ve­ru­jem da je be­zbed­ni­je da te pro­go­ni čo­por de­mon­skih vu­ko­va i le­te­ćih mrač­ni­ka, pred­vo­đe­nih drev­nim vam­pi­rom ko­ji ti je spa­lio ku­ću i sve u njoj, i pri­de do­pri­neo to­me da osle­piš – to je upra­vo ono što se de­ša­va ju­na­ki­nji mo­je no­ve knji­ge. Njoj, na svu sre­ću, u po­moć pri­ska­ču ne­o­če­ki­va­ni ju­na­ci, i to je ono što nam kao dru­štvu ne­do­sta­je: vi­še sa­o­se­ća­nja i bri­ge za dru­ge. A ne­kad smo bi­li po­zna­ti po tome.

Da li će po­sto­ji strah da će ti bi­ti do­sad­no u pred­sto­je­ćem de­lu ži­vo­ta po­što si već sti­gao da bu­deš ban­kar, pro­gra­mer, rok mu­zi­čar, pisac…

Nikad mi ni­je do­sad­no, to­li­ko je to­ga u ži­vo­tu što tre­ba ura­di­ti, vi­de­ti, pro­ba­ti… Sve što sam ra­dio uči­ni­lo me je do­brim pi­scem, jer čo­vek mo­ra sa­zna­ti što vi­še da bi ube­dlji­vo pi­sao o to­me. Nema ve­ze što je, ka­ko Hemingvej re­če, do­bro pi­sa­nje po­put san­te le­da, pa je sa­mo de­se­ti­na iz­nad vo­de; ono ispod, ako po­sto­ji, da­je sna­gu. Kako da mi bu­de do­sad­no ka­da ću 5. ok­to­bra u SKC‑u ima­ti pro­mo­ci­ju no­ve knji­ge, uz ko­ju će mi mu­zič­ku prat­nju da­va­ti vi­le­nja­ci, na har­fi i ka­va­lu? Kad na­kon ovog in­ter­vjua pre­gle­dam od­lo­mak Bajke na en­gle­skom, pre­ve­den od stra­ne jed­nog he­ro­ja mog de­tinj­stva, a na za­htev jed­ne od naj­ve­ćih svet­skih li­te­rar­nih agen­ci­ja? Život je ču­do, i tru­dim se da se to­ga se­tim sva­ki dan, ura­dim šta je do me­ne, pa se pre­pu­stim da vi­dim gde će me to odvesti.

Kao biv­ši ro­ker od­go­vo­ri – za­što je pro­pao ro­ken­rol? I kao biv­ši ban­kar od­go­vo­ri – da li tre­ba da dr­ži­mo no­vac u ban­ka­ma ili slamarici?

Kako je pro­pao ro­ken­rol? Ako si gle­dao is­to­i­me­ni film, znaš za­ključ­ke: je­dan pre­šao u na­rod­nja­ke, dru­gi se ože­nio, tre­ći do­bio de­te. Kod nas u Srbiji uglav­nom ovo pr­vo, jer nam je in­sti­tu­ci­ja bra­ka u kri­zi, a na­ci­ja nam ra­pid­no sta­ri jer ne pra­vi­mo do­volj­no de­ce. Ali, vre­me ek­span­zi­je mu­zi­ke za ispi­ra­nje mo­zgo­va je pro­šlo, go­vo­re to sit­ni zna­ci, pa mo­žda i ne­ki no­vi ro­ken­rol klin­ci do­bi­ju vi­še pro­sto­ra. Što se ba­na­ka ti­če, ču­va­nje nov­ca je nji­ho­va naj­bo­lja funk­ci­ja, ban­ke su i na­sta­le ka­da su tr­gov­ci, ra­di be­zbed­no­sti na pu­to­va­nji­ma, osta­vlja­li no­vac  u jed­nom gra­du, a po­di­za­li ga u dru­gom. Treba se sa­mo dr­ža­ti da­lje od kre­dit­nog rop­stva, ia­ko je ja­sno da nam je u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma po­treb­no vi­še nov­ca no što ga ima­mo… ja ra­di­je ste­žem ka­iš ta­da, da bih ostao svoj na svo­me, pa ta­ko ne ko­ri­stim kre­di­te, ne­mam kre­dit­ne kar­ti­ce, a čak i če­ko­ve ko­ri­stim ret­ko ia­ko su je­di­no po­ten­ci­jal­no bes­ka­mat­no sred­stvo tro­še­nja bu­du­ćih prihoda.

Ti si pot­pu­no obr­nuo stva­ri za Srbiju, pa ti je pro­fe­si­ja pi­sac, a ho­bi nauka?

Možda sam sa­mo, po­put Obeliksa ko­ji je kao ma­li upao u ča­rob­ni na­pi­tak, ne­kad dav­no obr­nuo ću­rak na­o­pa­ko? Jednostavno ra­dim ono što vo­lim, i vo­lim sve što ra­dim, i ra­dim to do­bro i po­sve­će­no. Nedavno sam, go­vo­re­ći s aka­dem­skim ko­le­ga­ma o na­u­ci, kon­sta­to­vao da ne­ko vre­me mo­ram uspo­ri­ti s ho­bi­jem i vi­še se po­sve­ti­ti po­slu; ta­da sam ra­dio za­vr­šne isprav­ke na knji­zi „Bajka nad baj­ka­ma: Senka u ta­mi“. Kada su shva­ti­li da je moj po­sao da za­vr­šim knji­gu, a ne is­tra­ži­va­nje o ko­me smo pri­ča­li, na­sta­la je aneg­do­ta iz tvog pitanja.

 

(Članak ob­ja­vljen u ma­ga­zi­nu Nedeljnik br. 89)

nenad-gajic-intervju-nedeljnik

Bez komentara

Leave a Reply