Nenad Gajić

Pisac Nenad Gajić, ek­sklu­ziv­no za Bookmate Žurnal, o pi­sa­nju i sa­kri­va­nju taj­ni u vi­dlji­vim rečima:

Iako imam do­bar po­vod, ne­ću vam pri­ča­ti o slo­je­vi­ma na­ra­ci­je ko­ji po­sto­je na mno­gim me­sti­ma u sva­koj od tri knji­ge se­ri­ja­la „Bajka nad baj­ka­ma“. Unajkraće, sva­ko­me se ot­kri­va baš onaj deo pri­če za ko­ji je spre­man, i za­to će­te mo­žda ima­ti ra­zli­čit do­ži­vljaj knji­ge ka­da je po­no­vo pro­či­ta­te. I za vas, čitaoce, važi ono što junacima priče kažu stanovnici izgubljenog sela u srcu šume, „i da pratite potok unazad, nećete više pronaći mesto na kome ste ušli u njega, jer je voda izbrisala vaše tragove, a šuma se promenila“. I Bajka se promenila, i vi ste se promenili, i vaš novi susret biće susret starih prijatelja. A po­vod za no­vi su­sret, ili mo­žda pr­vi, je do­la­zak „Dva ca­ra“, dru­ge knji­ge se­ri­ja­la, na Bookmate u vi­du au­dio knji­ge za slu­ša­nje i elek­tron­skih epi­zo­da za či­ta­nje na va­šim te­le­fo­ni­ma i osta­lim uređajima.

Ono o če­mu že­lim da vam pri­čam sa­da već sam uz­gred­no pro­vu­kao kroz Intervju sa sa­mim so­bom, kao jed­nu od stva­ri ko­ji­ma se di­čim: „Druga stvar na ko­ju sam za­i­sta po­no­san su tra­go­vi ko­je sam osta­vljao či­ta­o­ci­ma, po­put mr­vi­ca iz dže­pa, na­zna­ke stva­ri ko­je sle­de, a ko­je je te­ško uo­či­ti pr­vi put – mi­slim da to da­je po­seb­nu vred­nost po­nov­nom či­ta­nju. Takvi de­ta­lji su svu­da, od uz­gred­nih ko­men­ta­ra ko­ji po­sta­ju ključ­ne smer­ni­ce, sno­va o bu­du­ćim li­ko­vi­ma i do­ga­đa­ji­ma, do to­ga da ju­na­ci po­gre­šno tu­ma­če pra­ve tra­go­ve, a čak je i kom­plet­na za­go­net­na ma­pa sve vre­me pred oči­ma či­ta­la­ca, baš kao i pred oči­ma ju­na­ka ko­ji sve nje­ne taj­ne uspe­va­ju da ot­kri­ju tek na kra­ju trilogije.“

Neka ove taj­ne, ili bar nji­hov deo, bu­du glav­na te­ma ovog tek­sta. To će vam, s jed­ne stra­ne, raz­ot­kri­ti ne­ke de­li­će ko­je bi­ste mo­žda že­le­li da ot­kri­je­te sa­mi, ma­kar i u ne­kom ka­sni­jem či­ta­nju, ali će vam s dru­ge stra­ne obo­ga­ti­ti is­ku­stvo jer će­te bi­ti sprem­ni­ji da ne­ke stva­ri bo­lje sa­gle­da­te. Krećemo bez da­ljeg odlaganja.

Poglavlje „Senka iz ta­me“, sa ilu­stra­ci­jom iz­nad, naj­kra­će je u pr­voj knji­zi. Preneću ov­de nje­gov ve­ći deo, pre no što vam ob­ja­snim za­što je­dan krat­ki san za­slu­žu­je to­li­ku pa­žnju i po­seb­nu gla­vu (i da, po­sled­nje dve re­či je­su igra rečima).

