Velika saga u kojoj se prepliću zagonetke, misterije, borbe i iznenađujući obrti kroz fantastične događaje s neizvesnim ishodom.
Bookmate Žurnal, ekskluzivno, u nastavku sa vama deli prvu epizodu serijala „Bajka nad bajkama” Nenada Gajića.
Neobična družina, okupljena nizom naizgled slučajnih događaja, postepeno otkriva da nije sve onako kao što izgleda. Slepa devojčica, megdandžija, čobanin i hromi lopov, u trci za gole živote, probijaće se kroz živopisni svet mitskih bića i zaboravljenih gradova, dok njihovim koracima kao da upravljaju drevni slovenski bogovi. Jesu li junaci tek marionete mlade i zavodljive veštice, vođene sopstvenim skrivenim motivima, ili u pozadini svega zaista vrebaju užasne mračne sile iz neizmerne dubine vremena?
Jedan čarobnjak je jednom rekao: „Gde god da je čovek kročio, mogao je videti trag Tradicije Sunca. Nekad u skulpturi, nekad u stolu, a neki put i u delovima pesme koja se u nekom narodu prenosi s kolena na koleno. Ljudi preko kojih je Tradicija Sunca govorila bili su kao i svi drugi ljudi, koji su jednog jutra – ili popodneva – pogledali svet i shvatili prisustvo nečeg višeg. Nehotice su uronili u nepoznato more… u Mračnu Noć.“
Prolog: Treća noć
Žena kraj potoka bila je vidno zabrinuta. Njeno staro, već ogrubelo lice izgledalo je starije nego inače dok je s dna potoka vadila par belutaka i ubacivala ih u korito. Iako je preduzela sve, porodilja nikako da se oporavi. Nije pomogla ni crvena vuna zadenuta za njeno uho, uz crveni končić vezan oko ruke novorođenčeta; nije pomogao ni beli luk u vratnicama, ni kamenje iz tekuće vode, prepune duša, koje je svakodnevno ubacivala u korito nakon pranja porodiljinog i detinjeg veša. Nije pomoglo ni to što od porođaja ni majka ni dete nisu napuštali kuću, pa čak ni to što je zabrinuti otac, na njen nagovor, odbio da iznese žar s ognjišta najbližem komšiji, koji se nakon višednevne trgovine vraćao na svoje imanje; ne, u prvim, rizičnim danima, kada razni demoni obilaze okolo, vrebajući priliku da se domognu porodilje i novorođenčeta, nikako se ne sme iznositi vatra iz kuće.
„Bar je s detetom sve u redu“, pomislila je. Dobar deo zaštitnih mera odnosio se na dete, i barem je to davalo rezultate. Kratko je podigla pogled ka nebu; bližilo se veče, pa mora da požuri i pre mraka unese u kuću tek oprane stvari dveju nezaštićenih duša. Stresla se na pomisao šta bi se moglo desiti ako bi pelene ostale napolju preko noći… Ne, i ovako im je dosta nevolja.
„Večeras je treća noć“, mislila je žena dok je hitala ka kući. „Večeras će se verovatno sve rešiti, ovako ili onako.“ Na sto je već u toku dana iznela hleba, sira i meda, pa čak i čašu vina uz koju je bio naslonjen srebrenjak. Darovi su, dakle, bili spremni. Čim je ušla u kuću, starica je navukla detetu očevu belu košulju, a zatim probudila i porodilju, koja je vazda lebdela između sna i jave, u groznici koja je nije napuštala. Večeras, čak i ta mučenica, i posebno ona, mora ostati budna. Budućnost njenog deteta može zavisiti od toga.
***
Majka se uznemireno trže. Zaspala je! Panično otvorivši oči, ugledala je ispred sebe, uz kolevku grubo izdeljanu od povećeg komada drveta, tri žene obučene u duge bele haljine. Suđaje! Zar su već tu? Kako je samo mogla, kako je smela da zaspi pre njihovog dolaska! Tri lepe žene stajale su jedna do druge, gledajući u kolevku iz koje im je dete – ili je majka samo zamišljala da je tako – uzvraćalo pogled velikim okicama, sasvim mirno i tiho. Iako slične, majci se učini da su žene ipak bile različitih godina. Poželela je da im nešto kaže, da se opravda, ali gošće su se ponašale kao da ne postoji. I upravo tada, progovorila je izgledom najstarija od njih.
