Prolog knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Dva cara (u pripremi, Laguna 2016)

Ruka mrtvog čoveka

Ogromna crna ptica krasila je najvišu kulu carske palate. Bila je duža od ruke odraslog muškarca od ramena do vrhova prstiju, i beskonačno stara. Čelični odsjaj njenih krila na snažnom suncu prevario bi i najpažljivijeg posmatrača, da retki i brzi okreti glave nisu oživljavali sliku. Ti odmereni trzaji ukazivali su da je ipak reč o živom biću, koje štedljivim pokretima pažljivo osmatra situaciju u carskom dvorištu. Sa pozicije koju je iskusno zauzimala, bistre crne oči ptice mogle su sagledati i ceo grad i dobar deo širokog druma koji je vodio do gradskih zidina.Bajka_nad_bajkama_-_Dva_cara_-_Ruka_mrtvog_coveka

Crna glava se ponovo pažljivo zagleda u jednu šaku, istu onu koju je odmeravala već satima, a zatim se ptica prigušeno oglasi, možda i neskrivenim zadovoljstvom, dok je lagano širila svoja prevelika krila da se u nizu odmerenih pokreta spusti na tlo. Sletela je nedaleko od šake koja beše predmet njenog proučavanja, šake koja je nepomično ležala na zemlji, protnuta kroz otvor rešetaka. Drevna ptica dobro je poznavala ovaj prozorčić, jedini u kompleksu carskih tamnica, jer se već mnogo puta gostila tu u veku iza sebe. Bila je već prevelika da bi se bez teškoća provlačila kroz te rešetke, i premudra da bi to uopšte poželela, ali je ova nepomična šaka bila izazov koji nije mogla propustiti.

Ptičurina priskoči i snažnim kljunom otkide deo mesa sa jednog prsta, okrznuvši u povlačenju i dugi prljav nokat, da bi zatim spretno odskočila na isto mesto. Jedva primetni trzaj i prigušeni krik bili su skoro dovoljni da oteraju opreznog gavrana, ali je dvorište bilo prazno, a on gladan. Ptica zato samo halapljivo proguta svoj zalogaj i skiknu, krikom sličnim ljudskom, poput mnogih zatvorenika koje je već ispratila na onaj svet, i ostade da nepomično stoji, nakrivivši glavu na stranu kako bi iz najboljeg ugla posmatrala potencijalno opasnu hranu.

Nekoliko trenutaka ništa se nije dogodilo. Trenuci se pretvoriše u minute, a ptica je i dalje strpljivo čekala, nečujna, vrebajući priliku da se pogosti još uvek svežim ljudskim mesom. Ruka se više nije pomerala, dok se krv iz otvorene rane na prstu lenjo promolila i sporo krenula napolje, a zatim već stala, zgrušala se i sasušila pod jakim podnevnim suncem. Tada je stari gavran procenio da je najzad došao pravi trenutak, pa uz veseli krik ponovo priskoči i žudno zari kljun u već načeto mesto.

(Blog sa sajta Lagune, pogledaj izvor)

No Comments

Leave a Reply