Nenad Gajić

Ako ve­ru­jem u pred­o­dre­đe­ne stva­ri, re­kao bih da dru­gog pu­ta ni­je ni bi­lo. „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ je za­i­sta knji­ga ko­ju ni­sam pla­ni­rao da na­pi­šem, ali kao da sam bio oda­bran za to. Dok sam is­tra­ži­vao gra­đu za ro­man i dru­štve­ne igre i spre­mao od­lom­ke za njih, mno­gi su me, ne­za­vi­sno jed­ni od dru­gih, pi­ta­li za­što te za­pi­se ne ob­ja­vim kao knji­gu, ume­sto romana. 

I od po­čet­ne ne­ve­ri­ce da je­dan re­la­tiv­no mlad čo­vek mo­že iz­ne­ti ta­kav po­du­hvat, ko­ji mi je iz­gle­dao kao kru­na ka­ri­je­re ne­kog pro­fe­so­ra, ja sam po­la­ko pri­hva­tao. A ka­da sam na­pi­sao „Slovo na po­čet­ku“ te knji­ge, re­kav­ši da ona „ne po­ku­ša­va da bu­de ni na­uč­na, ni isto­rij­ska, ni kom­plet­na stu­di­ja, već sa­mo jed­no­stav­no i svi­ma pri­jem­či­vo de­lo, na­sta­lo iz lju­ba­vi“, shva­tio sam, na­po­kon, da je smem ob­ja­vi­ti i da ću je ob­ja­vi­ti za naj­bo­ljeg iz­da­va­ča ko­ji je prihvati.

Rekao je ovo u raz­go­vo­ru za „Glas Srpske“ knji­žev­nik Nenad Gajić, go­vo­re­ći o ne­o­če­ki­va­nom uspje­hu nje­go­vog knji­žev­nog pr­ven­ca „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“, ko­ja ove go­di­ne sla­vi de­set go­di­na od iz­la­ska i ko­ja ga je, po nje­go­vim ri­je­či­ma, odre­di­la i de­fi­ni­sa­la kao au­to­ra ko­ji je ka­sni­je na­pi­sao i best­se­ler tri­lo­gi­ju „Bajka nad baj­ka­ma“, ko­ja je ob­ja­vlje­na odvo­je­no, a do­ži­ve­će i ob­je­di­nje­no kom­plet­no izdanje.

– Kako je „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ do­ži­ve­la ne­ve­ro­va­tan i baj­ko­vit pri­jem, osta­ju­ći zna­čaj­na i no­va evo već pu­nu de­ce­ni­ju, sa­svim me je de­fi­ni­sa­la kao au­to­ra. Teško da ću ika­da vi­še na­pi­sa­ti ne­što to­li­ko uti­caj­no, ali ta­ko­đe sum­njam da ću ika­da vi­še ulo­ži­ti de­set go­di­na u jed­nu knji­gu. Nadam se da će i „Bajka nad baj­ka­ma“, po­seb­no u ko­nač­nom ob­je­di­nje­nom iz­da­nju ko­je pred­sto­ji, kao deo is­te pri­če do­sti­ći sli­čan ste­pen pri­hva­će­no­sti. „Slovenske mi­to­lo­gi­je“ ne bi bi­lo bez „Bajke“ i obrat­no – ka­že ču­ve­ni pisac.

U prak­tič­nom, za­nat­skom smi­slu, ko­li­ko je bi­lo te­ško pro­na­ći ma­te­ri­ja­le za nju, oku­pi­ti ra­zli­či­te ilu­stra­to­re i ubi­je­di­ti iz­da­va­ča da go­tov, ali za to vri­je­me pri­lič­no ne­po­znat, pro­i­zvod pla­si­ra na tržište?

