Odlomak iz knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Treća noć (roman u nastajanju)

Šumski most

Kada se Žarko raz­bu­dio, pro­sto mu se ni­je po­la­zi­lo da­lje. Proteže se le­njo u mr­klom mra­ku i pri­se­ti bo­ga­te go­zbe i mno­gih vr­če­va vi­na, i bi mu dra­go što su ga za­pit­ki­va­li tek po­ma­lo, a slu­ži­li mno­go, i što tu be­še sa­mo ma­li deo se­la ko­je je sil­no že­le­lo da se na­gle­da jed­nog kra­lja, ne­o­če­ki­va­nog kra­lja ko­ji pu­tu­je sam… Priseti se on­da i onog ro­ja le­te­ćih bu­bi­ca ko­je je pra­tio, i to ne pr­vi put, pra­tio dov­de ni­kom ne go­vo­re­ći o to­me. Bube ni­su mo­gle kroz za­tvo­re­ne pro­zo­re. Pridiže se i u ta­mi kre­te da otvo­ri pro­zor­ski ka­pak, ne bi li pro­pu­stio i pr­ve ju­tar­nje zra­ke unu­tra. Drveni ka­pak se otvo­ri uz la­ku škri­pu, a za­tim i pro­zor s tan­kom i sko­ro pro­zir­nom ko­žom ume­sto sta­kla, ali da vi­diš ču­da – Žarka kroz nje­ga do­če­ka sa­mo oštar hla­dan va­zduh i još gu­šća ta­ma. Naglo se de­li­ja sa­svim raz­bu­di i stre­se od te ne­o­če­ki­va­ne let­nje hlad­no­će. Šta se to de­ša­va, zar je na­po­lju još noć? Onda za­ču ti­ho i za­bri­nu­to rza­nje svog Šarina, upo­zo­ra­va­ju­će. I po­kre­te se lju­di­na – dok lu­piš dlan o dlan, već sa­svim obu­čen jur­nu kroz ku­ću ka iz­la­zu, pro­le­tev­ši kroz glav­nu pro­sto­ri­ju i bu­de­ći svo­jim tup­ta­njem i zvec­ka­njem oruž­ja usnu­log do­ma­ći­na i že­nu mu, po­ku­ša­va­ju­ći bez­u­spe­šno da pro­na­đe iz­laz iz mrač­nih oda­ja pod ti­tra­vom sve­tlo­šću sko­ro uga­sle va­tre u og­nji­štu. Domaćin bez re­či sko­či iz po­ste­lje i, pro­šav­ši po­red sa­da pra­znog sto­la za ko­jim su si­noć je­li, a sa ko­jim se užur­ba­ni rat­nik upra­vo su­da­rio, pri­đe va­tri i br­zo je ma­lo raz­go­re ža­ra­čem, pa po­di­že za­ža­re­ni osta­tak naj­ve­će ce­pa­ni­ce i njo­me Žarku osve­tli put kao ba­kljom. Kralj Prilipa iza­đe bez for­mal­no­sti i po­zdra­va, pra­ćen zbu­nje­nim po­gle­di­ma svo­jih do­ma­ći­na. Nije bi­lo vre­me­na za ob­ja­šnje­nja. Nešto stra­šno je do­la­zi­lo, a ša­re­ni ko­nj je to ose­ćao baš kao i nje­gov ja­hač.

