Nenad Gajić

ILUSTROVANA – Prvi put na jed­nom me­stu sa­bra­no je i ras­tu­mač­no sve ono što su sta­ri Sloveni obo­ža­va­li, od če­ga su stra­ho­va­li i ko­ga su po­što­va­li, a opi­sa­no je i šta je od nji­ho­vih ve­ro­va­nja osta­lo u pra­vo­sla­vlju i na­šem sva­kod­nev­nom ži­vo­tu. Sedam go­di­na is­tra­ži­va­nja Nenada Gajića pre­to­če­no je u je­din­stve­nu knji­gu „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ ukra­še­nu mno­štvom ilu­stra­ci­ja ko­je su ra­di­le de­se­ti­ne slikara.

U ra­nom de­tinj­stvu, po­ve­ra­va nam au­tor, sil­no je vo­leo baj­ke, a po­seb­no mu je osta­la u se­ća­nju jed­na edi­ci­ja u ko­joj su bi­le pred­sta­vlje­ne baj­ke ra­zli­či­tih na­ro­da. Posle je do­šao Tolkin sa svo­jim Hobitima, Majkl Murkok i „Vitez sud­bi­ne“, i to mu je obe­le­ži­lo i ulep­ša­lo de­tinj­stvo. Biće da je od ta­da osta­la iskri­ca iz ko­je će se u zre­lom do­bu u sr­cu jed­nog di­plo­mi­ra­nog eko­no­mi­ste raz­go­re­ti va­tre­na lju­bav pre­ma slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji, a re­zul­tat je već sti­gao u knji­ža­re sa do­dat­kom „hit“. Ipak, skrom­nost je nje­go­va vr­li­na, a upo­ran i str­pljiv rad se podrazumeva:

– Oduvek me je vi­še za­ni­ma­la umet­nost od ono­ga za šta sam se ško­lo­vao – ka­že iskre­no ovaj Kragujevčanin.

Najduže se ba­vio mu­zi­kom. Svirao je na gi­ta­ri i pi­sao sti­ho­ve, ofor­mio svoj sa­stav s ko­jim je sni­mio dva al­bu­ma. Potom je ra­dio i kao pre­du­zet­nik, ban­kar, ba­vio se ra­ču­na­ri­ma… a uz sve to…

– Bio je to ču­dan i ne­ti­pi­čan put. Pre de­se­tak go­di­na sam se za­in­te­re­so­vao za slo­ven­sku mi­to­lo­gi­ju i tri go­di­ne sa­mo či­tao bu­kval­no sve što se mo­glo na­ći o to­me. Bio sam odu­še­vljen tim sve­tom i sa­svim iz­ne­na­đen ko­li­ko za­ni­mlji­vih i le­pih mi­to­va ima­mo i ka­ko smo uspe­li da ih sa­ču­va­mo kroz vre­me. Srž slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je sple­tom okol­no­sti oču­va­na je kod Srba bo­lje ne­go kod osta­lih slo­ven­skih na­ro­da. Pomislio sam i ka­ko je to sja­jan te­me­lj za ne­ki bu­du­ći ro­man, ko­ji je ta­ko­đe u pla­nu… – pri­ča nam Nenad Gajić i pri­zna­je da mu se na­slov „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ uči­nio su­vi­še hra­brim, ali su ga kom­pe­tent­ni lju­di ube­di­li da greši.

 Karte su na­slu­ti­le budućnost

Posle tri go­di­ne in­ten­ziv­nog ba­vlje­nja mi­to­lo­gi­jom slo­ven­skih na­ro­da (obu­hva­ta Istočne, Zapadne i Južne Slovene), i iz­u­ča­va­nja svih kon­tra­dik­tor­no­sti, ne­do­re­če­no­sti i ne­do­u­mi­ca ka­kvim, ra­zu­mlji­vo, obi­lu­je po­me­nu­ta oblast („per­fek­ci­o­ni­sta sam i uža­sno te­me­ljan u sve­mu što ra­dim“), sti­gao je i pr­vi re­zul­tat, od­no­sno prak­tič­na pri­me­na ono­ga što je sa­znao. Osmislio je i lan­si­rao ori­gi­nal­nu dru­štve­nu igru „Izvori ma­gi­je“. Reč je o kar­ta­ma (ima ih vi­še od 1200) na ko­ji­ma su na­sli­ka­na mit­ska bi­ća. Svaki igrač ima svoj špil, a igra je stra­te­ška jer igra­či upra­vlja­ju bi­ći­ma bo­re­ći se za po­be­du. Na mno­gim kar­ta­ma na­la­zi se, uz ime bi­ća, i ne­ka osnov­na odred­ni­ca. Igra je po­sta­la ve­o­ma po­pu­lar­na, po­seb­no me­đu stu­den­ti­ma, i odr­ža­va­na su čak i grad­ska i dr­žav­na takmičenja.

Naš sa­go­vor­nik je ta­ko shva­tio  da je mi­to­lo­gi­ja ono što lju­de iz­u­zet­no pri­vla­či. Takođe je, ra­de­ći na ovo­me, upo­znao i broj­ne umet­ni­ke, sli­ka­re ko­ji su ra­di­li ilu­stra­ci­je za kar­te. Neki od njih (ukup­no je uče­stvo­va­lo 25 sli­ka­ra) au­to­ri su ilu­stra­ci­ja u knji­zi o ko­joj se da­nas go­vo­ri, a ko­ji su sva­ka­ko iz­u­zet­no do­pri­ne­li nje­noj sve­u­kup­noj vred­no­sti. Rečju, stva­ri su išle jed­nim lo­gič­nim sle­dom, ia­ko plan ni­je po­sto­jao unapred:

– Do ove knji­ge sam du­go ko­ra­čao. Pojavila se po­sle se­dam go­di­na upor­nog i ve­li­kog ra­da, ka­da sam se već pi­tao ima li sve to smi­sla, ali sa­da mi ni­je žao. Izgleda da je to sve tra­ja­lo s ra­zlo­gom za­to što knji­ga na­i­la­zi na vr­lo po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je i či­ta­la­ca i kri­ti­ča­ra, što je me­lem na ra­nu, jer sam se is­cr­peo i go­to­vo sa­go­reo u toj že­lji da se knji­ga ko­nač­no po­ja­vi. Menjao sam du­ži­nu tek­sta („knji­ga je mo­gla da bu­de i du­plo du­ža a da ni­šta ne bu­de pre­tr­pa­no“), ali na kra­ju, po­štu­ju­ći su­ge­sti­je iz­da­va­ča „Lagune“, na­đe­na je pra­va me­ra i knji­ga je iza­šla tač­no na Vidovdan 28. ju­na, ia­ko to ni­je bi­lo pla­ni­ra­no. Tako se sa­mo namestilo.

Razumljiva i pitka

Knjiga nu­di naj­va­žni­je či­nje­ni­ce o svim po­zna­tim slo­ven­skim bo­go­vi­ma (naj­vi­še po­da­ta­ka sa­ču­va­no je za de­vet bo­go­va  i tri bo­gi­nje), mi­to­lo­škim bi­ći­ma, obi­ča­ji­ma, ri­tu­a­li­ma, ma­gi­ji, mit­skim me­sti­ma. Sve je si­ste­ma­ti­zo­va­no po po­gla­vlji­ma u če­mu se či­ta­lac la­ko sna­la­zi i još lak­še mo­že da shva­ti i ra­zu­me sa­dr­žaj što je sva­ka­ko za­slu­ga au­to­ra, jer je de­lo na­me­nje­no svim uz­ra­sti­ma bez ob­zi­ra na ni­vo pred­zna­nja, dok je ve­ći­na do­sa­da­šnjih knji­ga iz ove obla­sti ili „pre­vi­še struč­na“ (za ozbilj­na is­tra­ži­va­nja) ili „pre­vi­še upro­šće­na“ (za de­cu prvenstveno):

– U ovoj knji­zi na­me­nje­noj svim ge­ne­ra­ci­ja­ma i na­sta­loj iz lju­ba­vi, bez vi­so­kih pre­ten­zi­ja i pr­voj kod nas ovog ti­pa s na­men­skim ilu­stra­ci­ja­ma, na­vo­dim is­tra­ži­va­če i pre­no­sim i upo­re­đu­jem nji­ho­va naj­bit­ni­ja sa­zna­nja. Brojna mit­ska bi­ća i po­je­di­ni poj­mo­vi ob­ja­šnje­ni su te­melj­ni­je, a raz­ja­šnje­na su i mno­ga kon­tra­dik­tor­na tu­ma­če­nja, kao i mi­ste­ri­ja oko mno­go­broj­nih ime­na ne to­li­ko broj­nih bo­žan­sta­va slo­ven­skog pan­te­o­na, uz ob­ja­šnje­nje ka­ko je do to­ga uop­šte do­šlo – pre­ci­zi­ra au­tor i do­da­je da je to i „pr­va slo­ven­ska mi­to­lo­gi­ja na svim slo­ven­skim pro­sto­ri­ma da­ta u for­mi ka­kvu svet­ske mi­to­lo­gi­je odav­no imaju“.

