Pre par godina, povodom radionice kreativnog pisanja koju sam održao u Novom Sadu, smislio sam zadatak koji je inspiracija za ovu temu. Trebalo je da mladi pisci prepoznaju uzroke događaja u romanu Bajka nad bajkama, koristeći odrednice koje smo zajednički identifikovali i potražili u knjizi Slovenska mitologija. I mladi autori su zadatak uspešno rešili, na njihovu radost, a na moje veliko zadovoljstvo – tako sam praktično prikazao ono o čemu govorim u uvodu Bajke, (kako „nisam morao opisivati ni tumačiti više nego što je potrebno“, već sam ceo mitski svet mogao „doživeti očima junakâ priče“). O istoj stvari je i veliki Hemingvej rekao: „Ako pisac proze zna dovoljno o onome šta piše, može izostaviti stvari koje zna… Dostojanstvo kretanja sante leda potiče od toga što je samo jedna osmina iznad vode.“
Na kraju članka govorim ponešto i o vraćanju epskih motiva u prvobitni oblik, ali ću, nakon ovog iskoraka, usporiti i pokušati da vas provedem kroz zadatak na isti način kao i mlade pisce, samo napismeno. Radionica je počela objašnjenjem da Vuk nije običan lopov, već hromi vukodlak, sada u čovečjem obličju, kome je u rasečeni palac nedavno umetnut raskovnik, magična trava što otključava sve brave; kada uzme svoj drugi oblik, Vuk postaje poput životinje, brži i jači, ali s manje jasnim mislima. Skrenuo sam pažnju svima da tražimo postoji li nešto nejasno u sledećem odlomku (iz romana Bajka nad bajkama: Senka u tami, poglavlje „Vučja posla“):
Kovčeg je zaista bio raskošan – velik skoro kao krevet, sijao je u uglu kao da je od suvoga zlata! Proradi u Vuku stara lopovska strast, oči mu blesnuše, i on se brzo uspe i krete ka kovčegu. I taman pruži ruku da ga otvori, kada sile nezemaljske krenuše na njega!
Nije Vuk znao tačno šta se dogodilo, ali odjednom se pred njim pojavi neko poluprovidno biće, nalik duhu, u ritama, ispijeno, a njegove oči behu samo beonjače. Ovo čudno biće je vrištalo i kidisalo na hromog čoveka, ispunjavajući ga strahom i odvratnošću, terajući ga da se povlači korak po korak unazad, dok se najzad ne sruši preko stola, te čaše s njega uz tresak popadaše na pod i zakotrljaše se po celoj sobi. Vuk jedva malo dođe sebi, zapanjen nastalim preokretom, i negde iz daljine, ispod sebe, začu glasove. Ako je dosad i prošao nezapažen, sada to beše prošlost. Još je izmicao ispred aveti, a shvati da će uskoro imati posla i sa onima u čije je utočište provalio…
Izbegavajući besnu avet koja je kidisala na njega poput psa čuvara, napokon poče da razume i šta mu ova viče: „Kradeš! Kradeš iz mog kovčega! Ti nisi moj knez! Kradeš! Kradeš iz mog kovčega! Kradeš!“ Ugrize se Vuk za usnu, besan što je bio brzoplet – naravno da je neko okružen lopovima morao imati pouzdan način da zaštiti svoje blago! A opet, kako je lopov, pa makar on bio i sam lopovski knez, uspeo da natera duha da ga služi? Da li je to uopšte duh? Prolete mu kroz glavu da je čuo za nekakve duše koje čuvaju građevine… Da li je ovo možda to? Talason? „Šta si ti?!“, dreknu on na utvaru kada ova sledeći put krenu na njega, ali ga ispijeni providni čovek nije slušao, neprestano ponavljajući svoje besomučne krike. Izmače se Vuk ponovo; mozak mu je radio grozničavo, ali nije mogao baš ničega da se doseti. Još jednom krete utvara na njega, a Vuk se u pokušaju da je izbegne spotače o nešto na zemlji, pa poče da se kobelja i rukama i nogama, i na kraju se nekako nađe uz onaj kovčeg, pokušavajući da se pridigne. I tada, on se rukama osloni na kovčeg, odgurnuvši se od njega, zagrebavši pride još osetljivi palac o oštre ivice na hladnom metalu nalik zlatu, i okrećući se vide da će mu se prikaza zakucati pravo u lice…
Stigao je Vuk još samo da zažmuri u očekivanju neizbežnog sudara. Međutim, do udara nikada ne dođe. Utvara se baš tada zaustavi gotovo u mestu, i prestade da vrišti, a pogled razumevanja vrati joj se u beonjače, koje dobiše izgled skoro normalnih očiju. Vuk, otvorivši sopstvene oči, shvati da avet postaje sve bleđa i bleđa, a tada začu i sasvim drugačiji glas, koji više ne beše ni histeričan ni besan: „Hvala ti! Ne znam kako si me oslobodio čuvanja tog prokletog kovčega na čijem dnu sam zazidan, ali moja duša je slobodna… Zbogom, i pogledaj iznad kreveta…“
Poslednje reči Vuk jedva da je čuo, nesiguran ni da li ih je razumeo, ali iskoristi priliku što je pored kovčega i što aveti više nema, te ga otvori obema rukama. Zasja zlato, zasja drago kamenje, zasja srebro, prosuše se biseri… A uz sve to bogatstvo što šljašti na sve strane, spazi Vuk u uglu kovčega jednu sasvim poznatu maramu, i zgrabi je bez ikakvog razmišljanja, dok je preobražaj u vukodlaka već počinjao…
Nakon čitanja odlomka, učesnici grupe složili su se da ne postoji ništa nejasno. Ovakav zaključak potvrđuje drugi deo citata o santi leda, koji kaže: „Čitalac će, ako pisac piše zaista dovoljno, imati osećaj o izostavljenim stvarima, jak kao da ih je pisac i naveo.“ Tek kada sam postavio pravo pitanje, „Zašto je duh nestao?“, mladi pisci saglasili su se da to jeste ostalo nedorečeno, jer je to nešto što ni junak ne zna.