Istrčavši na­po­lje, de­li­ja po­di­že po­gled i ugle­da ne­bo sa­svim cr­no. Ne be­še na nje­mu ni zve­zda ni me­se­ca, ni­je vi­deo čak ni zve­zdu Danicu kao po­sled­nju zve­zdu ko­ja ume da sa­če­ka put­ni­ka ko­ji po­ra­ni. Mrak be­še gust, ali ne­ka­ko ne­pri­ro­dan i ne­pot­pun – uspeo je ja­hač da ugle­da svog ko­nja i sko­či na nje­ga, a za­tim i da vi­di put ko­ji vo­di ma­lo ni­zbr­do ka sta­rom šum­skom mo­stu ko­ji su po­mi­nja­li do­ma­ći­ni. Video je i ku­će u se­lu, do­du­še kao skri­ve­ne za­sto­rom. Nije shva­tao šta ni­je u re­du, da li je ovo su­vi­še sve­tla noć ili su­vi­še tam­no ju­tro. Od bu­ba ko­je su ga do­ve­le dov­de još ni­je bi­lo ni tra­ga, kao ni od se­lja­na. Skide de­li­ja me­ši­nu do­brog Šumostovskog vi­na ko­je mu je si­noć na­lio do­ma­ćin, pa do­bro i ot­pi, a za­tim na­su is­to to­li­ko i svo­me ko­nju u žud­no otvo­re­na usta. Pola pi­je, po­la ko­nju da­je, kao i uvek ka­da su za­jed­no. Tako se pri­pre­mi­še njih dvo­ji­ca za ono što sle­di. Potera Žarko svog dra­gog Šarina br­zim ko­ra­kom ka iz­la­zu iz se­la, a čud­na ži­vo­ti­nja se i bez nje­go­vog upo­zo­re­nja kre­ta­la naj­ti­še što mo­že. Oboje su ne­ka­ko zna­li da će ih to što do­la­zi, ma šta da je, če­ka­ti na mo­stu. Konj je to re­kao Žarku, Žarko se slo­žio s ko­njem.

Kako se hva­lio gla­ve­ši­na se­la, nji­hov se most vi­deo oda­svud, ali sa­da i taj most be­še oba­vi­jen zlo­kob­nom ta­mom, pa su se na­zi­ra­li tek nje­go­vi obri­si, dok se re­ka uop­šte ni­je vi­de­la. Beše to ave­tinj­ski most pre­ko ni­šta­vi­la, ko­ji kao da je vo­dio ni­gde. Ipak se uči­ni Žarku da ne­što sto­ji na­sred mo­sta, ne­ka­kva ne­ja­sna pri­li­ka. Dlake se na­ko­stre­ši­še na de­li­ji­nim le­đi­ma is­to­vre­me­no ka­da nje­gov ko­nj za­sta­de i opre­zno frk­nu kroz nos, uz­dr­ža­va­ju­ći se od uo­bi­ča­je­nog rza­nja. Pa ipak, kao da ne be­še dru­gog iz­bo­ra za njih, oni po­la­ko na­sta­vi­še da­lje, ne­si­gur­ni da li je to što na­zi­ru ži­vo, jer be­ja­še sa­svim ne­po­mič­no. Kako su se pri­bli­ža­va­li tom dru­gom ja­ha­ču ili bi­ću, šta­god da je, ume­sto da po­sta­je sve ja­sni­je ono je po­sta­ja­lo sve ma­glo­vi­ti­je. Već je Žarko kro­čio na pri­lič­no uski dr­ve­ni most, a i da­lje ne be­še si­gu­ran šta ga če­ka na nje­go­voj bla­go uz­dig­nu­toj sre­di­ni. Delija još jed­nom za­sta­de, du­bo­ko uz­dah­nu, pa opet po­te­ra ko­nja na­pred, že­ljan da na­po­kon shva­ti na šta se to na­me­rio. Tih ne­ko­li­ko ko­ra­ka ko­nač­no ra­stu­ri svu ma­gij­sku iz­ma­gli­cu zgu­šnje­nu oko te fi­gu­re, cr­nu iz­ma­gli­cu ko­ja se u ko­ma­di­ma raz­le­te po­put ja­ta pre­pla­še­nih pti­ca. I da vi­diš ču­da – ono što osta­de ne be­še ni­šta ži­vo, već ne­ka­kva sten­ču­ga sme­šte­na na­sred mo­sta, od jed­nog do dru­gog ru­ko­hva­ta, vi­ša od naj­vi­šeg čo­ve­ka, pre­pre­ka ko­ja je sa­svim za­tva­ra­la pro­laz!

