AFERA – Pre nekoliko godina jedan od književnih hitova u Srbiji bila je knjiga „Slovenska mitologija“ u kojoj je autor Nenad Gajić opisao najznačajnija božanstva i običaje Starih Slovena. Još tada je ovaj pisac skrenuo pažnju književne i kulturne javnosti na sebe, a romanom „Bajka nad bajkama“ učvrstio je svoj položaj „domaćeg Tolkina“, kako pojedini mediji ali i ljubitelji fantastičnog žanra vole da ga nazivaju. U izdanju „Lagune“ upravo se pojavio nastavak „Bajke nad bajkama“, roman „Dva cara“ u kome Gajić nastavlja da istražuje prebogatu baštinu srpske i slovenske narodne fantastike. O svom radu, književnosti, ali i duhovnosti danas, u intervjuu za Aferu govori književnik Nenad Gajić. 
Šta nam možete reći o vašem novom romanu „Bajka nad bajkama: Dva cara“ i po čemu se razlikuje od prvog dela „Senka u tami“?
– „Dva cara“ su priča za sebe. Urednik nije bio upućen u prvi deo, što garantuje da se knjiga može čitati i samostalno. Ipak, kako serijal „Bajka nad bajkama“ prati iste likove, najbolji utisak ostavlja čitanje obe knjige. „Senka u tami“ je avantura na putu, koja prati okupljanje čudne družine i njihovu borbu za goli život. „Dva cara“ su teža knjiga, koja produbljuje u prvoj knjizi tek nagoveštene drame glavnih junaka, i odluke koje su oni primorani da donose dok se ratni vihor nadvija. A u pozadini svega je epska fantastika u živopisnom svetu slovenske mitologije.
Kako ste došli na ideju da u građenju radnje koristite brojne likove, bajke i legende iz srpske i slovenske mitologije?
– Nije to preterano dovitljivo, jednostavno sam pogledao oko sebe. Kao srpski pisac, logično je da se oslanjam na srpske i slovenske mitove želeći da napišem fantastiku blisku nama.
Vaša knjiga „Slovenska mitologija“ postala je za kratko vreme kada se pojavila pre nekoliko godina bestseler. Da li vas je to iznenadilo?
– Donekle. Dugo vreme uloženo u pripremu te knjige enciklopedijskog tipa ukazuje da sam verovao u nju, ali nisam očekivao, kao možda ni izdavač Laguna, da ona tako brzo osvoji čitaoce, što se dogodilo skoro preko noći.
Koliko Srbi danas znaju o svojoj prošlosti, konkretno o običajima Starih Slovena?
– Danas, bez lažne skromnosti, svakako bar malo više no pre izlaska „Slovenske mitologije“. Brojke govore, a ta bogato ilustrovana knjiga ima već šest izdanja. Treba tome dodati i serijal „Bajka nad bajkama“, sa četiri izdanja prve i već dva izdanja druge knjige – tu se takođe bavim našim običajima i prošlošću na jedan manje direktan način, kroz fantastičnu pripovest prema motivima epskih pesama i priča uz koje su odrastale generacije. Nisam jedini koji piše o tim stvarima i širi svest o lepoti srpskih i slovenskih mitova, ali mislim da je i moj doprinos uočljiv.
Koliko vam je bilo teško pri traženju izvora i podataka za „Slovensku mitologiju“?
– Sedam godina njene pripreme govore da to svakako nije bilo lako, i da sam više puta bivao upetljan u naizgled protivurečne informacije, ali postojao je i jak osećaj zadovoljstva i svrhe u tome. Znao sam da će sve što „raspetljam“ olakšati budućim istraživačima da nastave dalje, i, još važnije, preneti osnovnu sliku o bogatstvu naše mitologije svima onima koji žele da na lak način saznaju ponešto o njoj.
Bavili ste se raznim zanimanjima u životu, od rok muzičara, preko bankara, menadžera, autora društvenih igara… pa do književnika. Koje iskustvo vam je bilo najdragocenije?
– Ja sam, verujem, oduvek pisac, a svako drugo zanimanje samo je povećalo moje „životno iskustvo“. Usudio bih se reći da je avantura sa stvaranjem i izdavanjem društvenih igara, koja je potrajala nekoliko godina, bila ključni korak – tako sam upoznao sjajne umetnike koji su ilustrovali ili još ilustruju moje knjige, a na kartama jedne društvene igre počeli su da se javljaju citati iz tada nepostojeće knjige „Slovenska mitologija“ – pre toliko godina nisam ni slutio da će to, na kraju, postati moja knjiga.
Šta je za vas značila poseta Hilandaru, koliko i kako to sveto mesto utiče na čoveka?
– Odlazak na Svetu goru je nešto najbliže vremeplovu što sam doživeo… Ispred vas se završi drum, pa putovanje morate nastaviti brodom. Ulazeći u monašku državu, u to carstvo bez krune, izgubite i signal mobilnog telefona, internet, i mnoge blagodeti civilizacije… Manastir Hilandar, koji je izgledom ne kolevka već tvrđava srpske duhovnosti i kulture, dobro je mesto da se promisli o životu. Tu, gde su ljudi u mantiji brojniji od ljudi bez nje, video sam i Trojeručicu, ikonu koju je Sveti Sava dobio na svom poslednjem putovanju, da bih se potom i sam zaputio u Jerusalim. Tako to mesto utiče na čoveka – navede ga na putovanja, unutarnja i spoljna.
Kako vidite književnu scenu u Srbiji danas?
– Divim se što uopšte postoji u ovom vremenu kulturnog opadanja i terora rijalitija! A kada pogledam koliko novih autora stvara i koliko ljudi čita, pomislim da je duh našega naroda otporniji no što ponekad mislimo…
Imate li kao i mnogi pripadnici vaše generacije onu dilemu: „Otići ili ostati u Srbiji“?
– Ponekad. Retko, samo u onim trenucima kada se upitam vredi li se boriti, ili je to borba sa vetrenjačama. U suštini nikada nisam želeo da odem odavde, već da doprinesem – moja želja je oduvek bila da proputujem svet i da se vratim ovde, da na najbolji način predstavim ono što jesmo. Naša kultura je nepoznata riznica koja još čeka svoje otvaranje ka svetu. Moje emocije kreću se tim granicama, pa mi je teško sasvim otići.
Šta je sledeće na književnom planu što od vas možemo očekivati?
– Treći deo „Bajke nad bajkama“, što je i završni deo planirane trilogije. Već ga polako pripremam pod radnim naslovom „Treća noć“. Nadam se da će ta knjiga biti gotova za manje vremena no što je proteklo između poslednje dve knjige, jer me čitaoci već pitaju kada će.
(Intervju objavljen u nedeljnom magazinu Afera, br. 124, 22. juna, str. 34 – 35)
