„Tesan mi je okvir slovenske mitologije i srpske epike, ali kada iskoračim, vidim nešto lepo iza sebe”

Nenad Gajić je ek­spert za vam­pi­re, vi­le, mi­to­ve, le­gen­de, obi­ča­je. Autor je best­se­le­ra „Slovenska mi­to­lo­gi­ja”, ilu­stro­va­ne knji­ge en­ci­klo­pe­dij­skog ti­pa ko­ju je ob­ja­vi­la Laguna 2011. go­di­ne, a ko­ja svo­ju pr­vu de­ce­ni­ju na­vr­ša­va sa no­vim iz­da­njem sva­ke godine.

Napisao je i fan­ta­zij­ski se­ri­jal „Bajka nad baj­ka­ma”, pre­ma mo­ti­vi­ma srp­ske na­rod­ne epi­ke, ko­ji je ta­ko­đe ob­ja­vi­la Laguna. Ovaj se­ri­jal sa­sto­ji se iz tri de­la – „Senka u ta­mi”, „Dva ca­ra” i „Treća noć”. Njegove knji­ge pro­da­te su u vi­še de­se­ti­na hi­lja­da pri­me­ra­ka u pre­ko dva­de­set do­sa­da­šnjih izdanja.

Voli da pu­tu­je. Posetio je Hilandar, obi­šao Evropu i svet od Moskve do Jerusalima u po­tra­zi za no­vim sa­zna­nji­ma. Fakultet je za­vr­šio u Kragujevcu, ma­ster stu­di­je u Beogradu, a dok­tor­sku te­zu od­bra­nio u Novom Sadu. Pisanje sma­tra svo­jom in­stin­skom pro­fe­si­jom i ži­vot­nim pu­tem, a na­u­ku omi­lje­nim ho­bi­jem. Kofer mu je uvek spa­ko­van, sve u na­me­ri da osta­ne spre­man za no­ve avanture.

Čitalačkoj pu­bli­ci ste se pred­sta­vi­li en­ci­klo­pe­dij­skim de­lom „Slovenska mi­to­lo­gi­ja”. Ona pred­sta­vlja pre­gled bo­go­va, de­mo­na, obi­ča­ja i ri­tu­a­la iz slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je. Kako je iz­gle­dao rad na jed­nom ova­kvom delu?

Beskrajno du­go i is­pre­ki­da­no dru­gim oba­ve­za­ma. Tada ni­sam bio full ti­me pi­sac kao sa­da, pa sam u po­je­di­nim tre­nu­ci­ma mi­slio da ni­ka­da ne­ću za­vr­ši­ti. Sedam go­di­na pre do­go­vo­ra sa Lagunom i još tri na­kon, do knji­ge u knji­ža­ra­ma. Ne znam da li bih se usu­dio da se opet po­sve­tim ta­kvom delu.

Otkud slo­ven­ska mi­to­lo­gi­ja u Vašim romanima?

Planirano. Od to­ga je sve kre­nu­lo, od ide­je da na­pi­šem ro­man ba­zi­ran na srp­skoj na­rod­noj epi­ci, a u sve­tu slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je, sa mit­skim bi­ći­ma i me­sti­ma… To je ne­što što mi se uči­ni­lo da ne­do­sta­je, i u svet­skim okvi­ri­ma, ali čak i kod nas. Na kra­ju sam, kao re­zul­tat vi­še­go­di­šnjih is­tra­ži­va­nja u okvi­ru pri­pre­me ro­ma­na, pr­vo ob­ja­vio en­ci­klo­pe­dij­sku knji­gu o slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji, a po­sle ta zna­nja pre­neo i u osta­le knjige.

Kako ste do­šli na ide­ju da na­pi­še­te tri­lo­gi­ju „Bajka nad baj­ka­ma”? Šta Vam je bi­lo naj­te­že dok ste pi­sa­li trilogiju?

Postojala je ta ne­ka ge­ne­ral­na ide­ja o ro­ma­nu iz pro­šlog pi­ta­nja, ali bez raz­ra­de. Onda je sve osta­lo do­šlo prak­tič­no u tre­nut­ku, kroz je­dan du­gi i sko­ro bes­ko­nač­ni raz­go­vor to­kom let­nje no­ći. Javljali su mi se, u tom „bes­ko­nač­nom tre­nu”, je­dan po je­dan, svi li­ko­vi bu­du­ćeg ro­ma­na: sle­pa de­voj­či­ca, pu­tu­ju­ći meg­dan­dži­ja ko­ji je spa­sa­va, hro­mi lo­pov ko­ga ona spa­sa­va… svi li­ko­vi, čak i osnov­na nit za­ple­ta. Tog ju­tra ni­sam imao ni­šta sem ide­je, a na po­či­nak sam po­šao sa kon­cep­tom ce­le pri­če! Najteže i naj­du­že bi­lo je ra­zvi­ti taj kon­cept u ro­man, naj­pre je­dan, za­tim sva tri, jer ni­sam imao pot­pu­nu slo­bo­du na­kon što sam slo­bod­no i sve­sno, kao i sve što ra­dim, re­šio da se kre­ćem u okvi­ri­ma ko­je po­sta­vlja­ju na­rod­ne pe­sme i pri­če, kao i slo­ven­ska mi­to­lo­gi­ja. Često mi je bio te­san taj okvir, ko­ji je sve vi­še ste­zao ka­ko sam se bli­žio kra­ju, ali sam na kra­ju uspeo da ga do­sled­no po­pu­nim, pa ka­da is­ko­ra­čim, vi­dim ne­što le­po iza sebe.