Da izgubi sve, i ostane sama, da u njoj i oko nje nastani se tama! Najstarija žena ovo je izgovorila s prizvukom čiste pakosti u glasu, i dalje gledajući pravo u dete.
Majka zajeca, iz grla joj se ote: „Ne, ne, ne…“ U tom užasnom trenutku beše sigurna da je baš ona, svojom nesmotrenošću, bila odgovorna za takvu osudu! Njeno dete nije treću noć dočuvano! Tada se najstarija žena okrenu od deteta, a srednja progovori.
Da luta po svetu, bez mira i sreće, mrak će vazda goniti je, pobeći mu neće! Glas druge žene bio je isti kao i glas prve, manje pakostan ali jednako nemilosrdan. Majka je sada već otvoreno jecala, u srce pogođena iznenadnom strelom beznađa. „Neee!“, vikala je, ali tri žene u belom i dalje je nisu primećivale. Baš kao što ni ona nije primećivala ostarelu ruku koja joj je mokrom krpom vlažila vrelo čelo, niti zabrinuta lica. Porodilja je buncala, što je brižnu staricu uznemirilo, baš kao i muškarca koji je stajao po strani, nesiguran u to šta bi trebalo da učini. U međuvremenu, na istom prostoru koji sada kao da je pripadao drugom svetu, žena u sredini se takođe okrenula od deteta u kolevci.
Tada je progovorila najmlađa i najlepša, čiji se glas nesrećnoj majci učinio najprijatnijim, kao da je odisao brižnošću koja je nedostajala veoma sličnim, ali veoma hladnim glasovima prve dve suđaje. Za razliku od njih, najmlađa se obraćala direktno detetu, a njene reči zvučale su poput uspavanke; i zaista, dete je bez glasa zaspalo čim je žena izgovorila svoju poslednju reč.
Devojčice mala, zla će da te guše, al’ kroz sve ćeš proći pročišćene duše. I senka što preti tvojemu životu, može ti sve uzeti, al’ ne i lepotu… Na kraj mračnog puta stići ćeš sva bela, izvan senke čekaće carevina cela.
Izgovorivši te reči, i treća žena se okrete, pa zatim sve tri krenuše bez ijednog koraka.
***
Porodilja je sada zaista nepovezano buncala, i starici je postalo jasno da ona možda, voljom onih koji o tome odlučuju, neće dočekati sledeće jutro. „Neee… Hvala ti… hvala… Senka! Senka… lepa… zlo! Zlo preti!“ Niz nepovezanih reči koje ni starica ni ženin suprug nisu uspevali da razumeju. Nažalost, to su bile i njene poslednje reči. Ona je, uz njih, ispustila dušu, ostavljajući svoga muža samog na svetu, a tek rođeno dete na milost i nemilost okrutno mu dosuđenoj sudbini. Otišla je, jer je i njoj tako bilo suđeno, a od sudbine se ne može pobeći…
Sa suzama u očima, koje je teškom mukom zadržavao, otac je napokon razbio zagrobnu tišinu što je zavladala njihovim domom, izgovorivši: „Voljena moja, putuj s mirom. Čuvaću našu Senku više no sebe.“ Starica se zapanjeno okrenula ka njemu. „Ali, kum još nije odredio ime…“ Tada je zaćutala. Pogled muškarca bio je odlučan. „Dete će se zvati Senka. Tako je želela njena umiruća majka.“
Deo prvi: ČUDNA DRUŽINA
Senka
Senka je bila srećna. Nije teško biti srećan kada ne znaš za bolje. Nije mogla znati, kao ni bilo ko drugi, da svoje ime duguje čudnom nesporazumu u trenutku tragedije, već je čvrsto prigrabila očevu priču da je njeno ime poslednja želja pokojne majke, i najznačajnije što je devojčici ostalo od nje. Istina da joj je majka nedostajala, svakoga dana, ali to je bila tek nejasna čežnja za nečim nepoznatim, koju je nemoguće nazvati patnjom. Imala je oca koga je volela, i koji je nije tukao. Čak ju je i maćeha retko tukla, samo onda kada bi zaista zabrljala i kada otac nije bio tu.