Stade Žarko da okre­će ko­nja na tom us­kom za­pre­če­nom pro­sto­ru, s cr­nim slut­nja­ma ose­ća­ju­ći da je upao u zam­ku. Osetio je to i pre no što za­ču ti­ho sme­ju­lje­nje iza se­be, na sa­mom po­čet­ku mo­sta. Beše mu taj ki­kot od­ne­kud po­znat, i po­sta­jao je sve po­zna­ti­ji ka­ko se po­ja­ča­vao. Okrenuvši se na­po­kon, ju­nak se ne­volj­no na­đe oči u oči sa naj­ve­ćom ve­šti­com ko­ja je ika­da ho­da­la ovim sve­tom! Ne be­še ona naj­ve­ća vi­si­nom, već svo­jim stra­šnim mo­ći­ma, ali sa­da be­še i bar dvo­stru­ko vi­ša od one sit­ne zlob­ne sta­ri­ce ko­ju je pam­tio iz hur­skih tam­ni­ca. Ako se mo­že re­ći da ju je pam­tio, jer ona be­še pot­pu­no iz­bri­sa­na iz nje­go­vih mi­sli sve do ovo­ga tre­nut­ka, ka­da mu se u svest od­jed­nom vra­ti­še svi uža­si car­skih tam­ni­ca. Još uvek je junak zbunjeno stajao kada mu se ta odrpana neljudska prilika, tamnija od mraka što ih je zgusnuto obavijao kao prekrivač ljubavnike, obrati jezivim glasom, zavodljivim glasom prastare babe, glasom koji ga je istovremeno i očaravao i stvarao neizdrživu odvratnost.

„Žarko, Žarko, lu­di Žarko, ne­će ovo pro­ći… Sve do­sad je mo­glo bi­ti, al' ne­će­mo sta­ja­ti po stra­ni dok te va­bi tvo­ja kur­va, ona mo­ja pro­klet­ni­ca od od­be­gle kće­ri! Rekla bih ti da se vra­tiš, ali znam da ne­ćeš po­slu­ša­ti. Ubila bih te još ra­đe, al' znam da ne mo­gu. Ali mo­gu ubi­ti ti ko­nja, kao što sam i dru­gog ubi­la, i oka ti oba iz­va­di­ti, pa se da­lje po­tu­caj gde ho­ćeš!“

Stajaše u me­stu ta pre­ra­sla pri­li­ka dok je iz­go­va­ra­la ove re­či, is­to­vre­me­no po­put opa­sno­sti ra­stu­ći sve vi­še, kao da se na­dvi­ja nad ko­nja­ni­kom, ta­nje­ći se pri­tom, pa se, iz­go­va­ra­ju­ći po­sled­nju reč, po­kre­te sa­svim ne­stvar­no. Brže od ve­tra sko­či k Žarku, osta­vlja­ju­ći obri­se iza se­be i glas ko­ji je još za­vr­ša­vao re­če­ni­cu ne­gde iza nje­nih le­đa. Štap na ko­ji se do­tad osla­nja­la, oda­ju­ći uti­sak da uz po­moć nje­ga je­dva sto­ji, sa­da je u le­tu di­gla po­put ko­plja, usme­riv­ši ga pra­vo u Žarkovo le­vo oko, dok se štap na nje­go­ve oči i iz­o­štra­vao po­put ko­plja. Potpuno pa­ra­li­san to­nom nje­nog gla­sa, po­put ža­be što gle­da u zmi­ju, ne­po­mi­čan po­put ogrom­ne ste­ne uz ko­ju je sta­jao, br­ka­ti gr­ma­lj naj­zad us­pe da ra­ski­ne či­ni i da se po­kre­ne u po­sled­njem tre­nut­ku. Uspeo je da po­teg­ne i Miloševu sa­blju pre no što je ba­ba pri­sti­gla do nje­ga, čak i da za­mah­ne njo­me pre no što ga je do­seg­nu­la, ali nje­go­vo izvi­ja­nje ne be­še do­volj­no br­zo, pa ga oštri vrh šta­pa pro­bo­de kroz oko, pra­ćen tri­jum­fal­nim sme­hom ko­ji se kre­tao spo­ri­je od svo­je vla­sni­ce, sti­žu­ći u ba­bi­na usta kroz ne­ko­li­ko obri­sa iza nje­nih le­đa.

Ne be­še bo­la u tom uz­bu­đe­nju, ni­je Žarko ose­tio ni­šta sem uda­ra. Uspe ju­nak da se iz­vi­je još ma­lo na tom us­kom mo­stu, ta­man to­li­ko da ga štap ne pro­bi­je sa­svim, ali, na nje­gov užas, to do­dat­no izvi­ja­nje i oslo­ba­đa­nje gla­ve osta­vi nje­go­vo oko na vr­hu tog šta­pa, po­put ri­be ulo­vlje­ne ko­pljem u pli­ća­ku! Na tren je ne­sreć­nik is­to­vre­me­no vi­deo i štap u svo­me oku i svo­je oko na šta­pu. Ispusti de­li­ja krik be­sa i iz­ne­na­đe­nja, krik ko­ji se me­đu­tim obo­ji i osvet­nič­kim za­do­volj­stvom već sle­de­ćeg tre­na, ka­da za­mah sa­bljom do­hva­ti ve­tro­vi­tu pri­ka­zu. Ogromna ba­ba je ta­ko­đe iz­mi­ca­la br­zo, ali ne­do­volj­no br­zo, sa­vi­ja­ju­ći gla­vu una­zad kao da vra­ta ne­ma da je za­dr­ži, sve dok gla­ve sa­svim ne ne­sta­de sa vi­di­ka. Snažna oštri­ca za­to ne pro­đe kroz vrat, ka­ko je ju­nak na­me­rio, već do­hva­ti tek po­sled­nji de­lić gla­ve ko­ji je još štr­čao iz­nad vi­si­ne ra­me­na, naj­vi­ši deo te­la u tom tre­nut­ku. I od­se­če nos, ceo njen nos, dok se ba­bin tri­jum­fal­ni smeh pre­tvo­ri u raz­ja­re­ni krik.

Pokuša be­sni br­kaj­li­ja da u po­vrat­nom za­ma­hu ispra­vi gre­šku i pro­se­če ba­bu ne­gde iz­nad stru­ka, ali nje­go­va sa­blja pro­đe sa­mo kroz pra­zno odr­pa­no plat­no, ko­je se, pre­se­če­no na­dvo­je, sru­či na dr­ve­ni trup mo­sta pre od­se­če­nog no­sa ko­ji se vi­nuo vi­so­ko. Pade i nos bez okre­ta­nja na tek ra­za­str­te ba­bi­ne ha­lji­ne, kao na po­slu­ži­o­nik, ali ba­be i nje­no­ga šta­pa vi­še ne be­še, kao ni rat­ni­ko­vog oka na tom šta­pu. Osvrte se de­li­ja, tra­že­ći je po­gle­dom je­di­nog pre­o­sta­log oka, ali sa­mo on be­ja­še na mo­stu. Iza nje­ga vi­še ne bi ni one ogrom­ne sten­ču­ge ko­ja je pre­pre­či­va­la put. Zatim u da­lji­ni ugle­da ne­ko­li­ko me­šta­na Šumosta, uklju­ču­ju­ći i svog do­ma­ći­na Timara Nikolu, ka­ko ga otvo­re­nih usta po­sma­tra­ju sa obo­da se­la. Neprirodna ta­ma be­še se po­di­gla i de­li­ja je se­deo na svo­me ko­nju na­sred mo­sta, usred div­nog ju­tra. Sam i jed­no­ok.

