Pročitao sam 7. januara, povodom godišnjice smrti Nikole Tesle, jedan sasvim dobronameran tekst, ali pun proizvoljnosti. Tesla je, prema doprinosima napretku čovečanstva, verovatno najznačajniji Srbin u istoriji, pa nije zaslužio da ga „veličaju” netačnim informacijama. U to ime, evo osvrta na nekoliko pogrešnih a često navođenih podataka:
Tesla nema „više od 700 patenata”, već oko 300 (prema muzeju Nikole Tesle najmanje 308 u 27 zemalja na pet kontinenata, a prema izvoru iz 2006. svojih 125 izuma štitio je sa 278 patenata u različitim zemljama). Nije umro „izgladneo” jer je poslednjih 10 godina živeo u prestižnom hotelu New Yorker, koji je imao pet restorana i 35 kuvara, a izgrađen je samo tri godine pre no što se Tesla doselio; tu su kasnije odsedali i Muhamed Ali, Fidel Kastro, Džon Kenedi itd. (Tesla je i ranije živeo u čuvenim hotelima, npr. Waldorf-Astoria, po sopstvenom izboru, jer mu je odgovaralo da ne mora trošiti vreme na spremanje hrane, pranje odeće, sređivanje…) Dobijao je i penziju vlade Kraljevine Jugoslavije – iako skromna, pokrivala je troškove (pominje se i da je kompanija Vestinghaus plaćala hotelske troškove nakon što ga je ponovo zaposlila kao konsultanta 1939. godine), a Tesla je u pismu jugoslovenskom konzulu odbio sve druge vidove finansijske pomoći, uključujući i Pupinovu ideju da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi se Tesli obezbedila bezbrižna starost.
Iako je nakon bankrotstva 1916. do kraja živeo bez mnogo novca i zaista umro sam, nije preminuo „od svih zaboravljen”. Zapravo, gradonačelnih Njujorka je pročitao posmrtni govor povodom njegove smrti na radio Njujorku, koji je to prenosio uživo, a u vreme kada je radio bio najznačajniji medij. Govor je napisao Slovenac Luj Adamič, isti onaj koga je Tesla desetak godina ranije u magazinu „The New York Times” kritikovao da se „upušta u plasiranje [nejugoslovenskih] ideja nepoželjnih ovde [u Americi] jednako koliko i u Jugoslaviji”; taj isti čovek u posmrtnom govoru kaže da Tesla, njegov prijatelj, jeste „pero u šeširu celokupne ljudske rase, a Jugoslavija i Amerika mogu biti ponosne na njega”; Teslinu omiljenu melodiju „Tamo daleko” na violini je za radio te 1943. godine odsvirao Hrvat, maestro Zlatko Baloković, što dovoljno govori o poštovanju koje je Tesla imao među svim jugoslovenskim narodima, isto kao i danas. Njegovom ispraćaju na Menhetnu prisustvovalo je 2.000 ljudi. U godini pred smrt posetio ga je u hotelu i poslednji jugoslovenski kralj.
Nikola Tesla je u više navrata naglašavao da je Srbin, ali nikada na način da imalo umanji bilo koji drugi narod, jer ih je sve smatrao delom iste porodice. Evo jednog manje poznatog primera, šta je aprila 1942. godine napisao povodom streljanja u Kragujevcu oktobra 1941. godine: …Koliku duševnu snagu, čvrstu odluku, neprestrašenost i junaštvo imali su oni naši još nerazvijeni dečaci kad su, pred nemačkim puškama, radosno klicali: „Mi smo srpska deca. Pucajte!” Kako se mi svi možemo ponositi znajući da u čitavoj istoriji sveta nema tako veličanstvenog primera…
Donja polovina tog pisma iz aprila 1942. stoji na velikoj odštampanoj tabli Spomen-parka u Kragujevcu, a kažu da je ovo iznad original, koji se čuva u muzeju Nikole Tesle. Nemojte u čitanju stati nakon „najstariji Srbin” (Tesla tada ima 86 godina), već pročitajte i „Jugosloven, Amerikanac”, pa njegovo „Nerazdruživa je sudbina Srba, Hrvata i Slovenaca…” i konačno molbu da se veličina ne umanjuje raspirivanjem mržnje.
U moru mitova koji okružuju lik i delo Nikole Tesle, ističe se i fama oko Nobelove nagrade, koju je navodno odbio jer je trebalo da je dobije zajedno sa Tomasom Edisonom. Tesla tu nagradu, zapravo, nikada nije odbio, bar ne javno: zvanično je nominovan samo jednom (1937), baš kao i Edison (1915). Spekulacije o njihovoj zajedničkoj nominaciji, koju su navodno obojica odbili iz netrpeljivosti prema onom drugom, nisu dokazive prema poznatim dokumentima. Mit o njihovom crno-belom odnosu razbijaju i dva pisma koja je Tesla uputio generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, a iz kojih se vidi da je Tesla iskazivao dosta brige i o Edisonovom i o Pupinovom zdravlju pred kraj njihovih života (umrli 1931. i 1935. godine).
Još jedan mit koji se širi srpsko-hrvatskim govornim područjem čak i među intelektualcima, jeste onaj o intervjuu koji je Tesla navodno dao u svojoj tadašnjoj laboratoriji u Kolorado Springsu 1899. godine za časopis „Besmrtnost” (koji nikada nije postojao; muzej Nikole Tesle nema podatke o tom intervjuu), a u kome, između ostalog, govori o seksu: „Dva su puta: mnogo ili nimalo seksa. Sredina služi za obnavljanje ljuskog roda. Previše seksa kod izvesnih ljudi pothranjuje i snaži vitalnost i duh. Uzdržavanje od seksa to isto čini kod drugih ljudi. Ja sam izabrao taj drugi put.” Ovaj intervju je, naravno, sasvim neprimeren tadašnjem dobu i očigledno izmišljen, o čemu svedoči i ime novinara (Džon Smit), ali je to zamagljeno ubacivanjem stvarnih citata Nikole Tesle u navodni razgovor. Delovi tog intervjua su, zapravo, iz drame „Tesla ili prilagođavanje anđela” (1995) i istoimenog TV filma iz 2001. Varijacije ovog izmišljenog intervjua postoje i na engleskom i drugim jezicima.
Nikola Tesla nije zaboravljen, nije to bio i nikada neće biti, jer priznanje njegovih dostignuća samo raste iz godine u godinu. Planiram da odvojim značajno vreme i završim akademski rad o nekim njegovim manje poznatim izumima. Treba podržati svako podsećanje i treba podržati svaku objavu koja se tiče ovog izuzetnog čoveka, Nikole Tesle, koji je bio mitski po mnogo čemu, ali je to sasvim očigledno i kada se držimo onih istinitih i lako proverljivih činjenica.