Najlakše od sve­ga bi­lo je ube­di­ti pra­vog iz­da­va­ča: če­sto pre­pri­ča­vam kao aneg­do­tu da je di­rek­tor i vla­snik „Lagune“ za sve­ga de­se­tak se­kun­di pre­li­sta­va­nja shva­tio šta ja to nu­dim i za­in­te­re­so­vao se za knji­gu, ia­ko je mi­nut ra­ni­je ve­ro­vat­no sa­mo že­leo da pre­ki­ne raz­go­vor sa mnom. „Laguna“ ne bi bi­la to što je­ste, naj­ve­ći iz­da­vač u re­gi­o­nu, da ne uvi­đa ova­kve pri­li­ke. Naravno, i ja sam ta­da na­stu­pio spre­man, sa od­štam­pa­nim i uko­ri­če­nim od­lom­kom knji­ge i ilu­stra­ci­ja­ma pri­pre­ma­nim go­di­na­ma pa se mo­že re­ći da sam svo­ju šan­su is­ko­ri­stio na pra­vi na­čin. Prvi od­lom­ci iz još ne­po­sto­je­će knji­ge po­sto­ja­li su i na kar­ta­ma dru­štve­ne igre ko­ju sam tih go­di­na pra­vio, ispod pot­pi­sa­ni kao „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“, a iz­da­vač se na kra­ju opre­de­lio da to osta­ne i ko­na­čan na­slov. Ilustratore sam po­ste­pe­no pro­na­la­zio kroz ukup­no pet iz­da­nja igre „Izvori ma­gi­je“ (dve edi­ci­je i dva kra­ća ci­klu­sa, dok je tre­ća edi­ci­ja osta­la ne­o­bja­vlje­na), pa­ra­lel­no sa se­dam go­di­na is­tra­ži­va­nja mi­to­va. Mnogo mi je po­mo­glo što su baš u mo­je vre­me po­sta­ja­le do­stup­ne di­gi­ta­li­zo­va­ne ver­zi­je ne­kih ar­hi­va pa sam do mno­go ma­te­ri­ja­la do­la­zio lak­še ne­go pret­hod­ni­ci, što je olak­ša­va­lo i te­ren­ski rad. Trajalo je du­go, ali je sva­ki ko­rak bio za­ni­mljiv, jer je taj rad bio ho­bi i lju­bav. Najteže su bi­le tri go­di­ne iz­me­đu do­go­vo­ra sa „Lagunom“ i ob­ja­ve knji­ge – to je bio naj­te­ži pe­ri­od u mom ži­vo­tu, u ko­jem sam vi­še pu­ta bio na ivi­ci odu­sta­ja­nja, ali sam po­no­vo na­pi­sao „Slovensku mi­to­lo­gi­ju“ kao mno­go obim­ni­ju knji­gu, ko­ju je ured­nik skra­tio na že­lje­nih 200 stra­ni­ca iz­me­đu broj­nih iz­me­na nje­nog izgleda.

Ne kri­je­te, čak stal­no na­gla­ša­va­te, da je na­rod­na epi­ka ključ­ni te­me­lj Vašeg pi­sa­nja, ali ka­ko ob­ja­šnja­va­te da je na­ša fan­ta­sti­ka i knji­žev­nost ge­ne­ral­no (uz par ča­snih iz­u­ze­ta­ka ja­ko te­ško pri­hva­će­nih) sa ta­kvom bo­ga­tom ep­skom tra­di­ci­jom du­go bje­ža­la od do­ma­ćih te­ma, lo­ka­ci­ja pa čak i imena?

Ovo je od­lič­no pi­ta­nje o ko­jem, či­ni mi se, ni­sam pu­no raz­mi­šljao do sa­da. Zašto, za­i­sta, ta­kvo bla­go ko­je ima­mo ni­je do­volj­no ko­ri­šće­no ra­ni­je, a sa­da je to­li­ko pri­vlač­no? Mislim da ra­zli­ka po­ti­če od pro­me­ne sve­sti: da na­ša mi­to­lo­gi­ja ni­je ne­što pre­va­zi­đe­no i do­sad­no, već ne­što mi­stič­no i uz­bu­dlji­vo. Sugerisaću da sam me­đu pr­vi­ma uka­zao na „za­bav­nu“ di­men­zi­ju mi­to­va, od igre „Izvori ma­gi­je“, u ko­ju sam svet slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je sme­stio još 2005; pre­ko „Slovenske mi­to­lo­gi­je“, ko­ja je, od ko­ri­ca do ko­ri­ca, do­ka­za­la da i ozbilj­na te­ma mo­že bi­ti pri­ka­za­na na svi­ma ra­zu­mljiv na­čin, jer su, za­i­sta, mi­to­vi i op­sta­li kao pri­če iz va­tru, a ne kao na­u­ka; do „Bajke nad baj­ka­ma“, ko­ja uka­zu­je na skri­ve­ne mit­ske te­me i u na­rod­noj epi­ci, što kroz za­ni­mlji­vu i di­na­mič­nu rad­nju ne­pri­met­no ot­kri­vam po­gle­di­ma svih čitalaca.

Koliko je za Vas bre­me, a ko­li­ko iza­zov na­sta­vi­ti au­tor­sku tra­di­ci­ju to­li­ko im­pre­siv­ne ep­ske prošlosti?

Na po­čet­ku je sve bi­lo ogro­man iza­zov, ali je pri kra­ju po­sta­lo i bre­me, u smi­slu da sam mno­go go­di­na ulo­žio u to, a ima i dru­gih te­ma o ko­ji­ma bih pi­sao. Ali, opet, i da mo­gu da se vra­tim una­zad, ne bih ni­šta pro­me­nio. Vredelo je do­pri­ne­ti oži­vlja­va­nju sve­sti o ve­kov­noj slo­ven­skoj tra­di­ci­ji kod no­vih, ali i sta­ri­jih ge­ne­ra­ci­ja. Nadam se da mo­je knji­ge ozna­ča­va­ju do­ba traj­nog za­vr­šet­ka ra­to­va iz­me­đu slo­ven­skih na­ro­da i po­vrat­ka bli­žoj sa­rad­nji. Velika su to oče­ki­va­nja za sva­ku knji­gu, ali je ljud­ski i na­da­ti se i verovati.

Domaća epi­ka pi­sa­na je u spe­ci­fič­nom rit­mu i sti­lu (de­se­te­rac), ko­li­ko je bi­lo te­ško da sa­ču­va­te taj ri­tam u je­zi­ku i re­če­ni­ci, a da na­pra­vi­te od­mak ko­ji bi bio pri­hva­tlji­vi­ji no­vom vre­me­nu i pro­znom je­zi­ku Vaših romana?

Otkriću vam ne­što što je do­sko­ra bi­lo ne­po­zna­to: pr­vo­bit­no su svi ju­nač­ki di­ja­lo­zi knji­ge „Bajka nad baj­ka­ma“ bi­li u de­se­ter­cu. Meni su se he­roj­ski li­ko­vi na­še epi­ke obra­ća­li na taj na­čin, ta­ko sam ih „čuo“ bez mno­go tru­da. To je u ve­ćoj me­ri uklo­nje­no kroz ured­nič­ki i lek­tor­ski rad na knji­zi, što je do­ve­lo i do ma­lo gu­bit­ka rit­ma. Iskoristio sam za­vr­šni pro­laz kroz tekst, a po­vo­dom ob­je­di­nje­nog ći­ri­lič­nog iz­da­nja ko­je sle­di to­kom av­gu­sta, ka­ko bih, bez pot­pu­nog vra­ća­nja na de­se­te­rac, ipak po­pra­vio ri­tam tih spe­ci­fič­nih raz­me­na pre bor­be i slič­no, ta­ko da od­go­va­ra mom uvetu.

Zanimljivo je da se Vaš i rad još ne­kih do­ma­ćih au­to­ra po­kla­pa sa svjet­skim tren­do­vi­ma u ovoj vr­sti knji­žev­no­sti u po­gle­du raz­bi­ja­nja mo­no­po­la an­glo­sak­son­ske fan­ta­sti­ke, kroz rad au­to­ra od Afrike pre­ko istoč­no­e­vrop­skih pi­sa­ca do da­le­ko­i­stoč­nih književnika?

S mo­je tač­ke gle­di­šta, to je slu­čaj­nost. Zaista ni­sam bio in­spi­ri­san svet­skim tren­do­vi­ma, već slu­čaj­nim ot­kri­ćem slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je kroz ra­do­ve Čajkanovića, a za­tim i Ležea, Sretena Petrovića i dru­gih is­tra­ži­va­ča. Verovatno su na sli­čan na­čin no­vi­je ge­ne­ra­ci­je ot­kri­le slo­ven­sku mi­to­lo­gi­ju i kroz mo­je knji­ge. A de­lu­je pri­rod­no da fan­ta­zij­ski sve­to­vi in­spi­ri­sa­ni uglav­nom nor­dij­skom mi­to­lo­gi­jom vre­me­nom po­sta­nu ogra­ni­ča­va­ju­ći za či­ta­o­ce. Nadam se da će slo­ven­ska mi­to­lo­gi­ja le­po po­pu­ni­ti tu po­tre­bu za ne­po­zna­tim, kao što je to u kom­pju­ter­skim igra­ma ura­dio se­ri­jal „Vještac“ ba­zi­ran na de­li­ma po­lja­ka Andžeja Sapkovskog.

Po Vašem pri­zna­nju u svi­jet do­ma­će epi­ke ušli ste pre­ko stri­pa, a ne lek­ti­re, što ni­je baš čest slučaj?

Istina je da sam slo­va na­u­čio iz stri­po­va. Teško mi je se­ti­ti se šta sam pr­vo či­tao od epi­ke, ali pam­tim šta je osta­vi­lo jak uti­sak na me­ne: re­i­zda­nje stri­po­va Đorđa Lobačeva, pi­o­ni­ra ju­go­slo­ven­skog i srp­skog stri­pa (ka­sni­je i ru­skog), ko­ji je od 1939. ob­ja­vlji­vao u „Politikinom Zabavniku“ stri­po­ve po mo­ti­vi­ma na­rod­nih pri­po­ve­da­ka i pe­sa­ma („Baš-​Čelik“, „Ženidba Dušanova“). On je u stri­pu ta­da ra­dio ne­što slič­no ono­me što ja da­nas ra­dim u knji­žev­no­sti, to su bi­la de­la ko­ja su mi ot­kri­la bo­gat­stvo na­še na­rod­ne mašte.