Iz Senkinog ugla, život je bio daleko od lošeg. Sa svojih dvanaest godina imala je u grudima ljubavi za sve oko sebe. Osim oca, volela je i svoju sestru. Polusestru zapravo, ali Senka nikada o njoj nije razmišljala na taj način, i ne bi ni znala šta znači „polusestra“ da njena maćeha nije tako često koristila tu reč kada bi sopstvenoj kćeri govorila o Senki. To je bila jedina sestra koju je Senka imala, i volela ju je gotovo kao i oca. I nikada je nije brinulo to što su većina kućnih poslova i prekora namenjeni samo njoj, dok je za sestru rezervisana sva ljubav koju „polumajka“ može da pruži (Senka se nasmejala prvi put kada je shvatila da maćehu u svojim mislima naziva slično kao i ova nju). Nije je brinuo nedostatak ljubavi koji se maćeha svakodnevno trudila da pokaže – ni ona nije volela nju, ali je nije mrzela. Razumela je da je ocu potrebna žena, jer je svakome potreban neko da ga greje u postelji; u kući je bilo mnogo ženskih poslova koje je valjalo obavljati, a Senka je bila premlada za većinu. Bila je sasvim zadovoljna što je otac prema njoj pokazivao blagost i naklonost koja se mogla smatrati i ljubavlju, i što je u njegovom prisustvu čak i maćeha izbegavala da joj bilo šta zameri. „Od oca dobijam možda čak i više ljubavi nego sestra“, razmišljala je, „pa je sasvim pravedno da od polumajke dobijam manje. Na kraju, koliko je ona stroga prema meni, isto toliko je otac strog prema njoj! A moja mati bi me, da je živa, svakako volela više nego sestru.“ Našavši u sebi sva potrebna opravdanja, Senka je uspevala da živi bez gorčine.
Senkina naizgled bezgranična ljubav bila je rezervisana za Vidru. Vidra je bio njen pas, nerazdvojni pratilac od dana kada ga je kao štenca pronašla u šumi, ugledavši ga kako se mokar kobelja iz potoka. „Mala Vidro, pa šta tražiš tu?“, smejala se Senka, i po mahanju psetancetovog repa znala da mu je nadenula pravo ime. Otac se smejao kada ga je čuo, potvrdivši joj da može zadržati „kera ženskinjeg imena“, ali samo ako niko ne dođe da ga traži, i toga dana nije bilo srećnije devojčice od nje. I eto, već preko tri godine su nerazdvojni, ona i Vidra.
„Vidro!“, viknula je Senka, prenuvši se iz misli. „Ma gde je taj pas?“, pomislila je, „kad je maločas bio tu?“ Obično se nije odvajao od njenog desnog boka dok bi išli po vodu. Ponekad bi se zabavljala pokušavajući da ga zbuni, koračajući čas brže, čas sporije, dok bi se približavali potoku. Pas je sve to pratio naizgled bez ikakvog napora, sasvim graciozno, uspevajući da ne zaostane niti isprednjači; Senki se čak činilo da uvek odmereno kaska, u ravnomernom tempu – nikada joj nije bilo sasvim jasno kako to radi, i divila se svom ljubimcu zbog toga.
Sada se potok već video: Senka je upravo prošla između dva velika stabla koja su za nju označavala kraj šumskog puta (ako se putem može nazvati ono što su prohodnim i donekle utabanim činili uglavnom Vidra i ona) i iskoračila je na čistinu malog šumskog proplanka. Očekivala je da će Vidru zateći, kao što se ponekad dešavalo, kako veselo bućka po potoku ili halapljivo pije vodu. Ali, to se nije dogodilo.
Zastala je i osvrnula se. Pas je zaista stajao u blizini, ali nije gledao ni u nju, ni u potok, već se popeo na vrh proplanka, i kao da se uspinjao da vidi nešto u daljini. To nešto se nalazilo u pravcu iz koga su došli, i Senka je odmah primetila napetost svog ljubimca; nije mu se to često dešavalo, pa je umela da prepozna taj naizgled potpuni gubitak pažnje, načuljenost ušiju koje su u tim trenucima delovale veće nego što stvarno jesu, zašiljene uvis, kao i blagu nakostrešenost njegove dlake. Na trenutak se osvrnula, pa zatim pritrčala do Vidre, ostavljajući šumu iza sebe, i njen pogled isprati nemi znak koji pas kao da je davao svojim očima. Daleko iza njih, možda baš na onih pola sata hoda, koliko im je obično trebalo do potoka, nad šumom se uzdizao gusti dim.
Senka pred plamenom
Trk kroz šumu, koji je usledio, ostao je za Senku kao sled brzih slika: nekoliko ogrebotina od trnja i granja, malčice pocepan rukav bele košulje, marama zakačena o nisku krošnju u času dok spada s glave i ostaje zadržana čvorom da visi niz leđa, ispod bujne kose uzbuđene dvanaestogodišnjakinje; pas koji trči baš uz njen bok, neprekidno načuljenih ušiju i neprirodno uzdignute glave, kao da će svakog trenutka naleteti na nešto strašno; svest o desnoj ruci koja refleksno navlači zelenkastu maramu na vrh glave, leva ruka koja za trenutak pokušava da pripomogne, pa utisak da joj prazna mešina za vodu u ruci smeta više nego ikada. Trenutak kada se, zadihana, ali i previše uplašena da bi primetila zadihanost, zaustavlja na izlazu iz šume i pred sobom vidi porodično imanje, malu njivu koju je njen otac svakodnevno vredno obrađivao, i put koji kroz njivu vodi do niske kućice sastavljene od jedne velike prostorije u kojoj je provela čitav život, s podom od dobro utabane zemlje i ognjištem na sredini. Trenutak u kome joj prazna mešina jednostavno ispada iz ruke. Sledeći trenutak u kome ponovo trči, ovoga puta pravo ka ogromnoj buktinji koju je do pre manje od jednoga sata nazivala domom.
Vatra je već obuhvatila drveni krov ispod koga se nalazilo mnogo slame kako bi se zadržala toplota u hladnim noćima. Vatru niko nije gasio, nikoga nije bilo ispred. Neočekivano razložno, Senka se prisetila tri velike slamarice: jedne na kojoj su spavali otac i maćeha, druge koju su delile ona i sestra, i treće koja je bila uglavnom prazna, namenjena zvanim i nezvanim gostima koje su uvek, kako i dolikuje, dočekivali gostoprimljivo. Drveni sto, drvene stolice, drva za ognjište, platneni zastori u drvenim ramovima koji služe umesto pregradnih zidova… njihova kuća bila je nezapaljena baklja koja je upravo planula. Senki se činilo da, uz drvene zidove, gori čak i kameni temelj prema kom je pratila svoje odrastanje (dan kada je shvatila da joj više ne doseže ni do pojasa ostao joj je u lepoj uspomeni); možda tu gori slama pomešana s blatom, koja je nagurana u pukotine? A možda je to samo utisak koji ostavlja plamen koji na sve strane liže kroz prozorske otvore; otvore dovoljno male da ne izlazi previše toplote kada se navuku drveni kapci, a dovoljno velike da propuste svetlost dana u kuću. Kuću koje više nema.
