Tolkindan tribina (pitanja: Ljubica Dolašević)

Mitologija u službi književnosti i razvoj fantastike u regionu

Konferansije: Započela bih jed­nom in­te­re­sant­nom re­če­ni­com – „Mitologija  i te ka­ko je­ste knji­žev­nost, usme­na, na­sta­la u du­gim no­ći­ma pri­ča uz va­tru, a te pri­če su mo­ra­le bi­ti do­bre i ma­što­vi­te da bi pre­ži­ve­le ve­ko­ve.“ Uzela bih ovo kao te­mu da­na­šnjeg raz­go­vo­ra u ko­jem će­mo pri­ča­ti o to­me ka­ko je fan­ta­stič­na knji­žev­nost pro­na­šla in­spi­ra­ci­ju u raz­nim mi­to­lo­gi­ja­ma. Danas je sa na­ma Nenad Gajić, au­tor best­se­le­ra „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ i „Bajka nad baj­ka­ma“, se­ri­ja­la či­ji je dru­gi deo, „Dva ca­ra“, ne­dav­no ugle­dao sve­tlost da­na. Nenad je bio po­ča­sni gost na­ših ra­ni­jih do­ga­đa­ja, otvo­rio je Tolkinfest 2013. go­di­ne, za­jed­no sa Timoti Bajfordom, na na­šu ogrom­nu čast, a ta­ko­đe je otvo­rio i pro­šlo­go­di­šnji fe­sti­val. Međutim, nas dvo­je se po­zna­je­mo još od Nenadove pr­ve knji­ge. Sećam se ka­da smo pro­sla­vlja­li uspeh „Slovenske mi­to­lo­gi­je“, i da mi je Nenad, još ta­da, re­kao ka­ko odav­no pla­ni­ra da na­pi­še ro­man, ali da mo­ra do­sta da is­tra­žu­je da bi sve ele­men­te do­bro uklo­pio i na­pra­vio jed­nu stu­di­o­znu, a opet pit­ku i za­ni­mlji­vu knji­žev­nu celinu…

Još ta­da sam ste­kla uti­sak da si, sku­plja­ju­ći gra­đu za bu­du­ći ro­man, sa­znao mno­go to­ga i da si, jed­no­stav­no, po­že­leo da sve to zna­nje iz­vu­češ iz za­bo­ra­va i po­de­liš ga sa ostat­kom sve­ta. Makar i u za­seb­noj knji­zi po­put „Slovenske mi­to­lo­gi­je“. Jesam li u pra­vu ili ne?

U pra­vu si. Krenuo sam od ide­je da sa­znam po­ne­što o na­šim mi­to­vi­ma, ka­ko bih to is­ko­ri­stio u ro­ma­nu ko­ji sam pla­ni­rao, a „po­ne­što“ se pre­tvo­ri­lo u se­dam go­di­na is­tra­ži­va­nja i ce­lu jed­nu knji­gu, mo­ju pr­vu, ob­ja­vlje­nu pod na­zi­vom „Slovenska mitologija“.

IMG_7561

Knjiga je stu­di­o­zno na­pi­sa­na, tru­dio si se da se do­tak­neš svih te­ma, spo­me­nio si naj­bit­ni­je či­nje­ni­ce o slo­ven­skim bo­go­vi­ma, mit­skim bi­ći­ma, obi­ča­ji­ma, ri­tu­a­li­ma, mit­skim me­sti­ma, dok je knji­ga do­volj­no ra­zu­mlji­va i za one ko­ji se pr­vi put sre­ću sa slo­ven­skom mi­to­lo­gi­jom. Da li si je od po­čet­ka ta­ko za­mi­slio, kao en­ci­klo­pe­di­ju na­me­nje­nu svim uzrastima?

Prvo sam je za­mi­slio ma­nje stu­di­o­zno, kao niz za­seb­nih frag­me­na­ta. Već sam ta­kve mi­ni­ja­tu­re ko­ri­stio kao pro­prat­ne tek­sto­ve za kar­tič­nu igru „Izvori ma­gi­je“, ko­ju sam stva­rao u tom tre­nut­ku – od pre­ko hi­lja­du ra­zli­či­tih kar­ti, mno­ge su za te­mu ima­le na­šu mi­to­lo­gi­ju. Tu se i pr­vi put ja­vlja ne­po­zna­ta, ta­da iz­mi­šlje­na knji­ga „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ bez­i­me­nog au­to­ra, ko­ju kar­te ci­ti­ra­ju. Nisam ni po­mi­šljao da će to za­i­sta po­sta­ti mo­ja pr­va knji­ga. Tek ka­da je broj tih krat­kih tek­sto­va na­ra­stao na vi­še sto­ti­na, po­sta­lo je oči­gled­no da pi­šem obim­ni­je de­lo, ko­je je na­kon to­ga vi­še­stru­ko pro­ši­re­no, pa po­no­vo skra­će­no u ob­ja­vlje­nu knji­gu. A kon­cept od po­čet­ka ni­sam me­njao – bi­lo je već do­sta ra­do­va na­me­nje­nih po­zna­va­o­ci­ma, ko­je su ob­ra­đi­va­li po­je­di­ne mi­to­lo­ške te­me, a ja sam že­leo da sve to obu­hva­tim i sa­žmem u ne­što na­me­nje­no lju­di­ma bez ika­kvog pred­zna­nja. I za­i­sta, za či­ta­nje “Slovenske mi­to­lo­gi­je” ne mo­ra­te zna­ti čak ni ko su Sloveni – knji­ga će vas po­ste­pe­no uve­sti u pri­ču i pre­ne­ti vam mno­ga zna­nja, ali i ot­kri­ti ne­raz­mr­še­ne kra­je­ve ko­ji će, mo­žda, ne­ko­ga za­in­te­re­so­va­ti i da is­tra­ži dalje…

Možda mal­či­ce ška­klji­vo pi­ta­nje, ali, ko­li­ko si na­i­la­zio na ne­o­do­bra­va­nje knji­ge? Imala sam lo­ša is­ku­stva to­kom stu­di­ra­nja, gde odre­đe­ni pro­fe­so­ri kul­tu­ro­lo­gi­je ni­su hte­li da pri­zna­ju ra­do­ve na te­mu „Slovenske mi­to­lo­gi­je“ ia­ko je ona bi­la uvr­šće­na u pro­gram po na­stav­nom pla­nu. Ukoliko je­si na­i­la­zio na ne­o­do­bra­va­nje, ka­ko si se iz­bo­rio za svoj ci­lj? Da li si se pla­šio „ana­te­mi­sa­nja“ (ka­da je već Hari Poter za­bra­njen od stra­ne cr­kve, za­što ne bi i „Slovenska mitologija“)?

Nisam se pla­šio. A i za­što bih? Svako za­bra­nji­va­nje sa­mo pod­sti­če in­te­re­so­va­nje, a u knji­zi ja­sno raz­gra­ni­ča­vam šta je od sta­rih ve­ro­va­nja oču­va­no u pra­vo­sla­vlju. Nije to taj­na, is­te stva­ri mo­že­te ču­ti od bi­lo kog sve­šte­ni­ka, sa­mo ako pi­ta­te – npr, iz­no­še­nje hra­ne na gro­blje ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa hri­šćan­stvom, i te­ško će­te na­ći po­pa, a još te­že kul­tu­ro­lo­ga, ko­ji će vam re­ći dru­ga­či­je. Zato ne­o­do­bra­va­nja ni­je bi­lo, ni ver­skog ni na­uč­nog, osim jed­nog član­ka gde mi­slim da je u pi­ta­nju bi­lo vi­še su­je­te ne­go ar­gu­me­na­ta – ozbilj­ne za­mer­ke smo uva­ži­li u sle­de­ćem iz­da­nju – ali je to na kra­ju i po­mo­glo, do­vev­ši do se­ri­je no­vin­skih tek­sto­va o knji­zi. A knji­ga je, či­ni mi se, do­sta uči­ni­la u ši­re­nju zna­nja o na­šoj mi­to­lo­gi­ji, onog ini­ci­jal­nog, ko­je se  ka­sni­je mo­že la­ko do­pu­ni­ti de­talj­ni­jim is­tra­ži­va­nji­ma že­lje­nog pojma.

Naši pre­ci su bi­li pa­ga­ni, dok ni­su pri­hva­ti­li hri­šćan­stvo, ali su i ta­da, po­pri­lič­no, za­dr­ža­li odre­đe­ne pa­gan­ske ri­tu­a­le i obi­ča­je. Nakon to­ga su pet ve­ko­va vla­da­le Osmanlije, ne do­zvo­liv­ši da­lji raz­vonenad-gajic-razgovor-2j hri­šćan­stva na na­šem pro­sto­ru, ili bar ja­ča­nje pra­vo­slav­ne cr­kve. To je uti­ca­lo na či­nje­ni­cu da su kod nas pa­gan­ski obi­ča­ji bo­lje oču­va­ni ne­go kod dru­gih slo­ven­skih na­ro­da. Da li mo­žeš da nam ka­žeš ko­ji su to obi­ča­ji, ima li ih pu­no? I gde se još su­sre­će­mo sa na­šom, slo­ven­skom, tra­di­ci­jom, a da to­ga ni­smo svesni?

Mnogo ih je! Najjednostavniji na­čin da vam to ob­ja­snim je­ste da ri­tu­a­li, kao ta­kvi, ni­su svoj­stve­ni hri­šćan­stvu, ali su, na­su­prot to­me, do­bra in­di­ci­ja pa­gan­skog baš obi­ča­ji, tj. usme­no pro­pi­sa­ne obred­ne rad­nje ob­ja­šnje­ne sa­mo sa „va­lja se“. Na pri­mer, sko­ro svi ri­tu­a­li na gro­blju, uklju­ču­ju­ći već po­me­nu­to iz­no­še­nje hra­ne, ali i no­še­nje cr­ni­ne, za­sta­ja­nje po­vor­ke na ras­kr­šći­ma… Isto va­ži i za ri­tu­a­le pri­li­kom dva dru­ga mit­ski va­žna ži­vot­na do­ga­đa­ja, ro­đe­nja i ven­ča­nja – ve­zi­va­nje cr­ve­nog kon­či­ća de­te­tu, pre­no­še­nje mla­de pre­ko pra­ga, ba­ca­nje si­ta na krov… prak­tič­no, svi obi­ča­ji ra­sko­šne for­me, ali ne­ja­sne su­šti­ne, osta­tak su ne­kih dav­nih, pre­hri­šćan­skih vre­me­na. Treba li na­gla­si­ti da je i Slava, sa­mo kod Srba oču­va­na u to­li­koj me­ri, za­pra­vo drev­ni pra­znik ko­jim se po­štu­ju pre­ci… Detaljna ob­ja­šnje­nja ova­kvih obi­ča­ja ko­jih se i da­nas pri­dr­ža­va­mo mo­že­te pro­na­ći u knji­zi „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“.

Da li ima ne­što što te je po­seb­no iz­ne­na­di­lo ili za­o­ku­pi­lo tvo­ju pa­žnju to­kom is­tra­ži­va­nja? Da li mo­žda imaš omi­lje­no mit­sko bi­će ko­jem bi dao po­seb­no me­sto u svo­jim bu­du­ćim knjigama?

Prilikom is­tra­ži­va­nja, jed­no od naj­ve­ćih iz­ne­na­đe­nja za me­ne bi­lo je baš to obi­lje obi­ča­ja ko­jih se i da­lje pri­dr­ža­va­mo, ia­ko smo za­bo­ra­vi­li nji­ho­va zna­če­nja. A što se omi­lje­nih mit­skih bi­ća ti­če, na­ša mi­to­lo­gi­ja je, za one ko­ji to ne zna­ju, ot­kri­la sve­tu vam­pi­re – pr­vo po­mi­nja­nje ovih bi­ća za­be­le­že­no je u stra­nim no­vi­na­ma ko­je su opi­si­va­le mi­ste­ri­o­zne do­ga­đa­je sa ovih pro­sto­ra, a pr­vi vam­pi­ri po­zna­ti sve­tu je­su Petar Blagojević i Arnaut Pavle, još 1725. i 1727. go­di­ne. I sa­ma reč vam­pir je srp­ska, i kao ta­kva je ušla u sve reč­ni­ke sve­ta. Ali, mo­ram da pri­znam da vi­še vo­lim ma­nje stra­šna – ia­ko ne i ma­nje opa­sna – mit­ska bi­ća po­put vi­la. Teško je ne vo­le­ti te pre­le­pe, več­no mla­de že­ne du­gih ras­pu­šte­nih ko­sa, ko­je se mo­gu kri­ti u sva­koj šu­mi ili obla­ku. I za­i­sta se ne bih iz­ne­na­dio da, ia­ko to ne oče­ku­jem, u ne­koj šet­nji šu­mom su­sret­nem i – vilu.

