Nenad Gajić

Želim da vam pri­ka­žem če­tvo­ro umet­ni­ka bez ko­jih „Bajka nad baj­ka­ma” ne bi bi­la to što je­ste, jer oni su ti ko­ji su svo­jim vi­zi­ja­ma i vir­tu­o­zno­šću da­li oblik mo­jim re­či­ma. Tekst će bi­ti kra­tak, jer oni pr­ven­stve­no de­la­ju kroz sli­ke, a ja ne že­lim da skla­njam ba­klju sa nji­ho­vih de­la. Takođe bih da iz­beg­nem da re­či ot­kri­ju pre­vi­še bu­du­ćim čitaocima.

Pre sve­ga, ko­ri­ce – sve do jed­na di­zaj­ni­ra­la je Lidija Šijačić, ti­ha si­la ko­ja je obli­ko­va­la i do­dat­no odre­di­la vi­zu­el­ni iden­ti­tet svih mo­jih knji­ga na­kon što su za­vr­še­ne, do­dav­ši im još ma­lo magije.

Sledi jed­na od me­ni omi­lje­nih ilu­stra­ci­ja iz knji­ge „Bajka nad baj­ka­ma – Senka u ta­mi”, uvod­ne knji­ge se­ri­ja­la. Predstavlja tre­nu­tak u ko­me Marena, u be­su, po­ka­zu­je deo svo­jih ve­štič­jih mo­ći pr­vog ju­tra na­kon što ih je ko­nač­no ste­kla. Maestro Zoran Djed Milenković.

Parčence drev­ne ma­pe ko­je sle­di Laguna je sta­vi­la na zad­nju stra­nu ukra­sne ku­ti­je ko­ja je išla pr­vim či­ta­o­ci­ma, a ce­la ma­pa je u crno-​beloj teh­ni­ci od­štam­pa­na u sva­kom de­lu tri­lo­gi­je „Bajka nad baj­ka­ma” i u sva­koj knji­zi ot­kri­va se po ne­ka od nje­nih taj­ni, iz­ve­ze­nih ma­gič­nim ni­ti­ma. Izabrani de­lić sa­dr­ži ne­ko­li­ko za­go­net­ki: na­čin či­ta­nja ma­pe, pre­ci­zno opi­sa­no odre­di­šte, kao i do­dat­no upu­stvo ka­ko sti­ći do za­bra­nje­nog ula­za u do­nji svet, upr­kos do­bro­na­mer­nom upo­zo­re­nju: „A ti pro­či­taj sa­vet ovaj i ne kre­ći sta­za­ma mr­tvih, sem ako vre­me je naj­go­re do­šlo u ko­me ne­man je po­no­vo bud­na!” Veštom ru­kom ka­li­graf­ski is­pi­sao i na­cr­tao ma­e­stro Ivan Nastić.

Gospodar no­ći u se­ri­ja­lu „Bajka nad baj­ka­ma” pri­ka­zan je i u svom dnev­nom, osta­re­lom i ogru­be­lom obli­ku, ali i u sa­vr­še­noj noć­noj for­mi, ka­da ga ta­ma pod­mla­đu­je i za­o­kru­žu­je nje­go­vo po­sto­ja­nje. Za dru­gi pri­kaz po­sta­rao se ma­e­stro Dušan Marković. Misteriozni ko­nja­nik ima ve­li­čan­stve­nu pro­šlost iz­van do­ma­ša­ja tri­lo­gi­je, ko­ja se vi­di sa­mo kroz na­zna­ke – u pr­voj knji­zi, kad ga na­zo­vu ju­na­kom, on us­tvr­di da je odav­no „i vi­še od to­ga”. Pominju ga i ma­li do­ma­ći du­ho­vi ka­da ka­žu: „Dođe vre­me da ca­re­vi mr­tvi sve­tom ho­de…”, i do­mo­voj, ma­le­ni sta­rac iz og­nji­šta, u re­či­ma: „Ne bri­ni se, do­ma­ći­ne, jer ne­ćeš još du­go, dru­gi car ti po­sle Slave sti­že…” Njihove re­či su dvo­smi­sle­ne, pro­ro­čan­ski spa­ja­ju sa­da­šnjost i pro­šlost, ca­re­ve biv­še i sa­da­šnje (vi­di­te u po­gla­vlju ov­de).

I za kraj, ci­tat ko­ji opi­su­je go­spo­da­ra no­ći, je­dan od ne­ko­li­ko pre­ma ko­ji­ma su ga i Dušan i Zoran crtali:

Za sa­bla­snom fi­gu­rom od­je­ki­vao je sa­mo ba­bin glas, vu­ku­ći se za njim po­put pla­šta, za­do­biv­ši ne­o­bič­nu sna­gu dok je ona kao u za­no­su po­di­za­la taj glas do vri­ska: „Putuj, pu­tuj, pu­tuj mrač­ni go­spo­da­ru no­ći, i tra­ži, pro­na­đi i uni­šti onu ko­ja je sen­ka u ta­mi!” Njegov pra­vi ogr­tač, crn po­put mr­tvač­kog po­kro­va što je ne­ka­da mo­žda i bio, leb­deo je iz­nad nje­ga po­put kri­la ogro­mnog šišmiša.

― Nenad Gajić, „Bajka nad baj­ka­ma – Senka u ta­mi”