Senka je pokušala da utrči kroz vrata, ali zaustavili su je vrelina i plameni jezici. Unutrašnjost kuće izgledala je kao upravo naloženo ognjište – od plamena se više nije moglo videti ono čime se plamen hranio. Jarke boje naterale su je da zažmuri i odstupi, nozdrve su joj se napunile dimom, oči trenutno zasuzile. Nesvesna svojih postupaka, trčala je oko kuće, pokušavajući da kroz prozorska okna vidi nešto drugačije od onoga što je videla kroz vrata. Plamen je bio svuda, i ništa više osim plamena. Senka je u jednom trenutku shvatila da plače, ali nije znala da li je to posledica vatre i dima, ili nečega drugog. U sebi nije osećala ništa osim užasa: kada je krenula po vodu, u kući su ostali i otac, i maćeha i sestra. U svesti ih je jasno videla, kao da su i dalje unutra, nekako volšebno zamrznuti u plamenoj stihiji: otac koji sedi za stolom, na velikoj klupi koja se pomalo klacka, i nakon napornog jutra provedenog na njivi pije iz male drvene kupe koju puni iz sličnog vrča s ogrebotinama od brojnih padova; maćeha koja sprema hranu u malom loncu nad ognjištem, čija je farba na donjoj strani sasvim izgrebana; i njena sestra… Njena sestra! Panika je u tom trenutku obuhvatila Senku svojim hladnim rukama. Jeza joj je prošla kroz telo uprkos vrelini koja se širila oko kuće zahvaćene plamenom.
Kroz nesvesne zvuke i krike koje je ispuštala, bespomoćno trčeći oko kuće u nepravilnim krugovima, odjednom joj se učinilo da čuje: „Upomoć!“, izrečeno nejasnim glasom i prigušeno šumovima i pucketanjem drveta zahvaćenog plamenom. Pritrčala je ponovo što je bliže mogla otvorenim vratima. I ona su gorela, iako i dalje čvrsto i sada sasvim besmisleno pričvršćena za šarke, pomerajući se pod udarima dima i vreline napred i nazad. Iza vrata, Senka je prvi put zapazila da se plamen nije baš svuda raširio: neposredno uz kućni prag, čije drvo je takođe gorelo, u kući se nalazio mali komad zemlje nezahvaćene vatrom. Na tom ostrvu u moru plamena nalazila se zmija.
„Čuvarkuća!“, pomislila je Senka. Znala je, naravno, priču o zmiji koja čuva kuću i brine o dobru njenih ukućana; znala je da živi ispod kućnog praga, i da joj nikada ne treba nauditi. Sve je to znala, ali nije razmišljala o tome: tu zmiju nikada ranije nije videla, niti ju je video njen otac koji joj je pričao o njoj, tvrdeći da je to što je nisu videli zapravo sasvim dobra stvar, jer je njeno pojavljivanje loš predznak. Nije mogao ni da joj je opiše: da li je velika ili mala, da li je šarena ili jednobojna, da li je opasna ili ne, ko ju je tu doneo, čime se hrani… Na svetu prepunom vidljivih čudesa, Senka nije gubila vreme u razmišljanju o nevidljivim. Međutim, znajući tu priču, sada je tačno znala šta je pred njom.
Ne oklevajući, okrenula se i potrčala ka obodu njive, gde je otac uz mali stog sena obično prislanjao grabulju dugačke drške kojom ga je prikupljao. Zgrabivši alatku, trčeći se vratila i spustila drvene šiljke na zemlju ispred male zmije, gurnuvši grabulju kroz plamen i podigavši ruke što je više mogla kako bi drška ostala izvan vatrenog dometa. Kao po komandi, zmija se obmotala oko drške i neverovatno vešto se uspuzala uz nju. Senka je podigla alatku i izvukla je izvan požara, ustuknuvši nekoliko koraka pred novim naletom vatre, da bi odmah potom s užasom shvatila da se zmija već uspela sasvim do vrha drške. Sada je prelazila na njenu ruku! Brzo je odbacila grabulju od sebe, ali prekasno – zmija je ostala na njenoj ruci! Za tren je ugledala rožnati rep kako pliva kroz vazduh pre nego što se i taj kraj čvrsto obavio oko njenog zgloba, nastavivši da se uspinje s ostatkom zmijskog tela, i sledećeg časa Senka je osetila hladnu kožu na svom grlu. Snažno je trgnula glavom, ponovo uzaludno, jer zmija je bila već obavijena oko njenog vrata. Osetila je čak i zmijski rep kako joj prelazi preko očiju!
