Nenad Gajić

BOOKMATE – „Suštinski sam sre­ćan jer sam iz­bo­rio pra­vo da ra­dim šta že­lim i ži­vim od to­ga“, ka­že au­tor u ovom dru­ga­či­jem i ne­o­bič­nom intervjuu:

Prošle ne­de­lje, pr­ve u mar­tu, a po­vo­dom lan­si­ra­nja pr­ve epi­zo­de se­ri­ja­la „Bajka nad baj­ka­ma“ i kom­plet­ne audio-​verzije uvod­ne knji­ge „Senka u ta­mi“, glav­na ured­ni­ca Bookmate Žurnala, Vanja, pre­dlo­ži­la mi je da, na­kon na­ja­ve, ura­di­mo ne­što po­seb­no za dru­gu ne­de­lju. Intervju ili mo­žda ko­lum­nu? Pristajem, ka­žem da je ko­lum­na do­bra ide­ja, ma­da ni in­ter­vju ni­je loš iz­bor. I na­kon tog raz­go­vo­ra poč­nem da po­mi­šljam da ne­ka­ko po­ve­žem obe stva­ri. Jedna od onih ide­ja ko­je vam slu­čaj­no uđu u gla­vu i on­da ni­ka­ko ne mo­že­te da ih se otre­se­te… Da ura­dim in­ter­vju sa sa­mim so­bom? Da po­sta­vljam se­bi pi­ta­nja ko­ja su mi no­vi­na­ri po­sta­vlja­li ret­ko ili ni­kad. Liči to ma­lo na onu sta­ru pe­smu što je pe­va Billy Idol, „Dancing with myself“, ali da probamo…

Čime se naj­vi­še po­no­siš u se­ri­ja­lu ko­ji upra­vo kre­će u epi­zo­da­ma na ser­vi­su Bookmate?

Šta, od­mah pro­mo­tiv­no pi­ta­nje? Najmanje že­lim da se­bi po­sta­vljam ta­kva, ka­kva bi mi po­sta­vlja­li dru­gi. Ali na ovo ho­ću da od­go­vo­rim da bi ova ko­lum­na is­pu­ni­la svo­ju svr­hu. Nije mi ni te­ško, „Bajka nad baj­ka­ma“ za­i­sta sa­dr­ži do­sta stva­ri na ko­je sam po­no­san. Ono naj­va­žni­je bi­lo mi je i naj­te­že: to da sam uspe­vao da upo­tre­bim kom­plet­ne ce­li­ne na­še na­rod­ne epi­ke, sa sve li­ko­vi­ma i po­u­ka­ma, kao gra­div­ne ma­te­ri­ja­le za svo­ju ši­ru pri­ču. Prepoznaćete po­ne­kad ce­le pe­sme ili baj­ke ko­je ste ču­li, ali će vas to i da­lje vo­di­ti u ne­po­zna­to, na me­sta ko­ja ni­ste po­se­ti­li. A ako ne že­li­te da če­ka­te ne­de­lja­ma od pet­ka do pet­ka da se uve­ri­te u to, do­bri lju­di iz ser­vi­sa Bookmate or­ga­ni­zo­va­li su da kom­plet­na audio-​knjiga stig­ne u Bookmate apli­ka­ci­ju is­to­vre­me­no kad i pr­va epi­zo­da se­ri­ja­la… Druga stvar na ko­ju sam za­i­sta po­no­san su tra­go­vi ko­je sam osta­vljao či­ta­o­ci­ma, po­put mr­vi­ca iz dže­pa, na­zna­ke stva­ri ko­je sle­de, a ko­je je te­ško uo­či­ti pr­vi put – mi­slim da to da­je po­seb­nu vred­nost po­nov­nom či­ta­nju. Takvi de­ta­lji su svu­da, od uz­gred­nih ko­men­ta­ra ko­ji po­sta­ju ključ­ne smer­ni­ce, sno­va o bu­du­ćim li­ko­vi­ma i do­ga­đa­ji­ma, do to­ga da ju­na­ci po­gre­šno tu­ma­če pra­ve tra­go­ve, a čak je i kom­plet­na za­go­net­na ma­pa sve vre­me pred oči­ma či­ta­la­ca, baš kao i pred oči­ma ju­na­ka ko­ji sve nje­ne taj­ne uspe­va­ju da ot­kri­ju tek na kra­ju trilogije.

Jesi li srećan?

Kakvo je to pi­ta­nje? Ko od nas mo­že da ka­že da je za­i­sta sre­ćan? Zar to ni­je več­na po­tra­ga? Zar ni­je Lenon re­kao da je to ono što že­li da bu­de u ži­vo­tu, sre­ćan? I za­što na pi­ta­nje od­go­va­ram ni­zom pi­ta­nja?! Pa do­bro, je­sam… su­štin­ski sam sre­ćan jer sam iz­bo­rio pra­vo da ra­dim šta že­lim i ži­vim od to­ga. Od pi­sa­nja. Verujem da se na pr­ste jed­ne ili obe­ju ru­ku mo­že­mo iz­bro­ja­ti mi ko­ji to uspe­va­mo ov­de. Nije to ne­ki ra­sko­štan ži­vot, ali je moj, onaj ko­ji sam že­leo, i ži­vim ga već pre­ko de­ce­ni­je, po­sta­ju­ći sve vi­še i vi­še ona sli­ka i glas što ih od­u­vek no­sim u se­bi. Naravno da ni­sam sre­ćan sva­kog tre­nut­ka, ne bi to bi­lo do­volj­no uver­lji­vo za ži­vot, ali – sre­ćan sam što se­be slo­bod­no vo­dim u sme­ru ko­ji že­lim i što se još uvek sko­ro sva­kod­nev­no odu­še­vlja­vam no­vim ide­ja­ma i pla­no­vi­ma. Što sam, da­kle, sa­ču­vao tu spo­sob­nost da se ra­du­jem ono­me što sle­di baš kao i ne­ka­da svo­joj pr­voj knjizi.

Šta bi u tvom ži­vo­tu že­leo da je dru­ga­či­je ne­go što jeste?

Da ne bu­dem ne­ko ko to­li­ko de­li lju­de. Otkad znam za se­be, po­la­ri­zu­jem dru­ge, uvek je bi­lo onih ko­ji su vo­le­li i onih ko­ji ni­su vo­le­li ono što ra­dim, šta god to bi­lo. Ta po­de­la mi ni­kad ni­je pri­ja­la, ia­ko ne­ki ka­ri­je­re pra­ve na pod­sti­ca­nju ta­kvih raz­dva­ja­nja. Utehu mi je pru­ži­la mi­sao Milana Mladenovića da je bo­lje ta­ko, da vas ne­ki vo­le a ne­ki ne, ne­go da svi bu­du rav­no­du­šni. Da me svi ra­zu­me­ju, to sam že­leo, sma­tra­ju­ći da za­slu­žu­jem jer u pot­pu­no­sti da­jem se­be u ono­me što ra­dim. Ali on­da se okre­nem i shva­tim da ni naj­ve­ći ni­ka­da ne bu­du uni­ver­zal­no pri­hva­će­ni. Koliko sa­mo če­sto lju­di kri­ti­ku­ju Novaka Đokovića, naj­bo­ljeg spor­ti­stu kog smo ika­da ima­li? Najbolji svet­ski pi­sci po­ne­kad su nes­hva­će­ni jer su dru­ga­či­ji ili kom­pli­ko­va­ni – me­ni omi­lje­ne knji­ge če­sto su „je­dva vr­lo do­bre“, što je pri­lič­no nes­hva­tlji­vo kad ne­ka dru­ga de­la bez pro­ble­ma bi­va­ju od­lič­no oce­nje­na. Ali ta­ko je – lju­di su ra­zli­či­ti, uku­si su ra­zli­či­ti, pa vre­me­nom sve vi­še učim da se usred­sre­dim na one ko­ji vo­le i ra­zu­me­ju to što ra­dim, što je jed­na ve­li­ka i sve ve­ća sku­pi­na do­brih i za­ni­mlji­vih oso­ba (če­sto se odu­še­vim ka­da vi­dim ko me či­ta), a da za­ne­ma­rim one ko­ji me, či­ni se, ne­će pri­hva­ti­ti šta god da na­pi­šem. Jer lju­di če­sto oce­nju­ju svo­ja oče­ki­va­nja u va­šem ra­du, a ne ono što to de­lo za­i­sta je­ste. Tu jed­no­stav­no ne mo­že­te ni­šta sem da za­žmu­ri­te i na­sta­vi­te da­lje. Naravno, uvek po­sto­je i kon­struk­tiv­ne kri­ti­ke, ko­je če­sto uva­žim ka­da mi omo­gu­će da sa­gle­dam šta mo­gu još po­pra­vi­ti. Tako sam u ob­je­di­nje­nom iz­da­nju Bajke nad baj­ka­ma, u pri­li­ci za ko­rek­ci­ju ka­kva se pi­sci­ma ret­ko uka­zu­je, ispra­vio sit­ne stva­ri na ko­je su do­bro­na­mer­ni lju­di uka­zi­va­li – no­vi­je re­či, rit­mi­ku di­ja­lo­ga, itd… Audio i eBook iz­da­nja za Bookmate uklju­ču­ju sva ova poboljšanja!

Slušajte: Bajka nad baj­ka­ma – Senka u ta­mi ⟹ Od au­to­ra Slovenske mi­to­lo­gi­je, pre­ma mo­ti­vi­ma baj­ki i pe­sa­ma na ko­ji­ma su od­ra­sta­le generacije.

Čega se plašiš?

Hmm… jed­nom dav­no is­to me je pi­tao sin, tek što je kre­nuo u ško­lu, po­zvao me je te­le­fo­nom od ma­me da me pi­ta pla­šim li se če­ga. „Ničega, si­ne“, od­go­vo­rio sam mu. „Uuu, ta­ta, pa ti si ne­u­stra­šiv!“ „A če­ga se ti pla­šiš, si­ne?“ „Paukova!“ Nasmejao sam se ta­da, ali mi se po­sle taj raz­go­vor če­sto vra­ćao. Jesam li za­i­sta ne­u­stra­šiv? Mnogih stva­ri se za­pra­vo pla­šim, naj­vi­še od sve­ga stal­no pri­sut­ne po­mi­sli da ću se jed­no­ga da­na pro­bu­di­ti i vi­de­ti da je sve ovo što već go­di­na­ma gra­dim za­pra­vo sa­mo san. Ali ni­sam sla­gao u od­go­vo­ru, jer ne do­zvo­lja­vam ni­jed­nom stra­hu da upra­vlja mo­jim ži­vo­tom. Često idem baš u sme­ru kog se pla­šim, jer ose­ćam da je to me­sto na ko­je tre­ba sti­ći, da strah od ne­u­spe­ha odla­že po­la­zak. Kako sam na­pi­sao i u Bajci nad baj­ka­ma, „bi­ti hra­bar ne zna­či bi­ti bez stra­ha, već po­be­di­ti taj strah.“ Iznova i iz­no­va. To što shva­tam ra­zlo­ge stra­ha ne či­ni lak­šim nje­go­vo sva­kod­nev­no pobeđivanje.

Čitajte no­ve epi­zo­de se­ri­ja­la “Bajka nad baj­ka­ma – Senka u ta­mi”, jed­nom ne­delj­no, sa­mo na ser­vi­su Bookmate.

Kada si na­pi­sao po­sled­nju pe­smu? Mogu li da je čujem?

Uh, ovo je već do­bro i ne­o­če­ki­va­no… Davno, ima to­me već pre­ko 11 go­di­na. A i ta­da je to bio in­ci­dent, već sam ih ret­ko pi­sao. Nisam za­pra­vo si­gu­ran ni ko­ja je po­sled­nja, imam ih ne­ko­li­ko u jed­nom faj­lu, pret­po­sta­vljam da sam ih tu pri­ku­pio da bu­du za­jed­no. Većina za­i­sta ni­je za jav­nost. Ima gru­bih re­či i mi­sli, gru­bljih no što sam da­nas spre­man da po­de­lim. I pre­vi­še su emo­tiv­ne, do pa­te­ti­ke, pi­sao ih je ne­ko za­lju­bljen i za­sle­pljen, kog se vi­še i ne se­ćam… Evo je­di­ne ko­ja mi još zvu­či prihvatljivo.

Patim:

Što sam čovek.

Što ni­sam bo­lji čovek.

Zbog sve­ga što sam uradio.

Zbog sve­ga što ni­sam ura­dio, a mo­gao sam.

 

Što te volim.

Što te još uvek volim.

Što ne mo­gu da pre­sta­nem da te volim.

Što sam pre­slab da sa­kri­jem svo­ju slabost.

 

Zbog te­be.

Za te­be.

Zbog se­be.

Protiv se­be.

 

Što mr­zim.

Što ne mr­zim dovoljno.

Što pru­žam.

Što ne pru­žam dovoljno.

 

Što po­ku­ša­vam.

Što ne po­ku­ša­vam više.

Što ne umem da po­ku­šam bolje.

Što imam hra­bro­sti da po­že­lim bolje.

 

Za te­be.

Za to­bom.

Zbog se­be.

Za so­bom.

 

A pr­va pe­sma? Sećaš li se svo­je pr­ve pesme?

Pa stvar­no ne… Ali da pro­bam da se pri­se­tim: to je mo­ra­lo bi­ti s pr­vim ben­dom, pre to­ga pe­sme ni­sam pi­sao. Dakle, po­če­tak sred­nje ško­le. Sigurno ne­ka od pr­vih stva­ri ko­je smo svi­ra­li, od­u­vek su to bi­le au­tor­ske pe­sme i ve­ći­na tek­sto­va bi­la je mo­ja… A ni­je­dan mi sa­da ne do­la­zi, što ve­ro­vat­no zna­či da je bo­lje da osta­nu za­bo­ra­vlje­ni. Ili, haj­de, evo bar de­la pr­ve pe­sme po ko­joj smo po­sta­li lo­kal­no po­zna­ti, bi­la je na pr­vom de­mo snim­ku iz stu­di­ja, po­sle i na pr­vom albumu:

U me­ni skri­ve­na ta­ma igra ne­ku svo­ju igru

Nekad je mir­na i sa­ma, pa me za­vr­ti ko čigru

Vrtim se kao vi­hor, ov­de sam i tu

Jašem na ve­li­kom i cr­nom nemiru

Oluja pro­bi­ja sa mo­jih usana

Nepobediv sam i vi­še ne znam ko sam, ne znam ko sam ja

 

Ko si, on­da, ili šta si, pi­šče? Da li ne­ko ko je ra­dio to­li­ko stva­ri mo­že bi­ti za­i­sta do­bar u bi­lo kojoj?