Hajde sa­da da se osvr­ne­mo na tvoj sko­ra­šnji rad. „Bajka nad baj­ka­ma“ je avanturističko-​fantastična tri­lo­gi­ja na­sta­la na pre­dlo­šku mo­ti­va iz slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je. Već smo pri­ča­li da je „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ na­sta­la na­kon se­dam go­di­na sa­ku­plja­nja mit­ske gra­đe za pi­sa­nje „Bajke“, ali ti ov­de pre­pli­ćeš ne sa­mo mo­ti­ve iz mi­to­lo­gi­je, već i iz na­še ep­ske knji­žev­no­sti. Šta te je naj­vi­še in­spi­ri­sa­lo da na­pi­šeš „Bajku“, ot­kud ideja?

Teško je  odre­di­ti ta­čan tre­nu­tak ide­je i onu lam­pi­cu u gla­vi. Mogu se se­ti­ti ve­če­ri u ko­joj sam, kroz raz­go­vor sa dra­gom oso­bom, osmi­slio ne­ko­li­ko ju­na­ka, ali ide­ja o ro­ma­nu je mno­go sta­ri­ja. Čitao sam do­sta fan­ta­sti­ke, i po­čeo da raz­mi­šljam ka­ko bih vo­leo da pro­či­tam ne­što što ima ve­ze sa na­ma. Epske ili „ju­nač­ke“ pe­sme su se na­met­nu­le kao po­la­zi­šte, a na­kon što sam shva­tio da te pe­sme, u sta­ri­jim slo­je­vi­ma, kri­ju i ne­ke za­bo­ra­vlje­ne mit­ske mo­ti­ve, pot­pu­no me je ob­u­ze­la za­mi­sao da po­ku­šam da sve to ot­kri­jem i na­gla­sim, i da spo­jim na­šu epi­ku, da od nje na­pra­vim ne­pre­kid­ni tok rad­nje, u vi­du ro­ma­na, ko­ri­ste­ći sve pe­sme i pri­če, ili bar one ko­je sam sma­trao najznačajnijima…

Znam da si o Tolkinu već pri­čao na otva­ra­nju Tolkinfesta 2013. go­di­ne, ali mo­že­mo li da, po­vo­dom Tolkindana, po­no­vi­mo po­ne­što za one ko­ji ni­su bi­li pri­sut­ni. Da li te je i u ko­joj me­ri on mo­ti­vi­sao da za­poč­neš svo­ju trilogiju?

Da, pri­ča­li smo ta­da o slo­ven­skim mit­skim mo­ti­vi­ma ko­je je i ve­li­ki maj­stor ut­kao u svo­je de­lo – ne­ma ih mno­go, ali su tu, uz mno­go iz­ra­že­ni­ju nor­dij­sku mi­to­lo­gi­ju. A na­rav­no da me je mo­ti­vi­sao u ne­koj me­ri. Kod me­ne se sve do­go­di­lo slu­čaj­no i u pra­vo vre­me: pr­vo sam u bi­bli­o­te­ci ot­krio Hobita, i ja­ko mi se do­pao. Ubrzo na­kon to­ga, do­bio sam na po­klon i je­dan sja­jan fan­ta­zij­ski se­ri­jal Majkla Murkoka, ko­ji mi je i da­lje na spi­sku omi­lje­ne žan­rov­ske li­te­ra­tu­re. Onda je do­šao i Gospodar pr­ste­no­va, a na­kon to­ga me je ret­ko šta to­li­ko po­ne­lo u bu­duć­no­sti, pa je mo­žda i pri­me­re­no što sam se, mno­go go­di­na ka­sni­je, pri­hva­tio po­sla da na­pi­šem fan­ta­stič­nu pri­ču ka­kvu bih i sam vo­leo da čitam.