… A on­da se po­ja­vio on, mrač­ni ko­nja­nik, ovo­ga pu­ta bez ko­nja. Ugledala ga je ka­ko pri­la­zi. I on je nju ugle­dao, is­ke­ziv­ši svo­je od­vrat­ne ogrom­ne vam­pir­ske zu­be, li­ca de­for­mi­sa­nog u uža­snu ma­sku ta­me pod ko­jom se ni­šta osim tih zu­ba ni­je ni vi­de­lo. Krenuo je ka njoj, po­la­ko, ukru­će­nim ko­ra­ci­ma, a sva­ki ko­rak zvec­kao je kroz noć zvu­kom hi­lja­du me­tal­nih al­ki ko­je se su­da­ra­ju. Ona je po­ku­ša­va­la da po­beg­ne, iz­no­va i iz­no­va, ali se ne­pre­sta­no sa­pli­ta­la. Njeni vri­sci ni­su uspe­va­li da skre­nu pa­žnju nje­nih pri­ja­te­lja, ko­ji su se bez­bri­žno sme­ja­li oko va­tre. I da­lje se sa­pli­ću­ći o ne­vi­dlji­ve pre­pre­ke, ona če­tvo­ro­no­ške za­ma­če u šu­mu, po­ku­ša­va­ju­ći da se sa­kri­je. Pritajila se iza jed­nog dr­ve­ta, čvr­sto za­tvo­riv­ši oči, shva­ta­ju­ći da je to sa­mo san iz ko­ga že­li da se pro­bu­di. Kroz ta­mu ko­ja ju je ob­gr­li­la po­put ni­kad upo­zna­te maj­ke, ve­tar do­ne­se je­dva ču­jan glas ko­ji se po­ja­ča­vao sa sva­kom reč­ju: „…onaj što že­li da skri­je!“ Poslednja reč be­še pro­mu­kli ša­pat di­rekt­no u nje­no uho, i ona pre­pla­še­no otvo­ri oči; nad nju se, uz po­tmu­lo re­ža­nje, na­dvi­ja­la pre­te­ća cr­na ma­ska, uz či­je ru­ke i no­ge su se us­pi­nja­le zmi­je. Odnekud iz da­lji­ne do­pi­rao je du­bo­ki, su­ro­vi smeh ko­ji je od­zva­njao. Maska od ta­me go­to­vo da je do­dir­nu, a is­ke­že­na vi­li­ca se ras­tvo­ri to­li­ko da ju je mo­gla pro­gu­ta­ti! Senka zi­nu da krik­ne, ali ume­sto gla­sa iz nje­nih usta iz­le­te oblič­je gla­ve ne­ka­kvog ogro­mnog be­li­ča­stog zma­ja, i taj zmaj ule­te pra­vo u ras­tvo­re­ne če­lju­sti uz ur­lik ko­ji se gu­bio u utro­bi no­ći: „…Bašššš…“ Uz krik, Senka se probudi.

“Svakome se otri­va baš onaj deo pri­če za ko­ji je spre­man, i za­to će­te mo­žda ima­ti ra­zli­čit do­ži­vljaj knji­ge ka­da je po­no­vo pročitate.”

Vidite, Senka mi­sli da sa­nja ko­nja­ni­ka, ono­ga ko­ji je pro­ga­nja, ali ona je osle­plje­na pre nji­ho­vog pr­vog su­sre­ta, i za­pra­vo ni ne zna ka­ko on iz­gle­da. Zato po­mi­šlja da je no­vi lik ko­ji joj do­la­zi u sno­ve baš taj ko­nja­nik, ne oče­ku­ju­ći da bi je bi­lo ko dru­gi pro­go­nio. Međutim, svi tra­go­vi su tu, pred va­ma, još od ob­ja­vlji­va­nja pr­ve knji­ge: pro­go­ni­te­lj je bez ko­nja, kre­će se ko­ra­kom ko­ji zvec­ka kroz noć zvu­kom hi­lja­du me­tal­nih al­ki ko­je se su­da­ra­ju, a tu je i za­vr­šni ur­lik: „Bašššš“. Čak je i na cr­te­žu pred­sta­vljen dru­ga­či­je od ko­nja­ni­ka. Jer u pi­ta­nju je le­gen­dar­ni Baš-​Čelik. On ima spo­sob­nost da do­la­zi dru­gi­ma u sno­ve, što ka­sni­je is­ko­ri­sti da pri­vu­če Senku k se­bi (o če­mu ne­ću sa­da, deo je pri­po­ve­sti is­pri­ča­ne u „Dva ca­ra“). A re­či „…onaj što že­li da skri­je!“ go­vo­re o nje­go­vim na­me­ra­ma mno­go pre no što ih sam ob­ja­sni ote­toj devojci.

Druga knji­ga se­ri­ja­la Bajka nad baj­ka­ma, slu­šaj­te kao au­dio izdanje:

„Dva ca­ra“ do­no­se slič­no struk­tu­ri­sa­no po­gla­vlje, u ce­lo­sti do­stup­no na saj­tu Lagune. Sem što se ov­de po­ja­vlju­ju ma­li kuć­ni (u ovom slu­ča­ju dvor­ski) du­ho­vi ob­ja­šnje­ni u is­to­i­me­nom po­gla­vlju mo­je knji­ge „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“, ceo tekst je pun skri­ve­nih za­go­net­ki. Ona va­žna na ko­ju že­lim da uka­žem po­sve­će­na je po­re­klu mrač­nog ko­nja­ni­ka, či­ju mrač­nu stra­nu upo­zna­je­mo kroz ceo se­ri­jal Bajka nad baj­ka­ma. Šta nam o nje­mu go­vo­ri ovo po­gla­vlje? Šaljivi du­ho­vi iza ca­ra do­ba­cu­ju da „Dođe vre­me da ca­re­vi mr­tvi sve­tom ho­de…“ Ovo se od­no­si i na pro­ri­ca­nje sko­re smr­ti ca­ra Stepana, ali i na (zbog to­ga mno­ži­na) opis ko­nja­ni­ka ko­ji je već mr­tav – ve­zu sa njim po­tvr­đu­je ne­po­sred­ni na­sta­vak sce­ne, ka­da se u tam­nom obla­ku ko­ji le­ti nad po­dom uka­zu­je „pri­ka­za ne­ka­kvog cr­nog ko­nja­ni­ka na cr­nom ko­nju, iz­nad či­je gla­ve re­ka ši­šmi­ša nat­kri­va is­pi­je­no ali ca­ru po­zna­to li­ce“, dok je „ta gla­va, za ko­ju mu se či­ni­lo da je gla­va nje­go­vog dav­no po­čiv­šeg pret­hod­ni­ka, pri­la­zi­la i za­u­zi­ma­la sve ve­ći i ve­ći pro­stor u ti­tra­vom obla­ku, skri­va­ju­ći od po­gle­da mno­ge de­mon­ske vu­ko­ve cr­ve­nih očiju“.

“I za vas va­ži ono što ju­na­ci­ma pri­če ka­žu sta­nov­ni­ci iz­gu­blje­nog se­la u sr­cu šu­me, „i da pra­ti­te po­tok una­zad, ne­će­te vi­še pro­na­ći me­sto na ko­me ste ušli u nje­ga, jer je vo­da iz­bri­sa­la va­še tra­go­ve, a šu­ma se pro­me­ni­la“. I Bajka se pro­me­ni­la, i vi ste se pro­me­ni­li, i vaš no­vi su­sret bi­će su­sret sta­rih prijatelja.”

Ovde je, za­pra­vo, osta­vljen na­go­ve­štaj ono­ga što se na en­gle­skom zo­ve „pre­qu­el“, ro­man ko­ji pret­ho­di po­čet­nom. U slu­ča­ju da ika­da re­šim da ga na­pi­šem, zva­će se „Godina nul­ta: uspon vam­pir­skog ca­ra“, a glav­ni ju­nak bi­će mi­ste­ri­o­zni car ko­ga u se­ri­ja­lu Bajka nad baj­ka­ma za­sad po­zna­je­mo sa­mo kao mrač­nog ko­nja­ni­ka i mit­skog pro­go­ni­te­lja. Njegova pri­ča je po mno­go če­mu ne­o­bič­na i, re­kao bih, za­di­vlju­ju­ća, ali nje­no po­zna­va­nje ni­je ne­op­hod­no za ra­zu­me­va­nje Bajke nad baj­ka­ma, otu­da je ovo osta­vlje­no sa­mo kao ne­ja­sni na­go­ve­štaj usred se­ri­ja­la. A kao uz­bu­dlji­vi bo­nus, ova pri­ča će, ako ika­da bu­de na­pi­sa­na, obu­hva­ti­ti još ču­de­sni­ju po­vest lo­pov­skog kne­za, jed­ne od naj­mi­ste­ri­o­zni­jih lič­no­sti Bajke nad baj­ka­ma, re­či­tog go­spo­di­na či­je li­ce ni­ko ne uspe­va da sa­gle­da u sen­ka­ma nje­go­vog ogr­ta­ča s ve­li­kom ka­pu­lja­čom, a ko­ji ne­ka­ko uspe­va da ap­so­lut­no go­spo­da­ri se­ci­ke­sa­ma i ubi­ca­ma podzemlja.

Druga knji­ga se­ri­ja­la Bajka nad baj­ka­ma, či­taj­te u epi­zo­da­ma kao e‑izdanje:

Drugi deo tri­lo­gi­je, ko­ji upra­vo po­sta­je do­stu­pan Bookmate či­ta­o­ci­ma, no­si još je­dan na­go­ve­štaj ono­ga što bi mo­glo bi­ti. O to­me go­vo­ri ve­šti­ca Marena, mno­gi­ma omi­lje­ni lik ce­le pri­po­ve­sti, u su­sre­tu na ko­ji do­la­zi uz ve­li­ki oprez (mno­gi pro­pu­ste da je sta­rac na ske­li za­pra­vo mla­da ve­šti­ca u dru­gom oblič­ju, što je vi­dlji­vo po ono­me što no­si u ru­ka­ma, ka­da „oči star­ca ble­snu­še po­put sun­ca pre­ko dra­gog ka­me­nja u nje­go­vom šta­pu“ – a pri pr­vom su­sre­tu dru­ži­ne s Marenom, „Preko ko­le­na je dr­ža­la štap, dug po­put čo­ban­skog na ko­ji se Miloš osla­njao, ali ne­ka­ko lep­ši, sav iz­re­zba­ren, i još sa­vi­jen pri vr­hu, sa cr­ve­nim ka­me­no­vi­ma umet­nu­tim po­put oči­ju s obe strane“).

“Svi tra­go­vi su tu, pred va­ma, još od ob­ja­vlji­va­nja pr­ve knjige.”

Kada se Marino opa­sno pu­to­va­nje za­vr­ši i dvo­je se lju­bav­ni­ka na­po­kon po­no­vo sret­nu, Marena ka­že Žarku: „Ovo je mo­žda i na­ša po­sled­nja noć, haj­de da je is­ko­ri­sti­mo naj­bo­lje što mo­že­mo.“ Iako to na pr­vi po­gled de­lu­je kao obič­na lju­bav­na iz­ja­va, oni ko­ji po­zna­ju Marenu zna­ju da ona ret­ko šta ka­že tek ona­ko. Ni Žarko ne zna da su oni ne­što za­jed­nič­ki stvo­ri­li, ali se to na­go­ve­šta­va ka­da mla­da ve­šti­ca na­kon te no­ći odla­zi da je ni­ko vi­še ne vi­di idu­će dve go­di­ne. Poslednje re­či ko­je ona iz­go­va­ra u svom po­sled­njem po­ja­vlji­va­nju u knji­zi „Treća noć“ (a ko­je ne­ću pre­ne­ti ov­de) ta­ko­đe da­ju ja­san na­go­ve­štaj. Ako vam na­kon sve­ga još ni­je ja­sno o če­mu se ra­di, mo­ra­će­te sa­če­ka­ti do­sta go­di­na, dok ne re­šim da na­pi­šem idu­ći se­ri­jal u sve­tu Bajke nad baj­ka­ma, ko­ji se za­sni­va na ove tri skri­ve­ne činjenice.

Nakon što je ovaj tekst bar po­i­men­ce na­veo Senku, Marenu, Žarka i Miloša, če­tvr­tu taj­nu mo­ra za­o­kru­ži­ti Vuk, po­sled­nji iz „ori­gi­nal­ne pe­tor­ke“ (še­stor­ke ako uklju­či­mo i ka­sni­je pri­dru­že­nog zma­je­vi­tog Relju). U po­gla­vlju „Vučja po­sla“, naš hro­mi lo­pov, u svo­joj ne­na­ja­vlje­noj po­se­ti lo­pov­skom kne­zu, na­i­la­zi na utva­ru ko­ja ču­va kne­že­vo bla­go. Ovaj su­sret ni­je pri­ja­telj­ski, i ko zna šta bi ta­da bi­lo s Vukom da avet ko­ja ga pro­go­ni u jed­nom tre­nut­ku ne ne­sta­ne. A za­što ne­sta­je? To osta­je ne­do­re­če­no, ne­što što ni sam ju­nak ne zna. Trenutak od onih u ko­ji­ma či­ta­o­ci mo­gu da se uz­dig­nu iz­nad ju­na­ka pri­po­ve­sti! Junaci ne zna­ju za mo­ju knji­gu „Slovenska mi­to­lo­gi­ja“, ko­ja ob­ja­šnja­va stva­ri s mit­skim uz­ro­ci­ma. Tako po­gla­vlje Talason omo­gu­ća­va pre­ci­zni­je iden­ti­fi­ko­va­nje utva­re, a po­gla­vlje Raskovnik, što je ime ma­gič­ne tra­ve umet­nu­te u Vukov pa­lac, da­je od­go­vor šta se za­pra­vo de­si­lo: „Prema ne­kim pre­da­nji­ma, ras­kov­nik oslo­ba­đa i za­ro­blje­ne ili pro­kle­te du­še, ko­je ču­va­ju ukle­to bla­go, ili oslo­ba­đa ta­la­so­ne od nji­ho­vog bes­ko­nač­nog po­sto­ja­nja; ova tra­va, da­kle, uspe­šno raz­ve­zu­je čak i ne­vi­dlji­ve ma­gij­ske ve­ze, od­no­sno raš­či­nja­va.“ Iz to­ga sle­di da je, do­ta­kav­ši pra­vo me­sto, slu­čaj­no i u pa­du, Vuk oslo­bo­dio ta­la­so­na nje­go­vog bes­ko­nač­nog po­sto­ja­nja. I, pri­de, okre­nuo pro­tiv se­be moć­nog kne­za lopova.

Toliko za da­nas. Još je pu­no ova­kvih taj­ni skri­ve­no na stra­ni­ca­ma Bajke nad baj­ka­ma, ali ne­ka to osta­ne za idu­ći put, za još ne­ku spe­ci­jal­nu pri­li­ku. Dotad, kad već zna­te vi­še i shva­ta­te da po­sto­je stva­ri ko­je se ne da­ju la­ko sa­gle­da­ti, mo­že­te i sa­mi u pr­vom ili po­no­vlje­nom či­ta­nju uo­či­ti po­ne­što od ono­ga o če­mu ću vam tek pi­sa­ti. Nadam se da će­te sva­ka­ko uživati.