Dobar je sva­ki po­ku­šaj, ali ovo je stvar o ko­joj ni­kad ne raz­mi­šljam. Ja sam ono što či­nim i sa­njam. Kada me pi­ta­ju či­me se ba­vim, već pre­ko de­set go­di­na od­go­va­ram: „Pišem knji­ge.“ Ima mno­go oso­ba ko­je pi­šu i vi­še i br­že od me­ne, umem i da im za­vi­dim na to­me, ali to ne do­vo­di u pi­ta­nje moj usvo­je­ni iden­ti­tet. Sve što sam ika­da ra­dio bi­lo je ta­ko­đe ono što sa­njam, bar u ne­kom tre­nut­ku mog ži­vo­ta. Kada sam pra­vio svo­ju pr­vu dru­štve­nu igru, bio sam kao u gro­zni­ci – od pr­vog da­na ka­da je ide­ja po­če­la da mi se vr­zma po gla­vi ni­sam je mo­gao iz­ba­ci­ti, je­dva da sam spa­vao i jeo, od usta­ja­nja do le­ga­nja ra­dio sam na to­me, da­ni­ma i da­ni­ma. Kada sam imao bend, i pr­vi i dru­gi i tre­ći, uspa­vlji­vao sam se vi­zi­jom nas na tur­ne­ji, na bi­ni. Neko je rekao da čovek u životu ima dve mogućnosti: da ostvaruje svoje snove ili da ostvaruje tuđe. Ja sam uvek jurio svoje i često plaćao visoku cenu te odluke. Ako tre­ba da dam ja­sni­ji od­go­vor, re­ći ću da sam bio do­bar u sve­mu što sam ra­dio jer sam bio po­sve­ćen to­me, ni­ka­da „od­ra­đi­vao“, uvek bi­rao ono u če­mu uži­vam, od­no­sno uspe­vao da na­pra­vim po­sao od ono­ga što vo­lim, ne za­do­vo­lja­va­ju­ći se ti­me da to osta­ne ho­bi. Čudna je to cr­ta, ali me je do­ve­la tu gde jesam.

Imaš li ne­o­stvar­nih snova?

Uvek. Ali uvek ra­dim i na nji­ho­vom ostva­re­nju. Verujem da čo­vek po­či­nje da sta­ri tek ka­da osta­ne bez sno­va i pla­no­va ka ko­ji­ma te­ži. Ne mo­ra ih on ni do­sti­ći, ali će po­ku­ša­va­ju­ći pri­ći do­volj­no bli­zu. Moje mi­sli su sa­da okre­nu­te ka lan­si­ra­nju mo­jih knji­ga u ino­stran­stvu i na dru­gim je­zi­ci­ma. I ka no­vim knji­ga­ma, na­rav­no, ali pre­ko de­set go­di­na gra­dim ka­ri­je­ru ov­de, sa­da že­lim da ta is­ku­stva is­ko­ri­stim da is­ko­ra­čim na­po­lje, pre­ko za­mi­šlje­ne gra­ni­ce svo­ga uti­ca­ja. Jer mno­ge gra­ni­ce su sa­mo u glavi.

Za kraj, je­si li za­do­vo­ljan svo­jim odgovorima?

I je­sam i ni­sam. Nisam, jer čo­vek ni­kad ne do­stig­ne sa­vr­šen­stvo ko­me te­ži. Jesam, jer uvek do­bro pro­mi­slim ono što na­pi­šem. Ne sa­mo sa­da, uvek. Zato vi­še vo­lim da da­jem pi­sa­ne in­ter­vjue. Kada go­vo­rim, umem da bu­dem ne­po­ve­zan, ne­do­re­čen, da ska­čem s te­me na te­mu. Kada pi­šem, vra­ćam se i da pro­či­tam, ispra­vljam stva­ri pa to iz­gle­da bo­lje. Ako pro­či­ta­te ili, ve­ro­vat­ni­je, od­gle­da­te ne­ki loš in­ter­vju sa mnom, zna­te da su me na­go­vo­ri­li da od­go­va­ram uži­vo. Piscima to ne bi tre­ba­lo da rade.