Malo bih da pro­đe­mo rad­nju sa­me „Bajke“, za one ko­ji ni­su ima­li pri­li­ku da pro­či­ta­ju pr­vi deo. Dakle, u pi­ta­nju je ep­ska fan­ta­sti­ka pre­ma mo­ti­vi­ma baj­ki i pe­sa­ma uz ko­je su od­ra­sta­le ge­ne­ra­ci­je. Slepa de­voj­či­ca i ju­na­ci ko­je sre­će uvu­če­ni su u ne­o­če­ki­va­nu avan­tu­ru, i u tr­ci za go­li ži­vot pro­bi­ja­ju se kroz svet pun mit­skih bi­ća i za­bo­ra­vlje­nih gra­do­va, dok nji­ho­vim ko­ra­ci­ma kroz le­gen­dar­ne slo­ven­ske pre­de­le kao da upra­vlja­ju drev­ni bo­go­vi lič­no. Osim što je ovo za­ni­mljiv, avan­tu­ri­stič­ki ro­man, šta je to što ovu knji­gu iz­dva­ja iz mno­štva dru­gih, to „ne­što“ zbog če­ga bi de­fi­ni­tiv­no vre­de­lo pro­či­ta­ti je?

Pitaš pi­sca da po­hva­li de­lo… Pa do­bro, „Bajka nad bajkama“ je pažljivo osmišljena da uključi male zasebne celine (srpske narodne pesme i pripovetke) u jedno veliko, romaneskno delo.  Ključne stvari koje je srpski narod želeo da sačuva od zaborava su tu. A tu su i mitski detalji slovenskih prostora, narodna predanja i običaji, pažljivo utkani u taj svet koji zato živi i kada junaci odu dalje... Eto, sa­mo to.

Kažeš ne­gde da je „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ „ozbilj­na“ knji­ga. Da li je on­da „Bajka“ ma­nje ozbilj­na, ia­ko je bi­lo po­treb­no ana­li­zi­ra­ti sve o na­šoj mi­to­lo­gi­ji, obi­ča­ji­ma i ep­skoj knji­žev­no­sti da bi bi­la na­pi­sa­na? Da li je to knji­ga za de­cu, ili ipak baj­ka za odrasle?

Odlično pi­ta­nje. Ozbiljno-​neozbiljna po­de­la je ve­ro­vat­no bi­la za ne­ke dnev­ne no­vi­ne, da se jed­no­stav­no raz­gra­ni­či ne­i­zma­šta­no ili naučno-​popularno od iz­ma­šta­nog i fan­ta­stič­nog. Ali, de­lim tvo­je mi­šlje­nje, ko­je na­slu­ću­jem iz sa­mog pi­ta­nja – na­rav­no da je ozbilj­no sva­ko de­lo ko­je u se­be uklju­či to­li­ko pri­pre­me kao „Bajka“, gde i „Slovensku mi­to­lo­gi­ju“ sma­tram ne­op­hod­nim ko­ra­kom… Da se za­i­sta shva­ti du­bi­na „Bajke“, ko­ja se či­ta kao la­ga­no šti­vo, po­treb­no je upo­re­đi­va­ti knji­ge… tek ta­da se sa­gle­da­ju ra­zlo­zi za na­i­zgled ne­do­re­če­ne do­ga­đa­je, jer ono što ju­na­ci „Bajke“ ne zna­ju – de­talj­no je ob­ja­šnje­no u „ozbilj­noj“ Mitologiji. Čak i sa­mim po­re­đe­njem ro­ma­na iz se­ri­ja­la mo­že se uo­či­ti de­talj­nost u vi­du broj­nih tra­go­va ko­je osta­vljam za pa­žlji­ve či­ta­o­ce – na pri­mer, pr­va knji­ga ima po­gla­vlje u kom de­voj­či­ca sa­nja svog pro­go­ni­te­lja, mi­sle­ći da je u pi­ta­nju drev­ni vam­pir ko­ji ju je li­šio po­ro­di­ce, ali broj­ni de­ta­lji u tom po­gla­vlju uka­zu­je na ne­kog dru­gog, ne­ko­ga ko se ne po­ja­vlju­je u pr­vom de­lu, već tek u „Dva ca­ra“… Iz ovo­ga pro­i­zi­la­zi i od­go­vor na tvo­je po­sled­nje pi­ta­nje: Ne, ovo ni­je knji­ga za de­cu, jer ni­šta u njoj ni­je pot­ce­nji­vač­ki upro­šće­no. Pišem sa­mo knji­ge ka­kve bih i sam vo­leo da či­tam. Ali, ni­je mo­ja kri­vi­ca što ih i de­ca vo­le – to su do­bre avan­tu­re u baj­ko­vi­tom sve­tu, ko­je ih oča­ra­va­ju, pla­še i za­ba­vlja­ju, a ako sa­da i ne sa­gle­da­ju sve slo­je­ve pri­po­ve­da­nja, to će im knji­gu uči­ni­ti dra­žom u bu­duć­no­sti, ka­da je po­no­vo otkriju.