Upoznajemo se sa bo­go­vi­ma Svarogom, Perunom, Stribogom, Crnobogom, Dajbogom, Jarovidom, Svetovidom, Velesom, Triglavom, ali i bo­gi­nja­ma (Vesna, Morana, Mokoša). Srećemo naj­ču­ve­ni­ja mit­ska bi­ća, od ažda­je i ale, pre­ko an­đe­la i ba­u­ka, ve­šti­ca i vi­la do vo­de­nja­ka, vu­ko­dla­ka, di­vo­va i dre­ka­va­ca, sa­zna­je­mo naj­va­žni­je oso­bi­ne kuć­nih du­ho­va, pa­tu­lja­ka, ru­sal­ki, ko je bio Lesnik i šta su Mora, Psoglav i Čuma.

– Lesnik je, re­ci­mo, sli­čan ken­ta­u­ru iz grč­ke mi­to­lo­gi­je, ali je mno­go ži­vo­pi­sni­ji. To je šum­ski de­mon pla­ve kr­vi i zbog to­ga pla­vi­ča­stih obra­za, go­spo­dar šu­me ko­ji mo­že oži­ve­ti ži­vo­ti­nju od ske­le­ta. Ima i dru­ge ma­gič­ne mo­ći, do po­la je čo­vek a od po­la ko­nj, a me­nja i svo­ju ve­li­či­nu. Da na uli­ci na­pra­vi­mo an­ke­tu, od 100 lju­di 90 će zna­ti šta je ken­ta­ur, a ako bi de­set zna­lo šta je Lesnik ve­o­ma bih se iz­ne­na­dio – ka­že Nenad Gajić.

Objasnio je i zbog če­ga su i ko­li­ko u slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji  va­žna mit­ska me­sta, po­put ras­kr­šća, vo­de­ni­ca, mo­sto­va. Magija i ča­rob­nja­štvo či­ne po­seb­no po­gla­vlje… Što je naj­za­ni­mlji­vi­je, mno­ga od tih dav­nih ve­ro­va­nja i obi­ča­ja iz pa­gan­skog, pre­hri­šćan­skog vre­me­na do da­nas su sa­ču­va­na u na­šoj sre­di­ni, a ne­ret­ko se i primenjuju:

– Kroz jed­no du­go vre­me, a ve­ko­vi su u pi­ta­nju, u Srbiji smo sa­ču­va­li to­li­ka bla­ga što mno­gi ni­su. Uostalom, još je i Vuk Karadžić za­pi­sao na­rod­no ve­ro­va­nje da je „Bolje da se­lo pro­pad­ne ne­go u se­lu obi­čaj“. I ne zna­mo za­što, ali smo ču­va­ri  tih sta­rih pre­da­nja i ve­ro­va­nja. Deo od­go­vo­ra je si­gur­no i to što smo do­sta ka­sno pri­mi­li hri­šćan­stvo, ali i pet ve­ko­va ro­bo­va­li  pod Turcima ka­da se ono ni­je ra­zvi­ja­lo. Tako se do­go­di­lo da je usme­no pre­da­nje sa­ču­va­lo ra­zli­či­tost mno­gih obi­ča­ja i ut­ka­lo ih u pra­vo­slav­no hri­šćan­stvo. Kod dru­gih se ve­li­ki deo tog bo­gat­stva iz­gu­bio. Katolička cr­kva je, pri­me­ri­ce, zna­ča­jan deo pa­gan­skih ve­ro­va­nja uspe­la da od­stra­ni kod svo­jih pri­pad­ni­ka. Ipak, sve to što ima­mo za­ni­mlji­vo je sa vi­še aspe­ka­ta: isto­rij­skog, kul­tu­ro­lo­škog, re­li­gij­skog… – ka­že pa­si­o­ni­ra­ni is­tra­ži­vač slo­ven­ske mitologije.

Valja se, ne va­lja se

Mnogo to­ga se sva­ka­ko vi­še ne pri­me­nju­je i ne mo­ra da se pri­me­nju­je, ali vre­di zna­ti šta je tim na­šim da­le­kim pre­ci­ma bi­lo va­žno, u šta su ve­ro­va­li, če­mu je to slu­ži­lo, šta ih je naj­vi­še pla­ši­lo, če­mu su se na­da­li, i zbog ta­kvih stva­ri i ve­ro­va­nja na­sta­ja­le su i pe­sme i baj­ke, sma­tra Gajić.

– U knji­zi su na­ve­de­ni  ra­zni obre­di i ri­tu­a­li, a po­seb­no oni ve­za­ni za tri ključ­na tre­nut­ka ne sa­mo kod sta­rih Slovena ne­go kod svih lju­di (ro­đe­nje, ven­ča­nje i smrt). Za te ri­tu­a­le če­sto po­sto­je vr­lo jed­no­stav­na ob­ja­šnje­nja na ko­ja smo za­bo­ra­vi­li, a na­rod jed­no­stav­no od­go­va­ra sa „va­lja se“ ili „ne va­lja se“.

Često sma­tra­mo da je ne­što deo pra­vo­slav­ne hri­šćan­ske re­li­gi­je, a za­pra­vo je reč o pra­sta­rim ve­ro­va­nji­ma i pra­zno­ve­ri­ca­ma. Zainteresovani će upra­vo u ovoj knji­zi na­ći ne­ke va­žne odgovore.

Uzmimo, re­ci­mo, obi­čaj iz­no­še­nja hra­ne na gro­blje ko­ji mno­gi i da­nas po­štu­ju, a on po­ti­če iz pa­gan­skih vre­me­na. Toliko je uko­re­njen da se ni pra­vo­slav­na cr­kva ni­je mo­gla iz­bo­ri­ti s tim i po­če­la je da ga to­le­ri­še. Iz ove knji­ge se mo­že sa­zna­ti i za­što se de­te­tu ve­zu­ju cr­ve­ni kon­či­ći na ru­ku, zbog če­ga se pr­vih 40 da­na ne do­la­zi na ba­bi­ne, za­što se pre­no­si ne­ve­sta pre­ko pra­ga, fa­vo­ri­zu­ju de­sna no­ga i ru­ka u od­no­su na le­vu, za­što se mr­tva­cu ve­zu­ju ru­ke i no­ge, zbog če­ga oža­lo­šće­ni no­se cr­ni­nu, sa sa­hra­ne se vra­ća­ju dru­gim pu­tem i još mno­go toga.

Saznajemo i ka­ko i za­što su Srbi je­di­ni me­đu Slovenima sa­ču­va­li kr­snu sla­vu, ko­li­ko i da li ve­ru­ju u sud­bi­nu i ka­ko je reč „vam­pir“ iz srp­skog je­zi­ka, pre­ko osta­lih slo­ven­skih je­zi­ka, ušla u sve je­zi­ke sve­ta. Gajić je pro­na­šao po­dat­ke da je o ubi­ja­nju vam­pi­ra, bez po­mi­nja­nja na­zi­va, go­vo­rio Član 20. Dušanovog Zakonika iz 1349. go­di­ne, kao i da su 1725. au­strij­ske no­vi­ne pr­vi put pi­sa­le o Petru Blagojeviću ko­ji se u jed­nom srp­skom se­lu po­vam­pi­rio. Tako su „vam­pi­ri“ kre­nu­li u svet pra­vo iz Srbije, ma­da ih da­nas mno­gi sma­tra­ju iz­mi­šljo­ti­nom ho­li­vud­ske film­ske industrije.

Kao na­ro­či­to omi­lje­na mit­ska bi­ća, naš sa­go­vor­nik iz­dva­ja vi­le jer su one po­seb­no ka­rak­te­ri­stič­ne za Srbiju:

– O nji­ma uči­mo u ško­li, po­ja­vlju­ju se u na­rod­nim pe­sma­ma, mi­stič­ne su i gor­de… Ipak, sprem­ne su i da po­mog­nu čo­ve­ku, a po­naj­pre ono­me ko­ji po­ka­že sit­nu do­bro­tu i ple­me­ni­tost, na pri­mer od­mr­si vi­lin pra­men ko­se za­ka­čen za trn. One su od­ga­ji­le i sve na­še naj­ve­će ju­na­ke. Vila je, opet, i pre­le­pa fa­tal­na že­na mi­to­lo­gi­je, ne­što če­mu mu­ška­rac te­ži ia­ko ne mo­že traj­no da je za­dr­ži. One su slo­bod­ne, ne­za­vi­sne i za­to ne­do­sti­žne – pri­ča Nenad Gajić.

Otkriva nam i deo plana:

– Ono što sle­di u bu­duć­no­sti zva­će se „Bajka nad bajkama“.

To je, na­i­me, na­slov nje­go­ve sle­de­će knji­ge, ep­ske baj­ke ko­ja će se te­me­lji­ti na sve­mu što je do­ku­čio ho­da­ju­ći ča­rob­nim sve­tom ko­ji su ve­ko­vi­ma smi­šlja­li da­le­ki slo­ven­ski preci.

Više o knji­zi „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“ mo­že se pro­na­ći na zva­nič­nom saj­tu (www.slovenskamitologija.rs), a ne­sva­ki­da­šnja beo­grad­ska pro­mo­ci­ja pla­ni­ra se za 8. septembar.

(Članak ob­ja­vljen u Ilustrovanoj Politici, 25. av­gust 2011, stra­ne 42 – 44)