„Jaoj, care, care, care…“ Car Stepan se trže iz dremeža. Osvrnuvši se hitro po prostoriji vide da nikoga nema, iako mu se kroz san učinilo da čuje stidljivu škripu vratnica. A ko bi i smeo kod cara bez poziva? Beše sam u prestonoj dvorani, otpustivši sve nakon usamljeničke večere kako bi se u još većoj osami nadao da će ga posetiti ona koja nikada nije sasvim otišla od njega, i na čiji tron do njega njena naslednica još nije sela. Onda se iza njegovih leđa začuše nekakvi šumovi, i car se žustro odbaci s prestola i osvrte oko sebe. Iza ne beše ništa, ali se nekakvi kikotavi glasovi tad začuše baš ispred njega.
„Hoće nam se care pridružiti…“
Vrati pogled Stepan, i učini mu se da je krajičkom oka spazio nekoliko malenih figura koje izmiču pred njegovim pogledom. Car podiže obe ruke da protrlja oči i slepoočnice, promrmljavši jedva razumljivo: „Šta je ovo? Da li to konačno ludim?“
Ponovo se začu kikotanje iza njega, i jedan glas kome se do kraja pridruži još jedan:
„Dođe vreme da carevi mrtvi svetom hode…“
Trgnuvši se ponovo, Stepan se brzo obrnu dok su glasovi prelazili u neobuzdani kikot, a malene figure ponovo šmugnuše pre no što ih je sasvim sagledao, ostavljajući iza sebe nekakav tamni oblak da lebdi nad podom. U tom tmurnom oblaku se, caru pred očima, ukaza prikaza nekakvog crnog konjanika na crnom konju, iznad čije glave je olujni oblak na tren blesnuo malenom munjom, otkrivajući i da reka šišmiša natkriva ispijeno ali caru poznato lice. Stepan se trže sa strahom i iznenađenjem. „Bogovi…“, promrmlja, dok je ta glava, za koju mu se činilo da je glava njegovog davno počivšeg prethodnika, prilazila i zauzimala sve veći i veći prostor u titravom oblaku, skrivajući od pogleda mnoge demonske vukove crvenih očiju kojima prvobitno beše okružen konjanik. Zatim slika poče da se gasi i bledi zajedno sa oblakom, ostavljajući iza sebe samo svetlost retkih preostalih vučjih očiju da svetluca poput svitaca u noći.
Uznemireni car se ponovo uhvati za slepoočnice, stisnuvši ih snažno sa obe strane, zažmurivši i spustivši glavu pride u pokušaju da sasvim otera san. „Ludim, ludim… hoću glavu izgubiti.“
I ponovo iza leđa! Ispred prestola, gde bi obično stajali u poklonjenju, kroz kikot se oglasi tanki glas, kojem se pridruži i drugi, a do kraja se tri sitna glasa začuše kao jedan:
„Glava carstvu nebeskome, a stavilac precima…“
Još jednom se okrete care, već uplašen, i ponovo ne uspe očima da jasno uhvati malene figure koje strugnuše uz smeh i pucketanje. „Sluge, moram pozvati sluge“, pomisli zbunjeni vladar, sada zabrinut za svoje zdravlje, dok je posmatrao prazninu mračne dvorane pod titranjem proređeno upaljenih baklji na oba zida. Pre no što je stigao viknuti, opet iza sebe začu glas, ali ovoga puta smirujući, koji ne beše praćen suzdržanim smehom.
„Bliži ti se Slava, dobri car Stepane, domaći te sećaju na slavlje…“
Ovaj glas pozadi ostavi i onoga što je to izrekao da se suoči sa carem, koji se iz okreta nađe oči u oči sa malenim starcem u krznenom ogrtaču, koji je stajao ispred udaljenog ognjišta u zadnjem zidu kao da je upravo izašao iz njega. „Ne brini, domaćine, jer nećeš još dugo, drugi car ti posle Slave stiže…“ Zatim mu ta malena prilika uz tužni osmeh mahnu rukom, pa, okrenuvši se, koraknu ka zidu i nestade u ognjištu.
Drhtavim glasom car Stepan najzad pozva sluge u praznu prestonu dvoranu.
(Blog sa sajta Lagune, pogledaj izvor)