Kroz diskusiju smo, konsenzusom, došli do četiri pojma koje treba istražiti u Mitologiji, a koji bi mogli objasniti događaj: Vukodlak, Utvara (avet, duh), Talason, Raskovnik. Nakon ovako ispravnog određenja problema, sve grupe su kroz istraživanje došle do rešenja (raskovnika u Vukovom palcu), što se jasno vidi u citatima iz dva poslednja pomenuta poglavlja knjige Slovenska mitologija:
Talason nikada ne napušta zgradu koju čuva i postoji sve dok postoji ta zgrada, osim ako se magijskim putem ne oslobodi pomoću raskovnika, magične trave koja „razvezuje sve što je zavezano“, pa i ovakve magijske okove. Talason je obično dobronameran, ali može biti i zao i izuzetno opasan, posebno ako neko ima nameru da opljačka, ošteti ili poruši zgradu koju on štiti.
Prema nekim predanjima, raskovnik oslobađa i zarobljene ili proklete duše, koje čuvaju ukleto blago, ili oslobađa talasone od njihovog beskonačnog postojanja; ova trava, dakle, uspešno razvezuje čak i nevidljive magijske veze, odnosno raščinjava.
Ovakvih događaja, sa namerno izostavljenim detaljima, ima u oba dela Bajke. Samo za buduće pisce, evo jednog očiglednijeg primera: zašto u poglavlju „O vukovima i zmajevima“ u okršaju vukodlaka i zmajevitog junaka jedan od njih gubi svoju moć? U kom poglavlju Slovenske mitologije je pisano o tome?
Nakon što sam veći deo članka proveo prikazujući u praksi „teoriju sante leda“ jednog velikog majstora, red je da zaključak posvetim specifičnostima sopstvenog pisanja, umesto saveta budućim piscima. Pre svega, ne prihvatajte da u stvaranju postoje pravila, samo smernice! Uz dovoljno kreativnosti, svako pravilo može se mimoići. Nekada je potrebno ponoviti stvari, što sam učinio u nastavku Bajke za koji sam želeo da se može čitati i zasebno – navodeći da je Senka slepa i ostalo što utiče na dalji tok radnje, a izostavljajući detalje iz prve knjige. Pre više godina, u jednoj od retkih negativnih kritika knjige Slovenska mitologija zamereno mi je, po sećanju, da „mitologija nije književnost“, te da se ne može predstavljati na taj način, bez stalnog navođenja izvora i u formi priča. Kada je objavljena prva Bajka nad bajkama, jedna čitateljka zamerila mi je stilsku nedoslednost, tvrdeći da „svako može ispričati maštovitu priču“. Zahvalan sam kritičarima što su istakli prave stvari, ali o obe imam suprotno mišljenje: mitologija i te kako jeste književnost, usmena, nastala u dugim noćima priča uz vatru, a te priče su morale biti dobre i maštovite da bi preživele vekove. A da ne može svako ispričati maštovitu priču, svedoče i praznine i neopisani događaji koje imamo u našoj mitologiji i narodnoj epici.
Istraživači mita tvrde da su najmaštovitije stare pesme i priče spajane sa novijima, a stari junaci menjani novima, na šta ukazuju mnogi tragovi u vidu neobjašnjivih motiva, reakcija ili događaja. Čajkanović pre jednog veka analizira, u pesmi „Smrt Majke Jugovića“, da samo vila – mitsko biće! – može imati „krila labudova“ da poleti, „oči sokolove“ da prepozna svoju porodicu u moru izginulih na bojištu i, pre svega, biti tako „tvrda srca“ te ne pustiti ni suzu za najmilijima, uprkos strogim normama vremena (kontrast ovakvom ponašanju je mlada Đurđevica, koja je od tuge za deverom „lice nagrdila”, a za bratom „oči izvadila“). Vile ne plaču, ali noviji pevač pogrešno shvata Majku Jugovića kao ženu, pa ne može razumeti njeno ponašanje, što dovodi do paradoksalnog kraja gde se ona naduje i rasprsne – u istoj sceni rekonstruisanoj u Bajci, vila takođe nestaje, ali na mitski način, kako je verovatno zamislio i prvobitni pevač: „prepuče joj ljudsko srce, pobedi divljina, pusti krila mlada vila i odlete navek iz dvor-grada“.
I u narodnoj epici, dakle, tražim i nalazim mitske motive, rešavajući svaki poput slagalice. Stvarajući fantastiku kakvu i sam želim da čitam, dodajem tek koliko nedostaje, ili manje. Nadam se da je ovaj članak pokazao deo posvećenosti s kojom prilazim tom zadatku, s verom da jedan čovek, ma kako inspirisan bio, ne može biti kreativniji od sopstvenog naroda. A stil? Manje je važan, ako ne i potpuno podređen motivu koji obrađujem. Spreman sam da svesno menjam naraciju, njenu detaljnost i tempo, kako bih uradio ono najteže u književnosti – ispričao dobru, zanimljivu i dinamičnu priču. Takve traju.
(Blog sa sajta Lagune, pogledaj izvor)