***

Pozvali su ži­te­lji od­mah svog star­ca vi­da­ra, ko­ji se ka­žu ra­zu­meo u sve le­ko­vi­te tra­ve, da po­mog­ne Žarku. Ali ni­je mo­gao uči­ni­ti mno­go. Odmahujući gla­vom u ne­ve­ri­ci, iz­u­stio je da je ra­na su­va kao vi­še go­di­na sta­ra i sa­svim za­ra­sla, bez ima­lo kr­vi u oč­noj du­plji ili oko nje. Napraviše on­da po­vez Žarku – ni­je že­leo da ga Mara vi­di bez oka, po­vez za pri­kri­va­nje će sva­ka­ko bi­ti pri­jat­ni­ji pri­zor od oč­ne šu­plji­ne. I mno­go br­že ne­go što je iko oče­ki­vao, do­pu­niv­ši vi­nom me­ši­nu ko­ju je sa­svim is­pra­znio to­kom ovog če­ka­nja, ne­o­bič­ni jed­no­o­ki kra­lj na­pu­sti me­sto ko­je je is­to ta­ko ne­o­če­ki­va­no i po­se­tio. A me­šta­ni, oni ko­ji su ima­li pri­li­ku da vi­de sve šta se do­go­di­lo, sa za­do­volj­stvom su to pre­pri­ča­va­li oni­ma ko­ji ni­su, iz­no­va i iz­no­va, u da­ni­ma i go­di­na­ma što sle­de.

Nije Žarko obra­tio pa­žnju na od­se­če­ni nos ka­da je po­no­vo kre­nuo pre­ko šum­skog mo­sta i ko­nač­no ga pre­šao, ali ži­te­lji je­su – čim je od­ma­kao, oku­pi­li su se na mo­stu, oko no­sa na tka­ni­ni pra­sta­re ha­lji­ne. Nije Žarko čuo ka­da je Timar Nikola na­lo­žio sta­rom vi­da­ru da po­dig­ne ve­li­ki nos, ni uz­dah vi­da­ra ka­da to ni­je uspeo, kao ni bi­lo ko od pri­sut­nih. Nije vi­deo nji­ho­vo ču­đe­nje ka­da ni­su uspe­li da iz­vu­ku ni ha­lji­nu ispod no­sa, ni za­pit­ki­va­nje da li je taj ve­štič­ji nos te­ži od čo­ve­ka ili mo­žda ne­ka­ko pri­čvr­šćen za most. Nije znao Žarko da će taj i ta­kav nos sta­ja­ti ne­pro­me­njen, na­sred mo­sta, u me­se­ci­ma i go­di­na­ma ko­ji sle­de, ni da će sna­žni uti­caj tog krat­kog do­ga­đa­ja do­ve­sti i do pro­me­ne na­zi­va me­sta, ko­je će sa­mi me­šta­ni po­če­ti da zo­vu po naj­po­seb­ni­joj stva­ri ko­ja ga je kra­si­la, upe­ča­tlji­vi­joj i od sta­rog mo­sta ka­kvih ima na raz­nim re­ka­ma. Neće Žarko ni­ka­da sa­zna­ti ka­ko je Šumost, na­kon nje­go­ve po­se­te, traj­no po­stao Babin Nos.

Ništa od to­ga on ni­je znao, ni­ti bi ga ui­sti­nu i za­ni­ma­lo, ali se istin­ski ob­ra­do­vao ka­da se roj bu­ba­ma­ra po­no­vo sja­tio i po­le­teo is­pred nje­ga ono­ga ča­sa ka­da je ko­nač­no pre­šao most, vo­de­ći ga da­lje u ne­po­zna­tom prav­cu. Samo jed­no pi­ta­nje ni­je mu da­va­lo mi­ra, po­put do­sad­ne mu­ve iskr­sa­va­ju­ći iz­no­va i iz­no­va, pa ne­sta­ju­ći u da­le­kim uglo­vi­ma nje­go­ve sve­sti: ako je kre­nuo iz­ne­na­da i ja­hao bez za­mi­sli, ka­ko je, do­vra­ga, ba­ba zna­la gde i kad da ga če­ka?

(Odlomak sa saj­ta Lagune, pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply