Odlomak iz knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Dva cara (u pripremi, Laguna 2016)

Mali dvorski duhovi

„Jaoj, ca­re, ca­re, ca­re…“  Car Stepan se tr­že iz dre­me­ža. Osvrnuvši se hi­tro po pro­sto­ri­ji vi­de da ni­ko­ga ne­ma, ia­ko mu se kroz san uči­ni­lo da ču­je sti­dlji­vu škri­pu vrat­ni­ca. A ko bi i smeo kod ca­ra bez po­zi­va? Beše sam u pre­sto­noj dvo­ra­ni, ot­pu­stiv­ši sve na­kon usa­mlje­nič­ke ve­če­re ka­ko bi se u još ve­ćoj osa­mi na­dao da će ga po­se­ti­ti ona ko­ja ni­ka­da ni­je sa­svim oti­šla od nje­ga, i na či­ji tron do nje­ga nje­na na­sled­ni­ca još ni­je se­la. Onda se iza nje­go­vih le­đa za­ču­še ne­ka­kvi šu­mo­vi, i car se žu­stro od­ba­ci s pre­sto­la i osvr­te oko se­be. Iza ne be­še ni­šta, ali se ne­ka­kvi ki­ko­ta­vi gla­so­vi tad za­ču­še baš is­pred nje­ga.

Bajka_nad_bajkama_-_Dva_cara_-_Mali_dvorski_duhovi_-_NG

„Hoće nam se ca­re pri­dru­ži­ti…“

Vrati po­gled Stepan, i uči­ni mu se da je kra­jič­kom oka spa­zio ne­ko­li­ko ma­le­nih fi­gu­ra ko­je iz­mi­ču pred nje­go­vim po­gle­dom. Car po­di­že obe ru­ke da pro­tr­lja oči i sle­po­oč­ni­ce, pro­mr­mljav­ši je­dva ra­zu­mlji­vo: „Šta je ovo? Da li to ko­nač­no lu­dim?“

Ponovo se za­ču ki­ko­ta­nje iza nje­ga, i je­dan glas ko­me se do kra­ja pri­dru­ži još je­dan:

„Dođe vre­me da ca­re­vi mr­tvi sve­tom ho­de…“

Trgnuvši se po­no­vo, Stepan se br­zo obr­nu dok su gla­so­vi pre­la­zi­li u ne­o­bu­zda­ni ki­kot, a ma­le­ne fi­gu­re po­no­vo šmug­nu­še pre no što ih je sa­svim sa­gle­dao, osta­vlja­ju­ći iza se­be ne­ka­kav tam­ni oblak da leb­di nad po­dom. U tom tmur­nom obla­ku se, ca­ru pred oči­ma, uka­za pri­ka­za ne­ka­kvog cr­nog ko­nja­ni­ka na cr­nom ko­nju, iz­nad či­je gla­ve je oluj­ni oblak na tren ble­snuo ma­le­nom mu­njom, ot­kri­va­ju­ći i da re­ka ši­šmi­ša nat­kri­va is­pi­je­no ali ca­ru po­zna­to li­ce. Stepan se tr­že sa stra­hom i iz­ne­na­đe­njem. „Bogovi…“, pro­mr­mlja, dok je ta gla­va, za ko­ju mu se či­ni­lo da je gla­va nje­go­vog dav­no po­čiv­šeg pret­hod­ni­ka, pri­la­zi­la i za­u­zi­ma­la sve ve­ći i ve­ći pro­stor u ti­tra­vom obla­ku, skri­va­ju­ći od po­gle­da mno­ge de­mon­ske vu­ko­ve cr­ve­nih oči­ju ko­ji­ma pr­vo­bit­no be­še okru­žen ko­nja­nik. Zatim sli­ka po­če da se ga­si i ble­di za­jed­no sa obla­kom, osta­vlja­ju­ći iza se­be sa­mo sve­tlost ret­kih pre­o­sta­lih vuč­jih oči­ju da sve­tlu­ca po­put svi­ta­ca u no­ći.

Uznemireni car se po­no­vo uhva­ti za sle­po­oč­ni­ce, sti­snuv­ši ih sna­žno sa obe stra­ne, za­žmu­riv­ši i spu­stiv­ši gla­vu pri­de u po­ku­ša­ju da sa­svim ote­ra san. „Ludim, lu­dim… ho­ću gla­vu iz­gu­bi­ti.“

I po­no­vo iza le­đa! Ispred pre­sto­la, gde bi obič­no sta­ja­li u po­klo­nje­nju, kroz ki­kot se ogla­si tan­ki glas, ko­jem se pri­dru­ži i dru­gi, a do kra­ja se tri sit­na gla­sa za­ču­še kao je­dan:

„Glava car­stvu ne­be­sko­me, a sta­vi­lac pre­ci­ma…“

Još jed­nom se okre­te ca­re, već upla­šen, i po­no­vo ne us­pe oči­ma da ja­sno uhva­ti ma­le­ne fi­gu­re ko­je strug­nu­še uz smeh i puc­ke­ta­nje. „Sluge, mo­ram po­zva­ti slu­ge“, po­mi­sli zbu­nje­ni vla­dar, sa­da za­bri­nut za svo­je zdra­vlje, dok je po­sma­trao pra­zni­nu mrač­ne dvo­ra­ne pod ti­tra­njem pro­re­đe­no upa­lje­nih ba­klji na oba zi­da. Pre no što je sti­gao vik­nu­ti, opet iza se­be za­ču glas, ali ovo­ga pu­ta smi­ru­ju­ći, ko­ji ne be­še pra­ćen su­zdr­ža­nim sme­hom.

„Bliži ti se Slava, do­bri car Stepane, do­ma­ći te se­ća­ju na sla­vlje…“

Ovaj glas po­za­di osta­vi i ono­ga što je to iz­re­kao da se su­o­či sa ca­rem, ko­ji se iz okre­ta na­đe oči u oči sa ma­le­nim star­cem u kr­zne­nom ogr­ta­ču, ko­ji je sta­jao is­pred uda­lje­nog og­nji­šta u zad­njem zi­du kao da je upra­vo iza­šao iz nje­ga. „Ne bri­ni, do­ma­ći­ne, jer ne­ćeš još du­go, dru­gi car ti po­sle Slave sti­že…“ Zatim mu ta ma­le­na pri­li­ka uz tu­žni osmeh mah­nu ru­kom, pa, okre­nuv­ši se, ko­rak­nu ka zi­du i ne­sta­de u og­nji­štu.

Drhtavim gla­som car Stepan naj­zad po­zva slu­ge u pra­znu pre­sto­nu dvo­ra­nu.

(Blog sa saj­ta Lagune, pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply