Nenad Gajić

POLITIKA – „Slovenska mi­to­lo­gi­ja” Nenada Gajića ot­kri­va svet vi­la i ažda­ja, mno­go­bo­žač­ke re­li­gi­je i ma­gi­je ko­ja je i po­red hri­šćan­stva osta­la u ži­vo­tu Slovena, na­ro­či­to Srba.

Vezivanje cr­ve­nog kon­či­ća no­vo­ro­đen­če­tu i pla­šenje ve­šti­ca­ma i ala­ma čim ma­lo po­ra­ste, obi­čaj je ko­ji su Srbima uti­snu­li sta­ro­slo­ven­ski pre­ci i ko­jeg se ni po­sle pri­ma­nja hri­šćan­stva ni­su oslo­bo­di­li. Staroslovenski na­čin ži­vo­ta u ve­li­koj me­ri se za­dr­žao i da­nas kod Slovena, ka­že Nenad Gajić, au­tor upra­vo ob­ja­vlje­ne „Slovenske mitologije”.

Ovo de­lo za­ni­mlji­vo i uz obi­lje ilu­stra­ci­ja uvo­di či­ta­o­ce u svet pa­gan­skih Slovena pre ne­go što su po­sta­li Srbi, Česi, Poljaci, Rusi… Taj svet pre­pun je mit­skih bi­ća: ažda­ja, ba­u­ka, vam­pi­ra, vu­ko­dla­ka, vi­la i vi­le­nja­ka. U nje­mu se ce­ne vi­dov­nja­ci i či­nja­ri­ce (že­ne ko­je upra­žnja­va­ju ma­gi­ju), iz­be­ga­va­ju se ras­kr­šća (me­sta zla na ko­ji­ma se tre­ba za­dr­ža­va­ti što kre­će) i vla­da ne­mu­štim je­zi­kom. Naš sa­go­vor­nik is­ti­če da mu je kao izvor po­slu­ži­lo sko­ro sve što je na srp­skom na­pi­sa­no o ovoj te­mi, na­rod­ne pe­sme, pri­če i pre­da­nja, a on­da i za­pi­si grč­kih, rim­skih, ger­man­skih i vi­zan­tij­skih autora.

– Brojni običaji opstali su do danas, praktično u neizmenjenom obliku: sla­va, kum­stvo, obi­ča­ji pri­li­kom ro­đe­nja, ven­ča­nja i sa­hra­ne, što su naj­va­žni­ji mo­men­ti u sta­ro­slo­ven­skom shva­ta­nju ži­vo­ta – ob­ja­šnja­va Gajić, eko­no­mi­sta, mu­zi­čar i au­tor dru­štve­ne igre „Izvori ma­gi­je”, i do­da­je da su svi obre­di za Božić i sla­vu ri­tu­a­li ko­je su Sloveni ga­ji­li pre hrišćanstva.

Obeležavanje Hristovog ro­đe­nja je, tvr­di Gajić, pa­gan­ski običaj.

– Obeležavanje ro­đe­nja po­ti­če iz pa­gan­stva. Božić je po­ve­zan sa Hristovim ro­đe­njem tek u 4. ve­ku. Prvi hri­šća­ni su obe­le­ža­va­nje ne­či­jeg ro­đe­nja sma­tra­li za je­res. Nigde u Bibliji ne pi­še ni­šta o obe­le­ža­va­nju Hristovog ro­đe­nja. Dva je­van­đe­lja ga i ne po­mi­nju, dok dru­ga dva ne na­vo­de da­tum rođenja.

Strahovi i su­je­ver­je ko­ji obe­le­ža­va­ju ži­vot da­na­šnjih Srba uti­snu­ti su u vre­me pa­gan­stva. Zadržani su broj­ni obi­ča­ji, kao onaj iz po­je­di­nih de­lo­va Srbije da se mr­tvac iz­me­ri cr­ve­nim kon­či­ćem ko­ji se za­ko­pa­va u ku­ću. Obred po­ti­če iz sta­ro­slo­ven­skog sa­hra­nji­va­nja po­koj­ni­ka ispod pra­ga da bi se i po­sle nje­ga u do­mu sa­ču­va­la sloga.

– Pogrebni obi­ča­ji uklju­či­va­li su i za­ko­pa­va­nje nok­ti­ju po­koj­ni­ka bli­zu pra­ga, osta­vlja­nje šta­pa u grob ili kraj nje­ga, iz­no­še­nje hra­ne i vo­de na grob po­koj­ni­ka ili pred ku­ću u ko­joj je ži­veo, pre­kri­va­nje ogle­da­la pre sa­hra­ne, pro­si­pa­nje vo­de iz ku­će po­sle nje, no­še­nje cr­ni­ne i pu­šta­nje bra­de, da­va­nje če­tr­de­se­tod­nev­nog pomena…

Crkva, za­klju­ču­je Gajić, ni­je uspe­la da is­ko­re­ni pa­gan­ske obi­ča­je i mo­ra­la je da ih pri­hva­ti, sve­sna da u su­prot­nom Sloveni ne­će hte­ti da se pokrste.

– Ostaci sta­re ve­re pri­sut­ni­ji su u pra­vo­slav­nom hri­šćan­stvu i na Istoku, dok je na Zapadu Katolička cr­kva ima­la vi­še vre­me­na za de­lo­va­nje. Iako su svi slo­ven­ski na­ro­di sa­ču­va­li ele­men­te sta­re ve­re u hri­šćan­stvu, ovi ele­men­ti su naj­i­zra­že­ni­ji kod Srba.

Marko Kraljević i vi­la – sta­ri poznanici

Mnogi mi­to­vi se uče u ško­la­ma, ali ne kao sta­ro­slo­ven­ski, već kao mi­to­vi na­ro­da ko­ji su na­sta­li iz gru­pe drev­nih Slovena.

– Mitovi Starih Slovena pri­sut­ni su u pri­ča­ma, baj­ka­ma i pe­sma­ma, uglav­nom ep­skim. Ili mi­sli­te da je Marko Kraljević, isto­rij­ski po­znat kao Marko Mrnjavčević, za­i­sta mo­gao da ce­di vo­du iz su­ve dre­no­vi­ne, da je de­lio vi­no sa svo­jim Šarcem ili dru­go­vao sa vi­lom? On je pri­mer mit­skog ju­na­ka ko­ji je nak­nad­no za­do­bio svoj sa­da­šnji isto­rij­ski iden­ti­tet – ob­ja­šnja­va Gajić.

(Članak ob­ja­vljen u Politici, pogledaj izvor)