Kako bi­ste de­fi­ni­sa­li se­be kao pisca?

Kao ne­ko­ga ko ima mi­si­ju, ka­ko sam re­kao i u po­go­vo­ru knji­ge „Treća noć”. Da sko­ro za­bo­ra­vlje­na zna­nja oču­va­na u mom na­ro­du pre­ne­sem da­lje, u obli­ku što bli­žem izvor­nom. Da ih, na­kon knji­ge en­ci­klo­pe­dij­skog ti­pa, pre­ne­sem i u for­mu ro­ma­na, jer ro­man ima ve­li­ki po­ten­ci­jal za du­go­traj­nost i naj­ši­ri pri­stup či­ta­lač­koj pu­bli­ci. Sa za­vr­šet­kom tri­lo­gi­je sam pri­lič­no od­ma­kao na tom pu­tu, i sa­da se, naj­zad, po­no­vo ose­ćam za­i­sta slo­bod­no. Ono što sle­di osta­je na tra­gu oču­va­nja zna­nja, ali s vi­še kre­a­tiv­nih istupanja.

Koliko vre­me­na ula­že­te u pri­ku­plja­nje ma­te­ri­ja­la i is­tra­ži­va­nje, a za ko­li­ko za­vr­ši­te pi­sa­nje rukopisa?

Istraživanje je sva­ka­ko du­ži deo po­sla, jer se za­pra­vo ni­kad ne za­vr­ša­va – i usred pi­sa­nja se­tim se ne­čeg no­vog što tre­ba is­tra­ži­ti ili ose­tim po­tre­bu da pro­ve­rim i pro­du­bim ne­ke stva­ri ko­je već znam. A te­ško je pro­ce­ni­ti vre­me, to va­ri­ra od knji­ge do knji­ge. Ali re­ci­mo da se is­tra­ži­va­nje uvek raz­vu­če na vi­še od go­di­ne, a da knji­gu, ka­da sam baš vre­dan, mo­gu na­pi­sa­ti i za ne­ko­li­ko meseci.

Koliko se trud, rad, vre­me, ener­gi­ja ulo­že­ni u stva­ra­nje i iz­da­va­nje knji­žev­nog de­la i u nje­go­vo pro­mo­vi­sa­nje is­pla­te i vrate?

Koliko se bi­lo ko­ji po­sao da­nas is­pla­ti? To je pi­ta­nje sa ra­zli­či­tim od­go­vo­ri­ma od po­sla do po­sla, od pi­sca do pi­sca, od knji­ge do knji­ge… Iako tra­ži i ma­štu, pi­sa­nje je za­nat kao i sva­ki dru­gi. Od po­čet­ka to­me pri­stu­pam kao po­slu – oče­ku­jem ugo­vor­nu nak­na­du od pro­da­je mo­jih knji­ga, slič­no pla­ti za ko­ju ve­ći­na ra­di. Taj pri­stup me je za­šti­tio od zam­ki po­put pla­ća­nja za ob­ja­vlji­va­nje. Naravno, kva­li­tet ru­ko­pi­sa je zna­čaj­na stav­ka, ali se­ti­te se da to ni­ko ne zna sa si­gur­no­šću – čak i naj­či­ta­ni­ji ro­ma­ni svih vre­me­na bi­va­li su po­gre­šno pro­ce­nje­ni; „Alhemičar” je pro­dat u sve­ga 900 pri­me­ra­ka i ori­gi­nal­ni iz­da­vač vra­tio je pra­va jer ni­je hteo da štam­pa no­vo iz­da­nje, a „Hari Poter” je od­bi­jen 12 pu­ta pre ko­nač­nog ob­ja­vlji­va­nja. Dakle, svi bi tre­ba­lo da se iz­bo­ri­mo za ono „Od ra­da vaj­da”, jer je „Bolje dža­be se­de­ti, ne­go dža­be ra­di­ti”, ka­ko je moj otac u vi­še na­vra­ta umeo da me sa­ve­tu­je u mla­đim danima.

