Nenad Gajić

Nenad Gajić (1974) au­tor je best­se­le­ra „Slovenska mi­to­lo­gi­ja”, sve­o­bu­hvat­ne ilu­stro­va­ne knji­ge en­ci­klo­pe­dij­skog ti­pa u iz­da­nju IP Laguna 2011. go­di­ne ko­ja pr­vu de­ce­ni­ju na­vr­ša­va sa no­vim iz­da­njem sva­ke go­di­ne, kao i fan­ta­zij­skog se­ri­ja­la Bajka nad baj­ka­ma, pre­ma mo­ti­vi­ma srp­ske na­rod­ne epi­ke, ko­ji je ta­ko­đe ob­ja­vi­la Laguna („Bajka nad baj­ka­ma – Senka u ta­mi”, 2013; „Dva ca­ra”, 2016; „Treća noć”, 2020). Njegove knji­ge pro­da­te su u vi­še de­se­ti­na hi­lja­da pri­me­ra­ka u dvo­ci­fre­nom bro­ju do­sa­da­šnjih izdanja.

Poštovani Nenade, če­sti­ta­mo vam sko­ri iz­la­zak za­vr­šnog de­la tri­lo­gi­je „Bajka nad baj­ka­ma – Treća noć“. Sa ka­kvim is­ku­še­nji­ma se su­o­ča­va ma­la, čud­na dru­ži­na preživelih?

Nalaze se pred kob­nom mi­si­jom: da si­đu u do­nji svet, zlo­gla­snu Mračnu ze­mlju, u car­stvo mr­tvih lju­di­ma ne­na­me­nje­no, ka­ko bi u la­vi­rin­tu več­no tam­nih pe­ći­na pro­na­šli ono što će, mo­žda, spa­sti nji­hov svet od pro­bu­đe­ne stra­ho­te iz du­bi­ne vremena.

„Bajku nad baj­ka­ma“ po­sve­ću­je­te „bez­i­me­nim pe­va­či­ma i pri­po­ve­da­či­ma či­je re­či be­hu mo­ji pu­to­ka­zi“. Koje na­rod­ne baj­ke su u de­tinj­stvu osta­vi­le naj­sna­žni­ji uti­sak na vas?

Moj pr­vi ozbi­ljan su­sret sa na­rod­nim baj­ka­ma de­sio se vr­lo ra­no, kroz stri­po­ve Đorđa Lobačeva, „na­šeg“ Rusa ko­ji je bio pi­o­nir srp­skog i ju­go­slo­ven­skog stri­pa, a ka­sni­je i ru­skog. On je na ne­ki na­čin još ta­da ra­dio ono što ja ra­dim da­nas – od 1939. ob­ja­vlji­vao je u „Zabavniku“ stri­po­ve po mo­ti­vi­ma iz na­rod­nih pri­po­ve­da­ka. Još se se­ćam uti­ska ko­je su ne­ki od tih stri­po­va, po­put „Baš Čelika“, osta­vi­li na me­ne ka­da sam ih pr­vi put sreo kao de­čak, u obim­nom re­i­zda­nju. Bila su to su pr­va de­la ko­ja su me ube­di­la u bo­gat­stvo na­še na­rod­ne ma­šte, ko­ju da­nas i sam ko­ri­stim u svo­jim knjigama.

Lajtmotiv va­ših knji­ga su srp­ska na­rod­na epi­ka i slo­ven­ska mi­to­lo­gi­ja. Koje ih to ka­rak­te­ri­sti­ke či­ne po­seb­no inspirativnima?

Mislite li na mo­je knji­ge ili srp­sku epi­ku i slo­ven­sku mi­to­lo­gi­ju? Mada bi se ov­de sko­ro pa mo­gao sta­vi­ti znak jed­na­ko­sti… (smeh) Verujem da su i srp­ska epi­ka i slo­ven­ska mi­to­lo­gi­ja ri­zni­ca, još pre­pu­na ne­do­volj­no po­zna­tih a pre­div­nih stva­ri, ko­je se ja na ne­ki na­čin tru­dim da pri­bli­žim mo­der­nom čo­ve­ku u kan­dža­ma si­ste­ma, ko­ji ne­ma do­volj­no vre­me­na ili pa­žnje da te di­vo­te sam istraži.

Danas ka­da ep­ska fan­ta­sti­ka pred­sta­vlja je­dan od naj­do­mi­nant­ni­jih žan­ro­va, ko­ji su to iza­zo­vi sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­te dok is­tra­žu­je­te gra­đu za no­vu knjigu?

Možda će­te se za­ču­di­ti, ali za­i­sta se ne op­te­re­ću­jem ni svet­skim ni do­ma­ćim tren­do­vi­ma, sve­stan da je ovo što ra­dim na ne­ki na­čin je­din­stve­no – li­ko­vi na­še na­rod­ne epi­ke, ko­je če­sto ko­ri­stim kao svo­je ju­na­ke, du­bo­ki su, drev­ni i vi­še­znač­ni, pa je moj naj­ve­ći iza­zov da sa­znam što vi­še pre pi­sa­nja, te da smi­slim ka­ko da sa­mo­stal­ne de­li­će po­ve­žem u smi­sle­nu ce­li­nu. Čak i sa­svim no­vi li­ko­vi se la­ko uklo­pe u te okvi­re, ako ih do­bro pro­mi­slim. Pojednostavljena žan­rov­ska odred­ni­ca ko­ja me pra­ti je u mom slu­ča­ju čak i sub­ver­zi­van na­ziv – ni­je li pri­klad­no da knji­gu na­pi­sa­nu na osno­vu ep­skih pe­sa­ma i baj­ki de­fi­ni­še­mo kao „ep­sku fan­ta­sti­ku“? Usudio bih se po­no­vo re­ći da ne­ma knji­ge ko­joj bi ta­kva odred­ni­ca vi­še pristajala.