Bavili ste se raz­nim za­ni­ma­nji­ma i raz­nim vr­sta­ma umjet­no­sti (po­e­zi­ja, mu­zi­ka), ko­li­ko je to prak­tič­no is­ku­stvo na „ra­zli­či­tim te­re­ni­ma“ bi­lo za Vas zna­čaj­no u for­mi­ra­nju au­tor­skog sti­la i ko­li­ko ovo bo­ga­to prak­tič­no is­ku­stvo, ka­kvo su ima­li re­ci­mo pi­sci po­put Džeka Londona ili Ernesta Hemingveja, ne­do­sta­je mo­der­noj knji­žev­no­sti, ko­ja če­sto na­sta­je u stro­go aka­dem­skim krugovima?

Da, mo­ja bio­gra­fi­ja, bez ta­kvog pla­na, li­či na ži­vo­pi­sne bio­gra­fi­je po­zna­tih pi­sa­ca. Obožavam, ina­če, oba pi­sca ko­je ste na­ve­li, a pri­če Džeka Londona su naj­bo­lje ko­je sam či­tao. Dugo sam tra­žio se­be pa sam se na svom pu­tu opro­bao u sve­mu i sva­če­mu. Ne znam ko­li­ko je to ko­ri­sno, ali ve­ro­vat­no ne sme­ta što imam lič­ne uvi­de iz mno­gih po­slo­va i sa mno­gih me­sta na sve­tu. Uvek ka­žem da mo­gu pi­sa­ti o sva­kom gra­du ko­ji sam po­se­tio, pre­ma lič­nim do­ži­vlja­ji­ma, sve dok pam­tim mi­ris one uli­ce ili iz­gled onog kvarta.

Zaokružili ste pr­vu tri­lo­gi­ju luk­su­znim iz­da­njem sve tri knji­ge („Senka u ta­mi“, „Dva ca­ra“ i „Treća noć“) i to kao la­ti­nič­ni kom­plet u ukra­snoj ku­ti­ji, ali i u jed­nim ko­ri­ca­ma, gdje je tri­lo­gi­ja po­sta­la cje­lo­vi­ta ći­ri­lič­na knji­ga. Da li pla­ni­ra­te da na­sta­vi­te u is­tom smje­ru ili is­tra­žu­je­te ne­što pot­pu­no no­vo, jer ste ne­dav­no u jed­nom raz­go­vo­ru iz­ja­vi­li da su gra­ni­ce slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je po­sta­le ti­je­sne za Vas u kre­a­tiv­nom smislu?

Da, do­bro ste za­pa­zi­li. Nisam to če­sto iz­ja­vlji­vao, ali mi­slim da se ove go­di­ne za­vr­ša­va mo­je ži­vot­no po­gla­vlje po­sve­će­no slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji i na­rod­noj epi­ci pa i ep­skoj fan­ta­sti­ci, pre­ci­zni­je, za­vr­ši­će se na­kon iz­la­ska ob­je­di­nje­ne „Bajke nad baj­ka­ma“ i po­seb­nog, dva­na­e­stog (a pr­vog la­ti­nič­nog) iz­da­nja „Slovenske mi­to­lo­gi­je“. Naravno, ve­ru­jem da će se ovo­li­ke ulo­že­ne go­di­ne si­gur­no ogle­da­ti i u mom bu­du­ćem ra­du, ali mi­to­vi i epi­ka ne­će vi­še bi­ti glav­ni fo­kus. I vi­še od to­ga za sa­da ne bih iz­ja­vlji­vao, jer je sva­ka iz­go­vo­re­na reč i ne­ka­kva obaveza.

Koliko uz knji­žev­ne i pri­vat­ne oba­ve­ze da­nas sti­že­te da či­ta­te i šta je osta­vi­lo ve­ći uti­sak na Vas i ko­ji pi­sci su naj­vi­še uti­ca­li na Vaš stil pi­sa­nja dok ste for­mi­ra­li knji­žev­ni ukus?

Iskreno, či­tam znat­no ma­nje ot­kad i sam pi­šem, bar upo­la ma­nje re­kao bih, ve­ro­vat­no i vi­še. Ali se uvek na­đe po­ne­ka knji­ga ko­ja osta­vi jak uti­sak na me­ne. U po­sled­nje vre­me to su sve če­šće do­ma­ći pi­sci uslov­no „no­vi­je ge­ne­ra­ci­je“, dok su to ra­ni­je bi­li stra­ni kla­si­ci, po­put Hemingveja, Tolkina, Hesea pa i Bukovskog, ili Pavića i do­ne­kle Andrića od do­ma­ćih pisaca.

Izvor: Glas Srpske