Prolog knjige BAJKA NAD BAJKAMA: Dva cara (u pripremi, Laguna 2016)

Ruka mrtvog čoveka

Ogromna cr­na pti­ca kra­si­la je naj­vi­šu ku­lu car­ske pa­la­te. Bila je du­ža od ru­ke od­ra­slog mu­škar­ca od ra­me­na do vr­ho­va pr­sti­ju, i bes­ko­nač­no sta­ra. Čelični od­sjaj nje­nih kri­la na sna­žnom sun­cu pre­va­rio bi i naj­pa­žlji­vi­jeg po­sma­tra­ča, da ret­ki i br­zi okre­ti gla­ve ni­su oži­vlja­va­li sli­ku. Ti od­me­re­ni tr­za­ji uka­zi­va­li su da je ipak reč o ži­vom bi­ću, ko­je šte­dlji­vim po­kre­ti­ma pa­žlji­vo osma­tra si­tu­a­ci­ju u car­skom dvo­ri­štu. Sa po­zi­ci­je ko­ju je is­ku­sno za­u­zi­ma­la, bi­stre cr­ne oči pti­ce mo­gle su sa­gle­da­ti i ceo grad i do­bar deo ši­ro­kog dru­ma ko­ji je vo­dio do grad­skih zidina.Bajka_nad_bajkama_-_Dva_cara_-_Ruka_mrtvog_coveka

Crna gla­va se po­no­vo pa­žlji­vo za­gle­da u jed­nu ša­ku, is­tu onu ko­ju je od­me­ra­va­la već sa­ti­ma, a za­tim se pti­ca pri­gu­še­no ogla­si, mo­žda i ne­skri­ve­nim za­do­volj­stvom, dok je la­ga­no ši­ri­la svo­ja pre­ve­li­ka kri­la da se u ni­zu od­me­re­nih po­kre­ta spu­sti na tlo. Sletela je ne­da­le­ko od ša­ke ko­ja be­še pred­met nje­nog pro­u­ča­va­nja, ša­ke ko­ja je ne­po­mič­no le­ža­la na ze­mlji, prot­nu­ta kroz otvor re­še­ta­ka. Drevna pti­ca do­bro je po­zna­va­la ovaj pro­zor­čić, je­di­ni u kom­plek­su car­skih tam­ni­ca, jer se već mno­go pu­ta go­sti­la tu u ve­ku iza se­be. Bila je već pre­ve­li­ka da bi se bez te­ško­ća pro­vla­či­la kroz te re­šet­ke, i pre­mu­dra da bi to uop­šte po­že­le­la, ali je ova ne­po­mič­na ša­ka bi­la iza­zov ko­ji ni­je mo­gla propustiti.

Ptičurina pri­sko­či i sna­žnim klju­nom ot­ki­de deo me­sa sa jed­nog pr­sta, okr­znuv­ši u po­vla­če­nju i du­gi pr­ljav no­kat, da bi za­tim spret­no od­sko­či­la na is­to me­sto. Jedva pri­met­ni tr­zaj i pri­gu­še­ni krik bi­li su sko­ro do­volj­ni da ote­ra­ju opre­znog ga­vra­na, ali je dvo­ri­šte bi­lo pra­zno, a on gla­dan. Ptica za­to sa­mo ha­la­plji­vo pro­gu­ta svoj za­lo­gaj i skik­nu, kri­kom slič­nim ljud­skom, po­put mno­gih za­tvo­re­ni­ka ko­je je već is­pra­ti­la na onaj svet, i osta­de da ne­po­mič­no sto­ji, na­kri­viv­ši gla­vu na stra­nu ka­ko bi iz naj­bo­ljeg ugla po­sma­tra­la po­ten­ci­jal­no opa­snu hranu.

Nekoliko tre­nu­ta­ka ni­šta se ni­je do­go­di­lo. Trenuci se pre­tvo­ri­še u mi­nu­te, a pti­ca je i da­lje str­plji­vo če­ka­la, ne­čuj­na, vre­ba­ju­ći pri­li­ku da se po­go­sti još uvek sve­žim ljud­skim me­som. Ruka se vi­še ni­je po­me­ra­la, dok se krv iz otvo­re­ne ra­ne na pr­stu le­njo pro­mo­li­la i spo­ro kre­nu­la na­po­lje, a za­tim već sta­la, zgru­ša­la se i sa­su­ši­la pod ja­kim po­dnev­nim sun­cem. Tada je sta­ri ga­vran pro­ce­nio da je naj­zad do­šao pra­vi tre­nu­tak, pa uz ve­se­li krik po­no­vo pri­sko­či i žud­no za­ri kljun u već na­če­to mesto.

(Blog sa saj­ta Lagune, pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply