Blog za sajt Lagune

Tanka linija između mita i bajke

Pre par go­di­na, po­vo­dom ra­di­o­ni­ce kre­a­tiv­nog pi­sa­nja ko­ju sam odr­žao u Novom Sadu, smi­slio sam za­da­tak ko­ji je in­spi­ra­ci­ja za ovu te­mu. Trebalo je da mla­di pi­sci pre­po­zna­ju uz­ro­ke do­ga­đa­ja u ro­ma­nu Bajka nad baj­ka­ma, ko­ri­ste­ći odred­ni­ce ko­je smo za­jed­nič­ki iden­ti­fi­ko­va­li i po­tra­ži­li u knji­zi Slovenska mi­to­lo­gi­ja. I mla­di au­to­ri su za­da­tak uspe­šno re­ši­li, na nji­ho­vu ra­dost, a na mo­je ve­li­ko za­do­volj­stvo – ta­ko sam prak­tič­no pri­ka­zao ono o če­mu go­vo­rim u uvo­du Bajke, (ka­ko „ni­sam mo­rao opi­si­va­ti ni tu­ma­či­ti vi­še ne­go što je po­treb­no“, već sam ceo mit­ski svet mo­gao „do­ži­ve­ti oči­ma ju­na­kâ pri­če“). O is­toj stva­ri je i ve­li­ki Hemingvej re­kao: „Ako pi­sac pro­ze zna do­volj­no o ono­me šta pi­še, mo­že iz­o­sta­vi­ti stva­ri ko­je zna… Dostojanstvo kre­ta­nja san­te le­da po­ti­če od to­ga što je sa­mo jed­na osmi­na iz­nad vo­de.“

Na kra­ju član­ka go­vo­rim po­ne­što i o vra­ća­nju ep­skih mo­ti­va u pr­vo­bit­ni oblik, ali ću, na­kon ovog is­ko­ra­ka, uspo­ri­ti i po­ku­ša­ti da vas pro­ve­dem kroz za­da­tak na is­ti na­čin kao i mla­de pi­sce, sa­mo na­pi­sme­no. Radionica je po­če­la ob­ja­šnje­njem da Vuk ni­je obi­čan lo­pov, već hro­mi vu­ko­dlak, sa­da u čo­več­jem oblič­ju, ko­me je u ra­se­če­ni pa­lac ne­dav­no umet­nut ras­kov­nik, ma­gič­na tra­va što ot­klju­ča­va sve bra­ve; ka­da uz­me svoj dru­gi oblik, Vuk po­sta­je po­put ži­vo­ti­nje, br­ži i ja­či, ali s ma­nje ja­snim mi­sli­ma. Skrenuo sam pa­žnju svi­ma da tra­ži­mo po­sto­ji li ne­što ne­ja­sno u sle­de­ćem od­lom­ku (iz ro­ma­na Bajka nad baj­ka­ma: Senka u ta­mi, po­gla­vlje „Vučja po­sla“):

Kovčeg je za­i­sta bio ra­sko­šan – ve­lik sko­ro kao kre­vet, si­jao je u uglu kao da je od su­vo­ga zla­ta! Proradi u Vuku sta­ra lo­pov­ska strast, oči mu ble­snu­še, i on se br­zo us­pe i kre­te ka kov­če­gu. I ta­man pru­ži ru­ku da ga otvo­ri, ka­da si­le ne­ze­malj­ske kre­nu­še na nje­ga!

vucja_posla

Nije Vuk znao tač­no šta se do­go­di­lo, ali od­jed­nom se pred njim po­ja­vi ne­ko po­lu­pro­vid­no bi­će, na­lik du­hu, u ri­ta­ma, is­pi­je­no, a nje­go­ve oči be­hu sa­mo beo­nja­če. Ovo čud­no bi­će je vri­šta­lo i ki­di­sa­lo na hro­mog čo­ve­ka, is­pu­nja­va­ju­ći ga stra­hom i od­vrat­no­šću, te­ra­ju­ći ga da se po­vla­či ko­rak po ko­rak una­zad, dok se naj­zad ne sru­ši pre­ko sto­la, te ča­še s nje­ga uz tre­sak po­pa­da­še na pod i za­ko­tr­lja­še se po ce­loj so­bi. Vuk je­dva ma­lo do­đe se­bi, za­pa­njen na­sta­lim pre­o­kre­tom, i ne­gde iz da­lji­ne, ispod se­be, za­ču gla­so­ve. Ako je do­sad i pro­šao ne­za­pa­žen, sa­da to be­še pro­šlost. Još je iz­mi­cao is­pred ave­ti, a shva­ti da će usko­ro ima­ti po­sla i sa oni­ma u či­je je uto­či­šte pro­va­lio…

Izbegavajući be­snu avet ko­ja je ki­di­sa­la na nje­ga po­put psa ču­va­ra, na­po­kon po­če da ra­zu­me i šta mu ova vi­če: „Kradeš! Kradeš iz mog kov­če­ga! Ti ni­si moj knez! Kradeš! Kradeš iz mog kov­če­ga! Kradeš!“ Ugrize se Vuk za usnu, be­san što je bio br­zo­plet – na­rav­no da je ne­ko okru­žen lo­po­vi­ma mo­rao ima­ti po­u­zdan na­čin da za­šti­ti svo­je bla­go! A opet, ka­ko je lo­pov, pa ma­kar on bio i sam lo­pov­ski knez, uspeo da na­te­ra du­ha da ga slu­ži? Da li je to uop­šte duh? Prolete mu kroz gla­vu da je čuo za ne­ka­kve du­še ko­je ču­va­ju gra­đe­vi­ne… Da li je ovo mo­žda to? Talason? „Šta si ti?!“, drek­nu on na utva­ru ka­da ova sle­de­ći put kre­nu na nje­ga, ali ga is­pi­je­ni pro­vid­ni čo­vek ni­je slu­šao, ne­pre­sta­no po­na­vlja­ju­ći svo­je be­so­muč­ne kri­ke. Izmače se Vuk po­no­vo; mo­zak mu je ra­dio gro­zni­ča­vo, ali ni­je mo­gao baš ni­če­ga da se do­se­ti. Još jed­nom kre­te utva­ra na nje­ga, a Vuk se u po­ku­ša­ju da je iz­beg­ne spo­ta­če o ne­što na ze­mlji, pa po­če da se ko­be­lja i ru­ka­ma i no­ga­ma, i na kra­ju se ne­ka­ko na­đe uz onaj kov­čeg, po­ku­ša­va­ju­ći da se pri­dig­ne. I ta­da, on se ru­ka­ma oslo­ni na kov­čeg, od­gur­nuv­ši se od nje­ga, za­gre­bav­ši pri­de još ose­tlji­vi pa­lac o oštre ivi­ce na hlad­nom me­ta­lu na­lik zla­tu, i okre­ću­ći se vi­de da će mu se pri­ka­za za­ku­ca­ti pra­vo u li­ce…

Stigao je Vuk još sa­mo da za­žmu­ri u oče­ki­va­nju ne­i­zbe­žnog su­da­ra. Međutim, do uda­ra ni­ka­da ne do­đe. Utvara se baš ta­da za­u­sta­vi go­to­vo u me­stu, i pre­sta­de da vri­šti, a po­gled ra­zu­me­va­nja vra­ti joj se u beo­nja­če, ko­je do­bi­še iz­gled sko­ro nor­mal­nih oči­ju. Vuk, otvo­riv­ši sop­stve­ne oči, shva­ti da avet po­sta­je sve ble­đa i ble­đa, a ta­da za­ču i sa­svim dru­ga­či­ji glas, ko­ji vi­še ne be­še ni hi­ste­ri­čan ni be­san: „Hvala ti! Ne znam ka­ko si me oslo­bo­dio ču­va­nja tog pro­kle­tog kov­če­ga na či­jem dnu sam za­zi­dan, ali mo­ja du­ša je slo­bod­na… Zbogom, i pogledaj iz­nad kre­ve­ta…“

Poslednje re­či Vuk je­dva da je čuo, ne­si­gu­ran ni da li ih je ra­zu­meo, ali is­ko­ri­sti pri­li­ku što je po­red kov­če­ga i što ave­ti vi­še ne­ma, te ga otvo­ri obe­ma ru­ka­ma. Zasja zla­to, za­sja dra­go ka­me­nje, za­sja sre­bro, pro­su­še se bi­se­ri… A uz sve to bo­gat­stvo što šlja­šti na sve stra­ne, spa­zi Vuk u uglu kov­če­ga jed­nu sa­svim po­zna­tu ma­ra­mu, i zgra­bi je bez ika­kvog raz­mi­šlja­nja, dok je pre­o­bra­žaj u vu­ko­dla­ka već po­či­njao…

Nakon či­ta­nja od­lom­ka, uče­sni­ci gru­pe slo­ži­li su se da ne po­sto­ji ni­šta ne­ja­sno. Ovakav za­klju­čak po­tvr­đu­je dru­gi deo ci­ta­ta o san­ti le­da, ko­ji ka­že: „Čitalac će, ako pi­sac pi­še za­i­sta do­volj­no, ima­ti ose­ćaj o iz­o­sta­vlje­nim stva­ri­ma, jak kao da ih je pi­sac i na­veo.“ Tek ka­da sam po­sta­vio pra­vo pi­ta­nje, „Zašto je duh ne­stao?“, mla­di pi­sci sa­gla­si­li su se da to je­ste osta­lo ne­do­re­če­no, jer je to ne­što što ni ju­nak ne zna.

Kroz di­sku­si­ju smo, kon­sen­zu­som, do­šli do če­ti­ri poj­ma ko­je tre­ba is­tra­ži­ti u Mitologiji, a ko­ji bi mo­gli ob­ja­sni­ti do­ga­đaj: Vukodlak, Utvara (avet, duh), Talason, Raskovnik. Nakon ova­ko isprav­nog odre­đe­nja pro­ble­ma, sve gru­pe su kroz is­tra­ži­va­nje do­šle do re­še­nja (ras­kov­ni­ka u Vukovom pal­cu), što se ja­sno vi­di u ci­ta­ti­ma iz dva po­sled­nja po­me­nu­ta po­gla­vlja knji­ge Slovenska mi­to­lo­gi­ja:

Talason ni­ka­da ne na­pu­šta zgra­du ko­ju ču­va i po­sto­ji sve dok po­sto­ji ta zgra­da, osim ako se ma­gij­skim pu­tem ne oslo­bo­di po­mo­ću ras­kov­ni­ka, ma­gič­ne tra­ve ko­ja „raz­ve­zu­je sve što je za­ve­za­no“, pa i ova­kve ma­gij­ske oko­ve. Talason je obič­no do­bro­na­me­ran, ali mo­že bi­ti i zao i iz­u­zet­no opa­san, po­seb­no ako ne­ko ima na­me­ru da opljač­ka, ošte­ti ili po­ru­ši zgra­du ko­ju on šti­ti.

Prema ne­kim pre­da­nji­ma, ras­kov­nik oslo­ba­đa i za­ro­blje­ne ili pro­kle­te du­še, ko­je ču­va­ju ukle­to bla­go, ili oslo­ba­đa ta­la­so­ne od nji­ho­vog bes­ko­nač­nog po­sto­ja­nja; ova tra­va, da­kle, uspe­šno raz­ve­zu­je čak i ne­vi­dlji­ve ma­gij­ske ve­ze, od­no­sno raš­či­nja­va.

Ovakvih do­ga­đa­ja, sa na­mer­no iz­o­sta­vlje­nim de­ta­lji­ma, ima u oba de­la Bajke. Samo za bu­du­će pi­sce, evo jed­nog oči­gled­ni­jeg pri­me­ra: za­što u po­gla­vlju „O vu­ko­vi­ma i zma­je­vi­ma“ u okr­ša­ju vu­ko­dla­ka i zma­je­vi­tog ju­na­ka je­dan od njih gu­bi svo­ju moć? U kom po­gla­vlju Slovenske mi­to­lo­gi­je je pi­sa­no o to­me?

Nakon što sam ve­ći deo član­ka pro­veo pri­ka­zu­ju­ći u prak­si „te­o­ri­ju san­te le­da“ jed­nog ve­li­kog maj­sto­ra, red je da za­klju­čak po­sve­tim spe­ci­fič­no­sti­ma sop­stve­nog pi­sa­nja, ume­sto sa­ve­ta bu­du­ćim pi­sci­ma. Pre sve­ga, ne pri­hva­taj­te da u stva­ra­nju po­sto­je pra­vi­la, sa­mo smer­ni­ce! Uz do­volj­no kre­a­tiv­no­sti, sva­ko pra­vi­lo mo­že se mi­mo­i­ći. Nekada je po­treb­no po­no­vi­ti stva­ri, što sam uči­nio u na­stav­ku Bajke za ko­ji sam že­leo da se mo­že či­ta­ti i za­seb­no – na­vo­de­ći da je Senka sle­pa i osta­lo što uti­če na da­lji tok rad­nje, a iz­o­sta­vlja­ju­ći de­ta­lje iz pr­ve knji­ge. Pre vi­še go­di­na, u jed­noj od ret­kih ne­ga­tiv­nih kri­ti­ka knji­ge Slovenska mi­to­lo­gi­ja za­me­re­no mi je, po se­ća­nju, da „mi­to­lo­gi­ja ni­je knji­žev­nost“, te da se ne mo­že pred­sta­vlja­ti na taj na­čin, bez stal­nog na­vo­đe­nja izvo­ra i u for­mi pri­ča. Kada je ob­ja­vlje­na pr­va Bajka nad baj­ka­ma, jed­na či­ta­telj­ka za­me­ri­la mi je stil­sku ne­do­sled­nost, tvr­de­ći da „sva­ko mo­že is­pri­ča­ti ma­što­vi­tu pri­ču“. Zahvalan sam kri­ti­ča­ri­ma što su is­ta­kli pra­ve stva­ri, ali o obe imam su­prot­no mi­šlje­nje: mi­to­lo­gi­ja i te ka­ko je­ste knji­žev­nost, usme­na, na­sta­la u du­gim no­ći­ma pri­ča uz va­tru, a te pri­če su mo­ra­le bi­ti do­bre i ma­što­vi­te da bi pre­ži­ve­le ve­ko­ve. A da ne mo­že sva­ko is­pri­ča­ti ma­što­vi­tu pri­ču, sve­do­če i pra­zni­ne i ne­o­pi­sa­ni do­ga­đa­ji ko­je ima­mo u na­šoj mi­to­lo­gi­ji i na­rod­noj epi­ci.