nenad-gajic-korice-knjiga-540x211

Vodio si se lajt­mo­ti­vom da „Jedan čo­vek, ma ko­li­ko in­spi­ri­san bio, ne mo­že bi­ti kre­a­tiv­ni­ji od sop­stve­nog na­ro­da“. Koji ele­men­ti po­zna­ti­ji ši­rem au­di­to­ri­ju­mu su ti po­slu­ži­li kao in­spi­ra­ci­ja, ili ko­je si mo­ti­ve ko­ri­stio i uči­nio ih pri­hva­tlji­vi­jim za ši­ru jav­nost? Možeš li ukrat­ko iz­dvo­ji­ti ne­što značajnije?

Kako sam već po­me­nuo, po­ku­ša­vam da pre­po­znam sta­ri­je, mit­ske mo­ti­ve u na­rod­noj knji­žev­no­sti, i da ih pre­ne­sem u „Bajku“. Nedavno sam na­pi­sao tekst, za blog Lagune, ko­ji to vra­ća­nje ep­skih mo­ti­va u pr­vo­bit­ni oblik ob­ja­šnja­va na pri­me­ru pe­sme „Smrt Majke Jugovića“. Uprkos tu­ma­če­nju no­vi­jeg pe­va­ča, ja­sno je da sa­mo vi­la – mit­sko bi­će! – mo­že ima­ti „kri­la la­bu­do­va“ da po­le­ti, „oči so­ko­lo­ve“ da pre­po­zna po­ro­di­cu u mo­ru iz­gi­nu­lih na bo­ji­štu i, pre sve­ga, bi­ti ta­ko „tvr­da sr­ca“ te ne pu­sti­ti ni su­zu za naj­mi­li­ji­ma, upr­kos stro­gim nor­ma­ma vre­me­na. Vile ne pla­ču, ali no­vi­ji pe­vač shva­ta Majku Jugovića kao že­nu, pa ne ra­zu­me nje­no po­na­ša­nje, što do­vo­di do pa­ra­dok­sal­nog kra­ja gde se ona na­du­je i ras­pr­sne – u is­toj sce­ni re­kon­stru­i­sa­noj u Bajci, vi­la ta­ko­đe ne­sta­je, ali na mit­ski na­čin, ka­ko je ve­ro­vat­no za­mi­slio i pr­vo­bit­ni pe­vač: „pre­pu­če joj ljud­sko sr­ce, po­be­di di­vlji­na, pu­sti kri­la mla­da vi­la i od­le­te na­vek iz dvor-​grada“. To je to, pred­sta­vlja­nje mit­skih mo­ti­va u obli­ku ka­kav su, ve­ru­jem, pr­vo­bit­no mo­gli imati.

Prva knji­ga „Bajka nad baj­ka­ma – Senka u ta­mi“ pred­sta­vlja skup pri­ča, baj­ki i pe­sa­ma ko­ji­ma je tre­bao mo­tiv ko­ji ih uje­di­nju­je u ce­li­nu. Šta je to što ih spa­ja? Koji je to motiv?