Kako pro­mo­vi­še­te svo­ja dela?

Uglavnom kroz ova­kve in­ter­vjue, ob­ja­ve na dru­štve­nim mre­ža­ma i saj­to­vi­ma, po­ne­ko ret­ko go­sto­va­nje na ko­je pri­sta­nem. I če­sto mi se uči­ni da mo­je knji­ge ima­ju sop­stve­ni put na ko­ji sla­bo uti­čem – čak i ka­da se ve­o­ma tru­dim oko pro­mo­ci­je, ka­ko je bi­lo kra­jem le­ta, re­zul­ta­ti bu­du slič­ni kao i ka­da pre­pu­stim či­ta­o­ci­ma da sa­mi na­le­te na mo­je knji­ge u knji­ža­ra­ma. Verovatno je moj do­ma­šaj znat­no ma­nji od do­ma­ša­ja mo­ga iz­da­va­ča, jer je u pi­ta­nju Laguna, naj­ve­ća iz­da­vač­ka ku­ća u re­gi­o­nu. Možda mo­ji na­po­ri ima­ju i od­lo­žen efe­kat, ako op­ti­mi­stič­no po­sma­tram da su let­nje ak­ci­je do­ve­le do zim­skih vr­ho­va top-​lista. Zbog sve­ga to­ga sva­ko pro­mo­vi­sa­nje shva­tam pre kao upo­zna­va­nje či­ta­la­ca sa ne­kim dru­gim stra­na­ma mo­je lič­no­sti i de­la ko­je mo­žda ni­su ta­ko vi­dlji­ve na pr­vi po­gled. Verujem da to mo­že ostva­ri­ti du­go­roč­ni­ju ve­zu iz­me­đu me­ne i mo­je pu­bli­ke, ko­ja on­da na­sta­vlja da me pra­ti kroz ovu ži­vot­nu avan­tu­ru pi­sa­nja knjiga.

Da li je pi­sa­nje bek­stvo ili dru­štve­na odgovornost?

Zavisi od pi­sca. Ja sam to upra­vo na­zvao ži­vot­nom avan­tu­rom. Nekada su dru­štve­no od­go­vor­ni pi­sci bi­li sko­ro pra­vi­lo, da­nas su pre iz­u­ze­tak. Hemingvej je, ka­ko je to Bukovski pi­sao, uvek kao u ne­kom gr­ču, u bor­bi, jer je i ži­vot po­sma­trao kao ne­pre­kid­ni rat. Za nje­ga mi je oči­gled­no da po­ku­ša­va da pre­ne­se uni­ver­zal­ne i van­vre­men­ske po­ru­ke, dok je ovaj dru­gi pi­sao iz lič­ne po­tre­be i po­ri­va da ne mo­ra po­no­vo tra­ži­ti ne­ki lo­še pla­ćen po­sao. Moje pi­sa­nje bih sme­stio bli­že pr­vom ci­lju, jer se tru­dim da pre­ne­sem drev­ne po­ru­ke sa­ču­va­ne u na­šem na­rod­nom stva­ra­la­štvu, ko­je uklju­ču­je i pe­sme pre­no­še­ne s ko­le­na na ko­le­no, kao i mit­ske pri­če, ne­kad i stra­šne, ko­je su se pre­pri­ča­va­le uz va­tru. Ali se tru­dim da osta­nem opu­šten i ne za­bo­ra­vim da je glav­ni ci­lj mo­jih knji­ga da i či­ta­o­ca opu­ste i za­ba­ve, a zna­nje pre­ne­su na je­dan ne­na­me­tljiv, sko­ro skri­ven način.

Da li ono što je do­bro pro­na­đe svoj put?

Voleo bih da mi­slim da je ta­ko. Svi smo ču­li pri­če o uspe­hu, ali znam da ni­smo ču­li mno­ge pri­če o ne­u­spe­hu, jer obič­no ni­su ve­sti dok ne po­sta­nu pri­če o sa­vla­da­nim pre­pre­ka­ma. Sve se svo­di na bor­bu po­je­din­ca da se ostva­ri, da ra­zvi­je sop­stve­nu pri­ču upr­kos ne­u­mit­nim ot­po­ri­ma na ko­je sva­ko na­i­la­zi bo­re­ći se da ostva­ri svo­ju mi­si­ju na ovom sve­tu. Ključne stva­ri su ve­ra u se­be i sa­zna­nje da je to put a ne traj­no sta­nje – ia­ko sva­kod­nev­no gu­bim tu ve­ru, sva­kod­nev­no je po­no­vo i pro­na­la­zim i ja­čam; ose­ćam da je ta­ko sa ve­ći­nom ljudi.

Za kraj ovog raz­go­vo­ra ne mo­že­mo da Vas ne pi­ta­mo da li ra­di­te na ne­kom no­vom romanu.

Hajde on­da da to ne bu­de brz kraj raz­go­vo­ra, jer bih vo­leo da po­de­lim ne­ke ek­sklu­ziv­ne no­vo­sti na tu te­mu, stva­ri o ko­ji­ma još ni­sam pri­čao. Dakle, moj pr­vi ovo­go­di­šnji ro­man bi­će po­seb­no, jed­no­tom­no, tvr­do uko­ri­če­no iz­da­nje tri­lo­gi­je „Bajka nad baj­ka­ma”. To je i od­go­vor na vi­še pu­ta iz­re­če­ne že­lje či­ta­la­ca da ova­kva knji­ga tre­ba da bu­de i ći­ri­lič­na, i pre­sud­ni ko­rak da sva mo­ja de­la po­sto­je na ći­ri­li­ci, u skla­du sa lič­nom že­ljom da mi knji­žev­ni opus bu­de do­stu­pan na oba pi­sma ko­ja ko­ri­stim. Ali ovo de­lo ne sta­je na to­me – po­sto­je i ma­le ali zna­čaj­ne ra­zli­ke u tek­stu ko­je pred­sto­je­će iz­da­nje či­ne onim što bi u fil­mu na­zva­li director's cut, da­kle ko­nač­na ver­zi­ja knji­ge naj­bli­ža mo­joj lič­noj viziji.

Kakve su to ra­zli­ke u jed­no­tom­nom ro­ma­nu „Bajka nad baj­ka­ma” i po­je­di­nač­nim knji­ga­ma tri­lo­gi­je, ako nam mo­že­te reći?

Pre sve­ga da raz­ja­snim da ra­zli­ke ni­su u rad­nji i do­ga­đa­ji­ma – sve što je po­sta­vlje­no u ori­gi­nal­noj tri­lo­gi­ji sto­ji i u pred­sto­je­ćem po­seb­nom iz­da­nju. Ispravljene su uglav­nom slov­ne gre­ške. Ali su, u pr­voj i ne­o­bja­vlje­noj ver­zi­ji Bajke, ju­nač­ki di­ja­lo­zi, po­put onih pre bi­ta­ka, bi­li u de­se­ter­cu. Ja sam ih ta­ko čuo, u rit­mi­ci ko­ja kroz ve­ko­ve do nas sti­že u ep­skim pe­sma­ma. Kasnije je, kroz ured­nič­ki i lek­tor­ski rad, to od­stra­nje­no kao ek­spe­ri­men­tal­ni mo­me­nat ko­ji mo­že ugro­zi­ti pro­da­ju. Moram da pri­znam da je ukla­nja­nje de­se­ter­ca če­sto i zna­čaj­no po­pra­vlja­lo di­ja­lo­ge, pa ih ja vi­še i ne bih mo­gao vra­ti­ti u po­čet­ni oblik, ali je po­ne­kad re­zul­tat tih pre­prav­ki bio gu­bi­tak rit­ma. Srećom pa ret­ki či­ta­o­ci ose­ća­ju ovo, ali nji­ma, ko­ji ose­te, to sme­ta ko­li­ko i me­ni. Zbog to­ga sam is­ko­ri­stio ovu je­din­stve­nu pri­li­ku, ka­kva se pi­sci­ma ret­ko uka­zu­je, da „Bajka nad baj­ka­ma” u svom ko­nač­nom tek­stu, na­kon pr­vog ob­ja­vlji­va­nja, do­ve­de di­ja­lo­ge u ri­tam ko­ji ne sme­ta mom uhu, što je uklju­či­va­lo ukla­nja­nje sva­kog „se­če­nja” na de­vet ili pro­du­že­nja na je­da­na­est slo­go­va i slič­no, i pre­tva­ra­nje ovo­ga u ne­što što bo­lje zvu­či u ju­nač­kom go­vo­ru, sa de­set, dva­na­est, ili ko­li­ko god slo­go­va je po­treb­no. (Uporedni pri­me­ri: „Eno ne­kog se­la kraj pu­ta” – „Eno ne­kog se­la po­kraj pu­ta”; „Ali, ho­će te po­slu­ša­ti Žarko” – „Al’ ho­će te po­slu­ša­ti Žarko”.) Ovo ne me­nja ni rad­nju ni smi­sao, ali mno­go po­pra­vlja moj lič­ni do­ži­vljaj, a na­dam se i do­ži­vljaj onih či­ta­la­ca sa uro­đe­nim ose­ća­jem za ep­sku rit­mi­ku. Očekujem da ova ći­ri­lič­na ver­zi­ja knji­ge, da­kle tri­lo­gi­ja u jed­nom to­mu, sa tvr­dim ko­ri­ca­ma i ma­pom u bo­ji, iza­đe ove godine.


Autor: Marijana Bašić
Izvor: Harmony li­fe

Bez komentara

Leave a Reply