„Spasila sam te, a tako mi vraćaš“, promucala je Senka plačnim glasom. U času jezive izvesnosti, bila je sigurna da će je zmija udaviti. Podigla je ruke kako bi je nekako strgla s vrata, ali je pod prstima, umesto hladne i hrapave zmijske kože, osetila još hladniji metal, gladak poput svile koju je čudnim spletom okolnosti imala priliku često da dodiruje uprkos neospornom siromaštvu njene porodice. Tada joj se učinilo da čuje nekakav siktavi šapat, koji kao da joj govori direktno u uho: „Da dobiješ, moraš da izgubiš. Bežži. Ssvi su mrtvi. Bežži. Ako nisu čuli, ossetili su te. Bežži.“ Potom se učinilo da plamen bledi i jenjava, a zatim se oko Senke spustila tama.
Senka u tami
Ako su prethodni događaji ostali za Senku samo niz nepovezanih slika, od tog trenutka pa nadalje ostao je samo eho nejasnih zvukova čvrsto utopljenih u potpuni i sasvim neizrecivi užas. Kako drugačije predstaviti ono što se dešavalo u duši dvanaestogodišnje devojčice, koja je iznenada ostala bez porodice, bez doma, i bez vida? Jer, Senka je bila slepa!
Nije to odmah shvatila. Za trenutak je pomislila da joj se slošilo i da se onesvestila, kao što joj se ponekad događalo; pa onda da je nekako neočekivano i sasvim brzo pao mrak; zatim zaključi da je sve to bila samo noćna mora, i da je ona bezbedna u mraku svoga doma, ušuškana u toplinu slamarice, dok sestra spava desno od nje, grejući je svojim telom. Mrak? Plamen u ognjištu mora da se ugasio. Onda se setila kuće u plamenu, ogromne vatre koju je i dalje čula, ali je više nije videla. Spustila je ruke u očajničkoj nadi da će napipati svoj ležaj, ali ruke su glatko prošle kroz vazduh i devojčica shvati da stoji. Nozdrve joj se ponovo ispuniše potisnutim mirisom paljevine, zakašljala se od dima. Poželela je da krene, ali je noge bez upozorenja izdadoše. Srušila se na klecava kolena, oslonivši se rukama o hladnu zemlju, svežu uprkos suncu koje je donedavno mogla videti. Bilo je nečega tako utešnog u zemlji koju je osećala pod prstima; sitna trava bila je prijatna na dodir, i Senka je, prvi put u životu, jednostavno poželela da ne postoji.
Nije znala koliko dugo je ostala da kleči, ne razmišljajući ni o čemu, kada je odjednom uz svoj obraz osetila nešto meko i vlažno. Vidra! Pas je svoju njušku prislonio uz njen obraz, ovlaš ga liznuvši, kao da želi da kaže da je tu, i da mu je žao zbog svega. Njen pas. Jedino što joj je ostalo na ovome svetu… Senka tada ispusti glasan jecaj i zaplaka, dozvolivši užasu da pokulja napolje kroz devojačke suze. Plakala je dugo i neiscrpno, tiho i očajno, mazeći glavu svoga psa, prelazeći rukama duž njegovog vrata i obline njegovih leđa, prisećajući se kako ta leđa i vrat izgledaju jer ih više nije videla, grleći Vidru i osećajući pod prstima njegovu meku dlaku.
Nije se ona pokrenula, već pas. Senka je iznenada pod prstima osetila kostrešenje dlaka, i nepomično telo, koje je neznano koliko dugo grlila, pokrenulo se. Osetila je pritisak njuške na svojoj mišici, i razumela ga: pokret. Bez reči, gotovo nečujno, Senka se pridigla pridržavajući se za leđa svoga ljubimca. Suze su joj i dalje tekle, ali užas se vraćao. Strah, potisnut pred očajem, ponovo je bio tu. Uspravila se, držeći ruku na Vidrinim leđima kao što je i ranije često činila. Sada, prvi put, ta leđa su bila njen oslonac, njena snaga i njen vid. Pas se pokrenuo, i Senka je krenula za njim; nesigurno i lagano, kao da tek uči da hoda. I zaista je učila, oboje su učili – pas je krenuo brže nego što je mogla da ga isprati, a zatim je usporio kada ona umalo nije pala, prilagođavajući joj se. Često su to radili i ranije, ali tada je to bila samo igra. Ovo je bila borba za preživljavanje, iako Senka beše samo maglovito svesna toga.