Ujedinjujem ih i ja, do­pi­si­va­njem de­lo­va ko­ji ne­do­sta­ju, ali ih, pre sve­ga, uje­di­nju­je de­voj­či­ca oko ko­je se vr­ti pri­ča. Ona je sle­pa, ne­u­gled­na, ne­pri­met­na, uvek po stra­ni… za­i­sta je mo­gu­će za­mi­sli­ti da je na­rod­ni pe­vač ne bi ni po­me­nuo u pe­sma­ma, sve i da je bi­la pri­sut­na na me­stu do­ga­đa­ja. Ta jed­no­stav­na ide­ja mi je omo­gu­ći­la da iz­gra­dim im­po­zant­nu ce­li­nu od na­i­zgled ne­po­ve­za­nih de­lo­va. Neka mi bu­de opro­šte­no ovo po­re­đe­nje, ali po­sto­je te­o­ri­je da je i Homer svo­ja de­la sa­sta­vio na sli­čan na­čin, spa­ja­njem na­rod­nih pe­sa­ma, pa sa­da ipak svi zna­mo bar de­lo­ve pri­če o Odisejevim lu­ta­nji­ma. Tome i ja te­žim – pre­no­še­nju na­ših priča.

Dakle, u pi­ta­nju je ve­li­ka slo­ven­ska sa­ga u ko­joj se pre­pli­ću za­go­net­ke i mi­ste­ri­je, bor­be i iz­ne­na­đu­ju­ći obr­ti, dok se dru­ži­na, oku­plje­na na­i­zgled slu­čaj­no, bo­ri s ne­čim što se pri­ka­zu­je kao drev­no zlo, nes­hva­tlji­vo čo­ve­ku. Knjiga je za­vr­še­na ta­ko da da­je na­zna­ke da će bi­ti i dru­ge knji­ge, što se upra­vo i do­go­di­lo. Šta da oče­ku­je­mo, šta nam to do­no­se “Dva ca­ra”, i šta sle­di iza to­ga u “Bajci nad bajkama”?

Ne že­lim da ot­kri­vam pre­vi­še, do­sta to­ga se već mo­že pret­po­sta­vi­ti ka­da se zna da ko­ri­stim mo­ti­ve na­rod­ne epi­ke. Ali ukrat­ko, ako je pr­va knji­ga bi­la pu­te­še­stvi­je, upo­zna­va­nje sa ne­o­bič­nom dru­ži­nom u ne­vo­lji, dru­ga knji­ga je tra­gič­ni­ja, jer se ba­vi rat­nim vi­ho­rom ko­ji se ne­u­mit­no na­dvi­ja, i iz­bo­ri­ma ko­je ju­na­ci mo­ra­ju na­či­ni­ti. To ni­su la­ki iz­bo­ri, a svi ju­na­ci mo­ra­ju da ži­ve – ili ne ži­ve – sa nji­ma. Simbolično, na po­čet­ku ci­ti­ram baš čo­ve­ka či­je ime no­si ovaj do­ga­đaj, jer taj ci­tat naj­bo­lje opi­su­je knji­gu „Bajka nad baj­ka­ma: Dva ca­ra“. Ide ot­pri­li­ke ova­ko: Želeo bih da se ovo ni­je mo­ra­lo do­go­di­ti u mo­je vre­me, re­če Frodo. I ja bih, re­če Gandalf, kao i svi ko­ji do­ži­ve ta­kva vre­me­na. Ali ni­je na nji­ma da o to­me odlu­ču­ju. Na na­ma je sa­mo da odlu­či­mo šta će­mo uči­ni­ti s vre­me­nom ko­je nam je da­to. (Dž. R. R. Tolkin, Gospodar pr­ste­no­va) Rano je sa­da re­ći  šta još sle­di iza to­ga, na­kon ve­li­kog bo­ja i svih tra­ge­di­ja ko­je je iza­zvao, ali mo­gu već ov­de na­ja­vi­ti rad­ni na­slov idu­će knji­ge… Verovatno će se zva­ti „Treća noć“. Da ozna­či sim­bo­lič­no za­tva­ra­nje baj­ko­vi­tog kru­ga, jer se ta­ko zo­ve i pr­vo po­gla­vlje pr­ve knjige.

(Intervju sa por­ta­la Autostoperski vo­dič kroz fan­ta­sti­ku i sa saj­ta Lagune)