Stablo preda mnom bljesnu poput novogodišnje jelke, zaslepljujući me! Zvuk je bio razoran, pomešan sa pucanjem drveta. Nije bilo požara pod ovakvom vodom, ali su sitni bljeskovi električnog pražnjenja kao na usporenom filmu povremeno osvetljavali pogođeno stablo dok posrće i pada, urušeno iznenadnom božanskom intervencijom. Nezadrživa bujica misli preplavi mi um. Iz jedne tačke video sam sve.
Zaboravili smo ideale i stremljenja naših dedova i pradedova. Sa tim i takvim zaboravljanjem izgubili smo i sebe. Zaboravili smo ko smo, zaboravili odakle potičemo i gde idemo. Odricanje od vekovnih težnji nije nam donelo slobodu, već maleno mesto na začelju mase, sobičak u tom bezobliku što ga danas nazivamo čovečanstvom. Umesto da svet obogatimo sopstvenom suštinom, mi smo ostali bez prtljaga, pa je naš tužni sobičak potpuno prazan; bez ukrasa je i obeležja, poput jeftine sobe u krčmi kraj puta gde putnik zanoći samo kad mora. Naši preci gledaju bez reči, suznih očiju – želeli bi da nam pokažu put, ali mi smo uz put izgubili i sposobnost da ih čujemo.
Ova kiša, surova i neumoljiva, simbolizuje naš pad. Odlučna je da sve pretvori u istu bezličnu masu, da konačno završi ono što smo sami započeli…
(Odlomak iz priče za zbirku „Čuvari zlatnog runa“, gde 30 autora piše inspirisano običajima i mitovima Homolja i Zvižda)