Jedan korak, pa drugi. Prvo sasvim polako i oprezno, a onda nešto brže. Senka je verovala Vidri, a njena mladost omogućavala je brzo prilagođavanje. Pas je osećao opasnost, znala je to. Prepustila se, jer joj ništa drugo nije ni ostalo, dozvoljavajući da je životinjski instinkt njenog saputnika odvede na sigurno. Korak po korak. Nije znala da proceni ni vreme ni rastojanje, jer je sva njena pažnja bila usmerena na sledeći korak. Nije videla mrak kako joj se približava jer je u njoj već bio mrak. Ipak, sa znatnim zakašnjenjem osetila je isto što i pas – jezu od hladnoće koja je iznenada stigla do nje. Hladnoća kakvu nikada pre nije osetila – ne zimska, sveža hladnoća dana dok je trčala s Vidrom po snegu; ne, ova hladnoća bila je strašna, mrtvačka, neopisiva. Najbliži ovome bio je osećaj kada je, kao dete, dodirnula obraz svoje umrle babice, žene koja ju je prihvatila pri rođenju, i žene koja joj je mnogo češće od oca pričala o majci; otac se tada brecnuo na nju i udario ju je po ruci, naočigled svih prisutnih. Bila je to jedna od retkih prilika u kojima je dobila udarac od njega, i Senka je shvatila i zapamtila da je to što je uradila tabu, zabranjena i društveno neprihvatljiva stvar. Ovoga puta, nije ona dodirnula hladnoću, već je hladnoća obavila nju. Zapanjena, Senka se ponovo srušila. Nije znala da su ona i pas već stigli do početka šume, nije bila svesna da su senke drveća njena jedina zaštita od kobne sudbine. Strah ju je primorao da bude tiha, da se sagne sasvim do zemlje, da se smanji u paničnoj želji da nestane pred nevidljivom opasnošću. A opasnost je bila mnogo stvarnija nego što je ona mogla i da pretpostavi.
Čudni zvuci počeli su da dopiru do Senke. Nešto poput njušenja pomešanog s kričanjem, strašni zvuci koji su se izdvajali iz mora šumova, kao da neki veliki ledeni talas ide ka njoj. Ovi čudni šumovi nadjačali su zvuke požara, nadjačali su pevanje ptica u daljini, cvrčke, muve, vetar i sve ostale poznate šumske zvukove. Senka je odjednom bila sama u potpunoj tišini, okružena tamom pred hladnoćom koja se približava. Možda je na trenutak izgubila svest, a možda i nije; teško je bilo proceniti u neprekidnom brujećem mraku. Osetila je pod desnom rukom Vidrine naježene dlake, postavši svesna da je i pas legao uz nju, sasvim se pribivši uz zemlju baš kao i ona. Poput dva davljenika, tiskali su se jedno uz drugo, kao da je to parče zemlje na kome su ležali jedino ostrvce u beskrajnom moru tame, jedino utočište života šibano hladnim talasima smrti.
Zvuci su se približavali. Zatim je delovalo kao da su posustali. Senka je zadržavala dah što je duže mogla, trudeći se da ne čuje ni samu sebe kako diše, ne znajući da li je ono što čuje blizu ili ne. Zatim su zvuci počeli da se udaljavaju. Ona i Vidra ostali su još dugo nepomični, sve dok nije osetila kako se dlake na leđima psa polako opuštaju. Štagod da je ono bilo, opasnost je prošla.
Posle nešto više od pola sata, Senka se napokon ponovo pridigla. Nije znala ni kuda da krene, ni šta da radi; nije mogla jasno ni da razmišlja o tome, niti o bilo čemu drugom, pa je uradila istu stvar koja joj je već spasila život, iako toga ne beše svesna: pridržavajući se jednom rukom za pseća leđa, a drugom pipajući oko sebe, pustila je Vidru da je vodi.
Čitajte i slušajte nove epizode serijala „Bajka nad bajkama”, od 4. marta 2022. godine, jednom nedeljno, samo na servisu Bookmate.
(Izvor: Bookmate Žurnal)