Istraživači mi­ta tvr­de da su naj­ma­što­vi­ti­je sta­re pe­sme i pri­če spa­ja­ne sa no­vi­ji­ma, a sta­ri ju­na­ci me­nja­ni no­vi­ma, na šta uka­zu­ju mno­gi tra­go­vi u vi­du ne­o­bja­šnji­vih mo­ti­va, re­ak­ci­ja ili do­ga­đa­ja. Čajkanović pre jed­nog ve­ka ana­li­zi­ra, u pe­smi „Smrt Majke Jugovića“, da sa­mo vi­la – mit­sko bi­će! – mo­že ima­ti „kri­la la­bu­do­va“ da po­le­ti, „oči so­ko­lo­ve“ da pre­po­zna svo­ju po­ro­di­cu u mo­ru iz­gi­nu­lih na bo­ji­štu i, pre sve­ga, bi­ti ta­ko „tvr­da sr­ca“ te ne pu­sti­ti ni su­zu za naj­mi­li­ji­ma, upr­kos stro­gim nor­ma­ma vre­me­na (kon­trast ova­kvom po­na­ša­nju je mla­da Đurđevica, ko­ja je od tu­ge za de­ve­rom „li­ce na­gr­di­la”, a za bra­tom „oči iz­va­di­la“). Vile ne pla­ču, ali no­vi­ji pe­vač po­gre­šno shva­ta Majku Jugovića kao že­nu, pa ne mo­že ra­zu­me­ti nje­no po­na­ša­nje, što do­vo­di do pa­ra­dok­sal­nog kra­ja gde se ona na­du­je i ras­pr­sne – u is­toj sce­ni re­kon­stru­i­sa­noj u Bajci, vi­la ta­ko­đe ne­sta­je, ali na mit­ski na­čin, ka­ko je ve­ro­vat­no za­mi­slio i pr­vo­bit­ni pe­vač: „pre­pu­če joj ljud­sko sr­ce, po­be­di di­vlji­na, pu­sti kri­la mla­da vi­la i od­le­te na­vek iz dvor-​grada“.

I u na­rod­noj epi­ci, da­kle, tra­žim i na­la­zim mit­ske mo­ti­ve, re­ša­va­ju­ći sva­ki po­put sla­ga­li­ce. Stvarajući fan­ta­sti­ku ka­kvu i sam že­lim da či­tam, do­da­jem tek ko­li­ko ne­do­sta­je, ili ma­nje. Nadam se da je ovaj čla­nak po­ka­zao deo po­sve­će­no­sti s ko­jom pri­la­zim tom za­dat­ku, s ve­rom da je­dan čo­vek, ma ka­ko in­spi­ri­san bio, ne mo­že bi­ti kre­a­tiv­ni­ji od sop­stve­nog na­ro­da. A stil? Manje je va­žan, ako ne i pot­pu­no po­dre­đen mo­ti­vu ko­ji ob­ra­đu­jem. Spreman sam da sve­sno me­njam na­ra­ci­ju, nje­nu de­talj­nost i tem­po, ka­ko bih ura­dio ono naj­te­že u knji­žev­no­sti – is­pri­čao do­bru, za­ni­mlji­vu i di­na­mič­nu pri­ču. Takve tra­ju.

(Blog sa saj­ta Lagune, pogledaj izvor)

Bez komentara

Leave a Reply