Vešto uspe­va­te da iz­beg­ne­te opa­snost od po­jed­no­sta­vlje­nog pri­ka­za več­nog su­ko­ba „do­bra i zla“, „sve­tla i ta­me“, do­ne­kle ka­rak­te­ri­stič­nih za fan­ta­sti­ku i avan­tu­ri­stič­ke ro­ma­ne. Takav pri­stup pod­ra­zu­me­va i psi­ho­lo­ške ka­rak­te­ri­za­ci­je likova?

Da, ali opet – to je na­rod­na ma­šta već ura­di­la za me­ne. Naši naj­po­zna­ti­ji ep­ski ju­na­ci, po­put Marka Kraljevića (ko­ji je, uz ob­ja­šnje­nje pro­me­ne ime­na u sa­mom tek­stu knji­ge, kod me­ne pri­su­tan kao Žarko Perunović), ti ju­na­ci ni­su ni do­bri ni zli, već su, po­put sta­rih bo­go­va, sa­svim slič­ni stvar­nim lju­di­ma. Oni obič­no te­že da či­ne do­bro, ali če­sto i tra­gič­no zgre­še, ili su pre­ki, osi­o­ni… Kao što na­še oči­gled­no pre­hri­šćan­ske na­rod­ne iz­re­ke ka­žu, „Sasvim zlih bo­go­va ima to­li­ko ma­lo ko­li­ko i sa­svim do­brih“, i da „Ni đa­vo ni­je ona­ko crn kao što lju­di go­vo­re“. Vidite, da­kle, da je ta po­de­la na či­sto do­bro i či­sto zlo ne­svoj­stve­na na­šem epu – če­sto će­te tu vi­de­ti da i ne­pri­ja­te­lj ima jak mo­ral­ni ko­deks, ili da je pri­ja­te­lj „za­drt“ jer ne od­stu­pa od svo­jih na­če­la. Ljudima kao sa­svim zle mo­gu iz­gle­da­ti sa­mo si­le ko­je su su­vi­še dru­ga­či­je da bi se ra­zu­me­le, što su u mom slu­ča­ju drev­na zver pro­tiv ko­je se ju­na­ci bo­re i ne­ki nje­ni ta­ko­đe ve­ko­vi­ma sta­ri podanici.

Nakon ove, ka­ko ured­ni­ci is­ti­ču (a mi im ve­ru­je­mo) „ve­le­lep­ne za­vr­šni­ce“ tri­lo­gi­je „Bajke nad baj­ka­ma“, na­me­će se pi­ta­nje da li ste po­če­li da is­tra­žu­je­te ne­ku no­vu, ču­de­snu priču?

Moram pr­vo da dam svo­je mi­šlje­nje da ov­de „ve­le­lep­no“ pred­sta­vlja vi­še objek­tiv­nu ne­go su­bjek­tiv­nu odred­ni­cu. Kada za ne­ku gra­đe­vi­nu ka­že­mo da je „ve­le­lep­na“, ona ni­je nu­žno le­pa (ma­da se, na­rav­no, na­da­mo da će či­ta­o­ci ovu knji­gu sma­tra­ti i le­pom), već je pre sve­ga uspe­šno kom­plek­sna u svo­joj iz­grad­nji. Isto će, ve­ru­je­mo, bi­ti ne­o­spo­ri­vo na­kon spa­ja­nja svih pri­po­ved­nih ni­ti u tre­ćem de­lu pri­po­ve­sti, ka­da se po­ka­že da stva­ri ko­je su de­lo­va­le na­su­mič­no to za­pra­vo ni­kad ni­su bi­le. Znate li da Senka sa­nja Baš-​Čelika već u pr­voj knji­zi, u ko­joj se on i ne po­mi­nje? Da ma­pa ko­ja vam je pred oči­ma od po­čet­ka, baš kao i ju­na­ci­ma, sve svo­je taj­ne ot­kri­va tek u tre­ćem de­lu knji­ge? Ovo je kom­plek­sno de­lo, kao ta­kvo za­mi­šlje­no od po­čet­ka, i sa­da to na­po­kon mo­že bi­ti svi­ma oči­gled­no. Što se ti­če no­ve pri­če… no­sim jed­nu ide­ju već odav­no, ko­ju mo­gu, opet na sub­ver­zi­van na­čin, na­zva­ti „na­uč­nom fan­ta­sti­kom“. I pri­tom, ia­ko mi je to vr­lo drag žanr, ov­de ne mi­slim na saj­ber­pank ili sve­mir­ska pu­to­va­nja, već na ne­što što će bi­ti sa­svim dru­ga­či­je i pri­zem­ni­je, ba­zi­ra­no na pro­šlo­sti, a opet i sa­svim u skla­du s ter­mi­nom… ne­što po­put mo­je „ep­ske fan­ta­sti­ke“ o če­mu smo pri­ča­li. I za­sad ne bih vi­še od toga.

(Intervju za Gradsku bi­bli­o­te­ku u Novom Sadu; pogledaj izvor)